Izveštaj jednog Srbina iz vijatnamskog pakla

Američki vojnici kod Kvan Loja, Vijetnam, jula 1967.

U rano leto 1967. godine Tim se našao pokraj raskošnog i prostranog bazena koji su francuski graditelji izgradili u kolonijalnom stilu. Vreme je tropsko i osveženje prija. Njegovi prijatelji fotografišu se pokraj bazena za uspomenu. Idila je varljiva.

Ovaj devetnaestogodišnjak se nalazi nedaleko od grada Kvan Loj, na nekadašnjoj plantaži gume koju je, nekoliko decenija ranije, u vreme francuske kolonijalne uprave, podigla kompanija Mišelin. Bilo bi preciznije reći da se on nalazi nedaleko od granice Vijetnama i Kambodže, na mestu gde je ratovanje takvo da su američki gubici višestruko veći od onih drugim delovima Vijetnama.

Tim nije njegovo pravo ime. Nadimci su bili neophodni jer njegovo ime i prezime drugi vojnici nisu mogli da izgovore. Poručnik Maser, komandant njegove čete, zvao ga je prosto „Čikago“. Njegovo ime je Tihomir Momirović.

Sa Karaburme u Ameriku

Rođen je u Beogradu 1948. godine. Kao i mnoga deca rođena nakon užasa Drugog svetskog rata, dobija ime koje je simbolizovalo želju za novim i mirnim dobom. Ovo slovensko ime nastalo je spajanjem dva prideva, „tih“ i „miran“.

Kako je Tihomir sa Karaburme završio u paklu Vijetnama?

Tihomir Momirović u američkoj uniformi na TV Beograd 1967. godine

Bio je jedno od troje dece Milana i Dobrile. Njegov otac 1951. godine donosi odluku da napusti porodicu i Jugoslaviju. Zemlju napušta ilegalno prešavši u Grčku. Potom brodom „Kraljica Meri“ iz Sautemptona u Engleskoj stiže u Njujork. Nije sa sobom imao nikakva dokumenta. Službenik američke imigracione službe pored njegovog imena beleži: „Bez državljanstva“.

Dobrila i deca u Beogradu nisu od njega imali gotovo nikakve vesti godinama. Milan se javio tek 1960. godine. Želeo je da se oženi starijom američkom damom i tražio je razvod. Štaviše, tražio je i da mu se deca pošalju u SAD. Njegova želja je uslišena. Tihomir, Momčilo i Violeta našli su se u Geriju, pokraj Čikaga.

Crkva Svetog Save pokraj Gerija osnovana je 1914. godine. Tu se okupljala srpska zajednica, čiji je broj 1960-ih ubrzano rastao. Veliki broj radnika doseljavao se zbog radnih mesta u čeličanama Ju Es Stila.

Tihomir je srednjoškolac koji dobar deo vremena provodi sa gitarom. Na jednoj proslavi koju je organizovala crkva, upoznao je Mariju, članicu folklornog društva. Međutim, njihovo prijateljstvo je brzo prekinuto.

Vojni poziv

Tihomir je dobio poziv za vojsku. Ovaj osamnaestogodišnjak nije još uvek imao pravo glasa, ali je imao obavezu da uzme oružje u ruke. Baš tada se singl Berija Mekgvajera Eve of Destruction probija do vrha top listi.

The eastern world it tis explodin’
Violence flarin’, bullets loadin’
You’re old enough to kill but not for votin’
You don’t believe in war, but what’s that gun you’re totin’

Momirović je raspoređen u 1. pešadijsku diviziju. Početnu obuku prošao je u Kentakiju. Iako još uvek nije dobio raspored, mogao je da nasluti gde će biti poslat. Naredni deo obuke kolokvijalno je nazivan „džungla-trening“. U močvarama Luizijane nalazile su se verne kopije vijetnamskih sela.

„Posle napredovanja kroz čestar i blato odjednom je pred nama iskrslo pravo vijetnamsko selo“, prisećao se Momirović.  Još tokom obuke vojnici su dobijali instrukcije da pale sela u slučaju da postoji sumnja u lojalnost i kooperativnost lokalnih Vijetnamaca.

Momirović je obuku završio u Teksasu. Tu je dobio raspored. „Pogledao sam, Vijetnam na godinu dana“, pričao je kasnije. „To je uobičajeni rok službe, pa ko ga preživi“.

Dvadeset drugog juna 1967. godine našao se u avionu koji je leteo ka Sajgonu. Nedugo po sletanju već je imao prve utiske o zemlji u koju su tada bile uprte oči čitavog sveta: „Bio je to moj prvi susret sa Vijetnamom, beda i sirotinja, kućice od zemlje i trske, deca u blatu i prašini. Ljudi mršavi, mali. Starci ružni, a devojke kao nedorasle devojčice“.

Velika crvena, Kvan Loj

Momirovićev angažman u Vijetnamu danas je moguće rekonstruisati gotovo do detalja. Našao se u provinciji Kvan Loj, oko stotinu kilometara severozapadno od Sajgona, u neposrednoj blizini granice sa Kambodžom. Američka baza u kojoj se našao bila je na mestu gde se nekada nalazila Mišelinpva plantaža. U vreme francuske kolonijalne uprave, posebno u južnom delu Vijetnama, izgrađene su brojne plantaže gume.

Kada je na istom mestu 1966. podignut kamp američke vojske, baza je prozvana „LZ Andy“, odnosno, u slobodnom prevodu, Zona za iskrcavanje „Endi“. Od prvog dana tu je bila stacionirana Momirovićeva jedinica,  čuvena 1. pešadijska divizija nazvana „Velika crvena“, formacija sa najdužom tradicijom u čitavoj američkoj armiji.

Za profesionalne oficire bila je stvar prestiža biti deo njenog komandnog kadra, zbog čega je i upućena u ovu oblast. Bazu na tom mestu američke snage i njihova saveznička armija Južnog Vijetnama nisu slučajno postavili: tuda je vodila jedna od glavnih ruta vijetnamske gerile Vijetkong i regularnih snaga armije Severnog Vijetnama za infiltraciju preko formalno neutralne Kambodže na terene u neposrednoj okolini Sajgona, prestonice Južnog Vijetnama.

Baza u Kvan Loju

Krajem juna 1967, baš u vreme kada u „Veliku crvenu“ stiže kaplar Momirović, na tom pravcu se vrši ključan prodor brojnih vijetnamskih formacija kako bi se pripremila danas legendarna Tet ofanziva, pokrenuta početkom naredne, 1968. godine. Zauzvrat, američka armija pokreće obimnu operaciju „Junction City“. Dve vojske će se nemilosrdno sudariti na tom terenu. Momirović tu dospeva upravo kao deo masovne popune za „Veliku crvenu“, potrebnu zbog težine rata i njenih gubitaka.

Strateška važnost pravca od kambodžanske granice ka Sajgonu, dovešće do najtežih borbi oko baze, zbog čega će Momirović momentalno po prispeću videti pakao Vijetnamskog rata u njegovom punom formatu: prema poverljivim dokumentima američke armije sa kojih je još 1980. godine skinuta oznaka tajnosti, intenzitet svakodnevnih bitaka u tom delu nesrećne zemlje bio je takav da su gubici u ljudskim životima i opremi bili na višestruko većem nivou od ostatka američkih snaga u drugim delovima Vijetnama. Na primer, samo u jednom dnevnom napadu u julu, baza gubi čak 57 vojnika, što poginulih, što teško ranjenih.

Tihomir Momirović na fotografiji sa naslovne strane novina američke vojske

Projektili padaju i po avionima u sletanju na veliku pistu koju je inženjerija iskrčila dužinom nekadašnjeg terena za golf, koji su tu pre rata igrali francuski vlasnici. Prema raspoloživim snimcima koje su pravili američki vojnici u to vreme, širom baze bili su razbacani ostaci zapaljenih i oborenih transportnih letelica i helikoptera.

„Legao sam prvo veče ali nisam uspeo ni da zadremam kad se zemlja zatresla“, sećao se kasnije Momirović.

Džungla, koja je okruživala bazu, krila je izuzetno jake snage Vijetkonga i armije Severnog Vijetnama, koje po bazi neprestano deluju raketnim bacačima, minobacačima, puščanom vatrom. Ni Amerikanci ne sede skrštenih ruku: po protivniku sakrivenom u gustom zelenilu bacaju napalm, talase bombi iz teških bombardera B-52, ali i hemijske preparate za opadanje lišća, defolijante poznate kao „agent oranž“, od čije toksičnosti neće stradati samo vijetnamski gerilci i seljaci, već i sami američki vojnici.

„Najgore je što je Vijetkong svugde i nigde“, pričao je Momirović. Američki protivnici koristili su teren na kome su se bolje snalazili: „U džungli se prvo čuje, pa se vidi“.

Apokalipsa sad

Često je radio na minobacaču, a učestvovao je i u „očisti i uništi“ operacijama po selima. „Sa helikopterom, nađemo jedno pet šest kuća ili više, gde mislimo da ima Vijetnamaca, mi pucamo i u isto vreme bacamo taj gas da možemo da ih isteramo iz kuće pa da ih smaknemo.“ Petnaestak minuta izloženosti ovom gasu bilo je dovoljno da nastupi smrt.

Povremeno je boravio i na najisturenijom utvrđenom položaju na samoj granici sa Kambodžom. Na ovom mestu, koje su vojnici zvali fire base, poginula su tri Momirovićeva prijatelja iz vojske: Bili Džo Trasti iz Kentakija, Miler Vejn iz Teksasa i Bili Džons iz Viskonsina. Prema njegovom svedočenju, radilo se o okršaju ispred baze koji je trajao puna 72 sata.

Zbog intenziteta ratovanja baš u vreme Momirovićevog boravka, Kvan Loj i danas ima kultni status među američki veteranima ovog rata.  Momirović je jednom prilikom lakše ranjen u borbi, zbog čega je dobio orden „purpurno srce“.

Do 11. novembra 1967. godine, koliko je proveo na bojištu, Momirović je neprestano bio izložen pucnjavi i eksplozijama projektila. Kvan Loj je bila prestonica smrti, sakaćenja, brutalnosti ali i očaja mobilisanih američkih regruta.

Momirović je to stanje opisao rečima: „Više mrtvih, nego ranjenih. Helikopteri su nas izvlačili sa vatrene linije, od 1.000 preživi 300 do 400.“ Pohvalio je Vijetkong da se dobro bori jer znaju zašto se bore.

„Prvog dana kada smo došli, počeli smo da zidamo bunker. Sve dok se ne završi, nema odmora i predaha. Morao je da bude gotov. Upravo to veče počelo je bombardovanje od strane Vijetkonga. U toj akciji nije bilo poginulih, ali je bilo dosta ranjenih. Kasnije su nas ponovo bombardovali. Tada je bilo žrtava na obe strane. Prvi put sam video mrtve vojnike. Tu mi je poginuo i drug sa obuke.“

Tihomir Momirović, fotografija objavljena u feljtonu „Večernjih novosti“ 1967.

Momirovićeva svedočenja otkrivaju i sve druge, ne samo ratne, aspekte života američkih vojnika. Brzo se suočio sa ujedima pacova i brojnih insekata i morao je da uzima veliku količinu tableta protiv malarije i drugih bolesti.

Kao i veliki broj drugih vojnika i Tihomir se okrenuo narkoticima. „Kada sam ja došao ja nisam znao o tome, zove se morfin i zove se pot. Raste trava tamo i Vijetnamci prodaju nama, mi to kupujemo da smirimo živce“, pričao je. „Nabavljali smo osušenu travu koja pomešana sa duvanom u lulu smiruje živce, a posle stvara neko veselo, dobro raspoloženje. „Kako deluje na organizam? Kao da ste pijani, kao da pijete rakiju. Pušio sam lulu za lulom pot droge”.

Američka armija se trudila da organizuje zabavu za vojnike. Međutim, pre nego što je Momirović trebalo da vidi nastup Nensi Sinatre, stigla je naredba za pokret. „Munjevito smo se ukrcali u helikoptere, kompletni sa minobacačima i municijom.“

U kampu su postojale dve crkve, katolička i protestantska. Momirović u njih nije išao jer je bio, kako kaže, „ortodoks“.

Kao pratnja američke vojske u kampovima bila je i organizovana prostitucija. „Drugog dana iza jedne velike barake grupa vojnika preko neke žičane ograde glasno je izražavala svoje zadovoljstvo, aplaudirala. Prišao sam da vidim šta je to, a ono jedna mlada Vijetnamka skinula se.“

Nesrećne devojke dovožene su u kampove američke vojske kako bi radile u javnim kućama koje su tu organizovane. Jedan bar u logoru imao je od 15 do 20 devojaka. Fotografiju jedne od tih devojaka Momirović je držao kod sebe. „Ona je tu u logoru živela, stanovala je u javnim kućama u logoru.“

Momirović je sleteo u Vijetnam s malom knjižicom Pravila službe Armije SAD, u kojoj je pisalo: „Ja sam američki borac, služim u snagama koje brane moju zemlju i naš način života. Spreman za da dam život za njihovu odbranu.“ Momirović nije bio siguran da zaista veruje u poslednju rečenicu. Nije bio siguran da želi da ostavi svoje kosti u Indokini.

Pisma iz džungle

Dok je još bio u Teksasu, pisao je majci Dobrili u Beograd. Rekao joj je: „Ako imaš neke probleme, ako si bolesna ili ako si u bolnici, pošalji mi potvrde“.

Kada je stigao u Vijetnam, Tihomir je saznao da je i njegov brat Momčilo mobilisan. Pisao mu je: „Ne dolazi, ovde je gadno i ko zna da li ću se i ja izvući, probaj da nešto središ da ne možeš da dođeš ovde.“

Da su cenzori američke vojske mogli da čitaju srpski, razumeli bi da je Tihomir sa majkom tražio način da napusti Vijetnam. Dobrila je počela da šalje dokumenta. Ona ih je slala na adresu nedaleko od San Franciska, odakle je pošta prosleđivana vojnicima u Vijetnamu.

Dok je čekao da majčina pisma pređu više od pola sveta, Tihomir je razmatrao i druge opcije. Pomišljao je da nedelju dana odsustva iskoristi da u decembru ode u Tokio.  „U glavnom gradu Japana potražiću ambasadu Jugoslavije i zatražiti savet i pomoć kako da se više ne vratim u Vijetnam.“

Američki vojnik u Vijetnamu 1966. godine

U to vreme, Dobrilina pisma stižu u bazu Kvan Loj. Momirović traži odsustvo, pozivajući se na majčino loše zdravstveno stanje. Odbijen je. Majčina situacija je procenjena kao nedovoljno kritična.

Horor rata se nastavljao. „Kada sam ugledao mrtve vijetkongovce, istog dana napisao sam jedno opširno pismo svojoj majci u Beograd. Možete misliti kako mi je bilo, poginuo je plavokosi Tomi, video sam mu leš i sada još ove dvojica.“

Beg u Beograd

Nije jasno koliko je Dobrilina zdravstvena situacija zaista bila loša, a koliko je želela da pomogne sinu. U svakom slučaju, beogradski lekari izdali su potvrde o potrebi da se Dobrila operiše.

Istovremeno, Dobrila je angažovala advokata da proveri da li je Tihomir i dalje državljanin SFRJ. Vesti su bile dobre. Zakon je propisivao da je i u slučaju napuštanja zemlje pojedinac bio državljanin pet godina nakon punoletstva. Tihomir je i dalje bio Jugosloven.

Ispovest Tihomira Momirovića u „Večernjim novostima 1967.

Pisma su opet preko pola sveta upućena u Vijetnam. Ovoga puta pretpostavljeni su odobrili zahtev za odsustvo. Tihomir se brzo spakovao i krenuo u Sajgon, gde mu je izdat pasoš. Preko Havaja i Kalifornije leteo je do Čikaga, a potom do Frankfurta.

Tihomir nije samo odlučio da poseti majku, odlučio je da se ne vrati u Vijetnam. Postao je dezerter. Na „Lufthanzinom“ šalteru u Frankfurtu kupuje povratnu kartu do Beograda, iako je znao da se u Frankfurt neće vratiti. Želeo je da izbegne eventualnu sumnju koju bi američki vojnik sa kartom u jednom pravcu izazvao.

Majci telegramom javlja da stiže. „Stigao sam kući, nisam ni zvonio, samo sam ušao unutra i moj očuh dočekao me je nije moglo da bude bolje, majka bila sva radosna, plakala je.“

U vreme dok su događaji iz Vijetnama popunjavali naslovne strane, novinari u Beogradu shvatili su da imaju jedinstvenu priliku. Novinar Večernjih novosti Mihailo Marić posvetio je feljton Momiroviću. Svetolik Mitić, čuveni novinar Radio-televizije Beograd, intervjuisao je Momirovića u specijalnoj emisiji.

Upravo zahvaljujući ovom intervjuu, koji je pre nekoliko godina i postavljen na portal RTS Planeta, imamo prilike da rekonstruišemo dobar deo Momirovićevog boravka u Vijetnamu.

Momirović se u studiju pojavio obučen u uniformu američkog kaplara i sa gledaocima je podelio iskustvo sa prve linije sukoba. Intervju, prepun autentičnih detalja, privukao je veliku pažnju u Jugoslaviji, ali i u inostranstvu.

Baš iz tog razloga, o emisiji pronalazimo podatke i u „Eastern European Intelligencer“, dnevnom pregledu najvažnijih događaja iz Istočne Evrope koji je sastavljala CIA. „Jugosloveni žele da iskoriste Momirovićevo dezerterstvo za propagandu“, zaključio je nepoznati sastavljač ovog izveštaja.

CIA o Momiroviću

Da li je Tihomir Momirović bio heroj ili dezerter?

Beogradske novine imale su različita mišljenja. Borba i Politika Ekspres imale su reči kritike prema emisiji i Momiroviću. Dogmatski kruti urednici partijskog glasila Komunističke partije Jugoslavije videli su u Momiroviću pojedinca koji nije bio motivisan političkim, već pre svega ličnim razlozima.

Emisija Svetolika Mitića predstavlja izuzetno snažno svedočenju o ratu u Vijetnamu i jednoj avanturi gde su majka i sin udaljeni hiljadama kilometara kovali plan za bekstvo.

Kada se sa distance od pola veka pogleda gostovanje Momirovića na Televiziji Beograd, dâ se zaključiti da optužbe da je Momirović zloupotrebljen za propagandu nemaju smisla. Svetolik Mitić je izuzetno profesionalno vodio razgovor i dozvoljavao je Momiroviću da opiše sopstvene poglede.

Emisija se zatvara snažno. Mitić pita Momirovića: „U Vijetnamu koja je najomiljenija pesma američkih vojnika?“

Momirović je dao odgovor; u tom trenutku je kretao hit Toma Džonsa „I’m Coming Home“.

Tihomir Momirović sa novinarem „Večernjih novosti“ Mihailom Marićem

Momirović nazad u SAD nije mogao. Bio je dezerter. Planirao je da osnuje bend i da pronađe posao negde na Jadranu.

Međutim, njegovo pojavljivanje na televiziji donelo mu je i obožavaoce. Momirovića je pronašla mlada devojka Vesna. Mesec dana nakon pojavljivanja na televiziji, Momirović se oženio. Ovaj brak potrajao je samo godinu dana.

Novinar Večernjih novosti, u duhu potrebe da Jugoslavija u svemu prednjači, ponosno je Momirovića opisao kao „prvog Jugoslovena dezertera iz Vijetnama“. Međutim, dok je rat u Vijetnamu i dalje trajao, taj prvi jugoslovenski dezerter ipak je odlučio da se vrati u SAD, iako je znao da mu preti zatvorska kazna.

Proveo je 8 meseci na robiji u zatvoru Levenvort. Po izlasku vratio se i Mariji koju je upoznao pre odlaska u Vijetnam.

U braku su dobili Violetu i Radeta (Rikija), a sa njima je odrastao i Marijin sin iz prvog braka Mirko. Ovaj Momirovićev brak potrajao je do 1979.

Poslednje godine života proveo je u Srbiji i Grčkoj. Sahranjen je u Beogradu 2022. godine. Njegova porodica u SAD je znala da je Tihomir gostovao na Televiziji Beograd kada se vratio iz Vijetnama, ali tek sada je dobila priliku da vidi snimak.

Naslovna fotografija: Tihomir Momirović 2014. godine

Izvor: Magazin Oko (RTS)