Извештај једног Србина из вијатнамског пакла

Амерички војници код Кван Лоја, Вијетнам, јула 1967.

У рано лето 1967. године Тим се нашао покрај раскошног и пространог базена који су француски градитељи изградили у колонијалном стилу. Време је тропско и освежење прија. Његови пријатељи фотографишу се покрај базена за успомену. Идила је варљива.

Овај деветнаестогодишњак се налази недалеко од града Кван Лој, на некадашњој плантажи гуме коју је, неколико деценија раније, у време француске колонијалне управе, подигла компанија Мишелин. Било би прецизније рећи да се он налази недалеко од границе Вијетнама и Камбоџе, на месту где је ратовање такво да су амерички губици вишеструко већи од оних другим деловима Вијетнама.

Тим није његово право име. Надимци су били неопходни јер његово име и презиме други војници нису могли да изговоре. Поручник Масер, командант његове чете, звао га је просто „Чикаго“. Његово име је Тихомир Момировић.

Са Карабурме у Америку

Рођен је у Београду 1948. године. Као и многа деца рођена након ужаса Другог светског рата, добија име које је симболизовало жељу за новим и мирним добом. Ово словенско име настало је спајањем два придева, „тих“ и „миран“.

Како је Тихомир са Карабурме завршио у паклу Вијетнама?

Тихомир Момировић у америчкој униформи на ТВ Београд 1967. године

Био је једно од троје деце Милана и Добриле. Његов отац 1951. године доноси одлуку да напусти породицу и Југославију. Земљу напушта илегално прешавши у Грчку. Потом бродом „Краљица Мери“ из Саутемптона у Енглеској стиже у Њујорк. Није са собом имао никаква документа. Службеник америчке имиграционе службе поред његовог имена бележи: „Без држављанства“.

Добрила и деца у Београду нису од њега имали готово никакве вести годинама. Милан се јавио тек 1960. године. Желео је да се ожени старијом америчком дамом и тражио је развод. Штавише, тражио је и да му се деца пошаљу у САД. Његова жеља је услишена. Тихомир, Момчило и Виолета нашли су се у Герију, покрај Чикага.

Црква Светог Саве покрај Герија основана је 1914. године. Ту се окупљала српска заједница, чији је број 1960-их убрзано растао. Велики број радника досељавао се због радних места у челичанама Ју Ес Стила.

Тихомир је средњошколац који добар део времена проводи са гитаром. На једној прослави коју је организовала црква, упознао је Марију, чланицу фолклорног друштва. Међутим, њихово пријатељство је брзо прекинуто.

Војни позив

Тихомир је добио позив за војску. Овај осамнаестогодишњак није још увек имао право гласа, али је имао обавезу да узме оружје у руке. Баш тада се сингл Берија Мекгвајера Eve of Destruction пробија до врха топ листи.

The eastern world it tis explodin’
Violence flarin’, bullets loadin’
You’re old enough to kill but not for votin’
You don’t believe in war, but what’s that gun you’re totin’

Момировић је распоређен у 1. пешадијску дивизију. Почетну обуку прошао је у Кентакију. Иако још увек није добио распоред, могао је да наслути где ће бити послат. Наредни део обуке колоквијално је називан „џунгла-тренинг“. У мочварама Луизијане налазиле су се верне копије вијетнамских села.

„После напредовања кроз честар и блато одједном је пред нама искрсло право вијетнамско село“, присећао се Момировић.  Још током обуке војници су добијали инструкције да пале села у случају да постоји сумња у лојалност и кооперативност локалних Вијетнамаца.

Момировић је обуку завршио у Тексасу. Ту је добио распоред. „Погледао сам, Вијетнам на годину дана“, причао је касније. „То је уобичајени рок службе, па ко га преживи“.

Двадесет другог јуна 1967. године нашао се у авиону који је летео ка Сајгону. Недуго по слетању већ је имао прве утиске о земљи у коју су тада биле упрте очи читавог света: „Био је то мој први сусрет са Вијетнамом, беда и сиротиња, кућице од земље и трске, деца у блату и прашини. Људи мршави, мали. Старци ружни, а девојке као недорасле девојчице“.

Велика црвена, Кван Лој

Момировићев ангажман у Вијетнаму данас је могуће реконструисати готово до детаља. Нашао се у провинцији Кван Лој, око стотину километара северозападно од Сајгона, у непосредној близини границе са Камбоџом. Америчка база у којој се нашао била је на месту где се некада налазила Мишелинпва плантажа. У време француске колонијалне управе, посебно у јужном делу Вијетнама, изграђене су бројне плантаже гуме.

Када је на истом месту 1966. подигнут камп америчке војске, база је прозвана „LZ Andy“, односно, у слободном преводу, Зона за искрцавање „Енди“. Од првог дана ту је била стационирана Момировићева јединица,  чувена 1. пешадијска дивизија названа „Велика црвена“, формација са најдужом традицијом у читавој америчкој армији.

За професионалне официре била је ствар престижа бити део њеног командног кадра, због чега је и упућена у ову област. Базу на том месту америчке снаге и њихова савезничка армија Јужног Вијетнама нису случајно поставили: туда је водила једна од главних рута вијетнамске гериле Вијетконг и регуларних снага армије Северног Вијетнама за инфилтрацију преко формално неутралне Камбоџе на терене у непосредној околини Сајгона, престонице Јужног Вијетнама.

База у Кван Лоју

Крајем јуна 1967, баш у време када у „Велику црвену“ стиже каплар Момировић, на том правцу се врши кључан продор бројних вијетнамских формација како би се припремила данас легендарна Тет офанзива, покренута почетком наредне, 1968. године. Заузврат, америчка армија покреће обимну операцију „Junction City“. Две војске ће се немилосрдно сударити на том терену. Момировић ту доспева управо као део масовне попуне за „Велику црвену“, потребну због тежине рата и њених губитака.

Стратешка важност правца од камбоџанске границе ка Сајгону, довешће до најтежих борби око базе, због чега ће Момировић моментално по приспећу видети пакао Вијетнамског рата у његовом пуном формату: према поверљивим документима америчке армије са којих је још 1980. године скинута ознака тајности, интензитет свакодневних битака у том делу несрећне земље био је такав да су губици у људским животима и опреми били на вишеструко већем нивоу од остатка америчких снага у другим деловима Вијетнама. На пример, само у једном дневном нападу у јулу, база губи чак 57 војника, што погинулих, што тешко рањених.

Тихомир Момировић на фотографији са насловне стране новина америчке војске

Пројектили падају и по авионима у слетању на велику писту коју је инжењерија искрчила дужином некадашњег терена за голф, који су ту пре рата играли француски власници. Према расположивим снимцима које су правили амерички војници у то време, широм базе били су разбацани остаци запаљених и оборених транспортних летелица и хеликоптера.

„Легао сам прво вече али нисам успео ни да задремам кад се земља затресла“, сећао се касније Момировић.

Џунгла, која је окруживала базу, крила је изузетно јаке снаге Вијетконга и армије Северног Вијетнама, које по бази непрестано делују ракетним бацачима, минобацачима, пушчаном ватром. Ни Американци не седе скрштених руку: по противнику сакривеном у густом зеленилу бацају напалм, таласе бомби из тешких бомбардера Б-52, али и хемијске препарате за опадање лишћа, дефолијанте познате као „агент оранж“, од чије токсичности неће страдати само вијетнамски герилци и сељаци, већ и сами амерички војници.

„Најгоре је што је Вијетконг свугде и нигде“, причао је Момировић. Амерички противници користили су терен на коме су се боље сналазили: „У џунгли се прво чује, па се види“.

Апокалипса сад

Често је радио на минобацачу, а учествовао је и у „очисти и уништи“ операцијама по селима. „Са хеликоптером, нађемо једно пет шест кућа или више, где мислимо да има Вијетнамаца, ми пуцамо и у исто време бацамо тај гас да можемо да их истерамо из куће па да их смакнемо.“ Петнаестак минута изложености овом гасу било је довољно да наступи смрт.

Повремено је боравио и на најистуренијом утврђеном положају на самој граници са Камбоџом. На овом месту, које су војници звали fire base, погинула су три Момировићева пријатеља из војске: Били Џо Трасти из Кентакија, Милер Вејн из Тексаса и Били Џонс из Висконсина. Према његовом сведочењу, радило се о окршају испред базе који је трајао пуна 72 сата.

Због интензитета ратовања баш у време Момировићевог боравка, Кван Лој и данас има култни статус међу амерички ветеранима овог рата.  Момировић је једном приликом лакше рањен у борби, због чега је добио орден „пурпурно срце“.

До 11. новембра 1967. године, колико је провео на бојишту, Момировић је непрестано био изложен пуцњави и експлозијама пројектила. Кван Лој је била престоница смрти, сакаћења, бруталности али и очаја мобилисаних америчких регрута.

Момировић је то стање описао речима: „Више мртвих, него рањених. Хеликоптери су нас извлачили са ватрене линије, од 1.000 преживи 300 до 400.“ Похвалио је Вијетконг да се добро бори јер знају зашто се боре.

„Првог дана када смо дошли, почели смо да зидамо бункер. Све док се не заврши, нема одмора и предаха. Морао је да буде готов. Управо то вече почело је бомбардовање од стране Вијетконга. У тој акцији није било погинулих, али је било доста рањених. Касније су нас поново бомбардовали. Тада је било жртава на обе стране. Први пут сам видео мртве војнике. Ту ми је погинуо и друг са обуке.“

Тихомир Момировић, фотографија објављена у фељтону „Вечерњих новости“ 1967.

Момировићева сведочења откривају и све друге, не само ратне, аспекте живота америчких војника. Брзо се суочио са уједима пацова и бројних инсеката и морао је да узима велику количину таблета против маларије и других болести.

Као и велики број других војника и Тихомир се окренуо наркотицима. „Када сам ја дошао ја нисам знао о томе, зове се морфин и зове се пот. Расте трава тамо и Вијетнамци продају нама, ми то купујемо да смиримо живце“, причао је. „Набављали смо осушену траву која помешана са дуваном у лулу смирује живце, а после ствара неко весело, добро расположење. „Како делује на организам? Као да сте пијани, као да пијете ракију. Пушио сам лулу за лулом пот дроге”.

Америчка армија се трудила да организује забаву за војнике. Међутим, пре него што је Момировић требало да види наступ Ненси Синатре, стигла је наредба за покрет. „Муњевито смо се укрцали у хеликоптере, комплетни са минобацачима и муницијом.“

У кампу су постојале две цркве, католичка и протестантска. Момировић у њих није ишао јер је био, како каже, „ортодокс“.

Као пратња америчке војске у камповима била је и организована проституција. „Другог дана иза једне велике бараке група војника преко неке жичане ограде гласно је изражавала своје задовољство, аплаудирала. Пришао сам да видим шта је то, а оно једна млада Вијетнамка скинула се.“

Несрећне девојке довожене су у кампове америчке војске како би радиле у јавним кућама које су ту организоване. Један бар у логору имао је од 15 до 20 девојака. Фотографију једне од тих девојака Момировић је држао код себе. „Она је ту у логору живела, становала је у јавним кућама у логору.“

Момировић је слетео у Вијетнам с малом књижицом Правила службе Армије САД, у којој је писало: „Ја сам амерички борац, служим у снагама које бране моју земљу и наш начин живота. Спреман за да дам живот за њихову одбрану.“ Момировић није био сигуран да заиста верује у последњу реченицу. Није био сигуран да жели да остави своје кости у Индокини.

Писма из џунгле

Док је још био у Тексасу, писао је мајци Добрили у Београд. Рекао јој је: „Ако имаш неке проблеме, ако си болесна или ако си у болници, пошаљи ми потврде“.

Када је стигао у Вијетнам, Тихомир је сазнао да је и његов брат Момчило мобилисан. Писао му је: „Не долази, овде је гадно и ко зна да ли ћу се и ја извући, пробај да нешто средиш да не можеш да дођеш овде.“

Да су цензори америчке војске могли да читају српски, разумели би да је Тихомир са мајком тражио начин да напусти Вијетнам. Добрила је почела да шаље документа. Она их је слала на адресу недалеко од Сан Франциска, одакле је пошта прослеђивана војницима у Вијетнаму.

Док је чекао да мајчина писма пређу више од пола света, Тихомир је разматрао и друге опције. Помишљао је да недељу дана одсуства искористи да у децембру оде у Токио.  „У главном граду Јапана потражићу амбасаду Југославије и затражити савет и помоћ како да се више не вратим у Вијетнам.“

Амерички војник у Вијетнаму 1966. године

У то време, Добрилина писма стижу у базу Кван Лој. Момировић тражи одсуство, позивајући се на мајчино лоше здравствено стање. Одбијен је. Мајчина ситуација је процењена као недовољно критична.

Хорор рата се настављао. „Када сам угледао мртве вијетконговце, истог дана написао сам једно опширно писмо својој мајци у Београд. Можете мислити како ми је било, погинуо је плавокоси Томи, видео сам му леш и сада још ове двојица.“

Бег у Београд

Није јасно колико је Добрилина здравствена ситуација заиста била лоша, а колико је желела да помогне сину. У сваком случају, београдски лекари издали су потврде о потреби да се Добрила оперише.

Истовремено, Добрила је ангажовала адвоката да провери да ли је Тихомир и даље држављанин СФРЈ. Вести су биле добре. Закон је прописивао да је и у случају напуштања земље појединац био држављанин пет година након пунолетства. Тихомир је и даље био Југословен.

Исповест Тихомира Момировића у „Вечерњим новостима 1967.

Писма су опет преко пола света упућена у Вијетнам. Овога пута претпостављени су одобрили захтев за одсуство. Тихомир се брзо спаковао и кренуо у Сајгон, где му је издат пасош. Преко Хаваја и Калифорније летео је до Чикага, а потом до Франкфурта.

Тихомир није само одлучио да посети мајку, одлучио је да се не врати у Вијетнам. Постао је дезертер. На „Луфтханзином“ шалтеру у Франкфурту купује повратну карту до Београда, иако је знао да се у Франкфурт неће вратити. Желео је да избегне евентуалну сумњу коју би амерички војник са картом у једном правцу изазвао.

Мајци телеграмом јавља да стиже. „Стигао сам кући, нисам ни звонио, само сам ушао унутра и мој очух дочекао ме је није могло да буде боље, мајка била сва радосна, плакала је.“

У време док су догађаји из Вијетнама попуњавали насловне стране, новинари у Београду схватили су да имају јединствену прилику. Новинар Вечерњих новости Михаило Марић посветио је фељтон Момировићу. Светолик Митић, чувени новинар Радио-телевизије Београд, интервјуисао је Момировића у специјалној емисији.

Управо захваљујући овом интервјуу, који је пре неколико година и постављен на портал РТС Планета, имамо прилике да реконструишемо добар део Момировићевог боравка у Вијетнаму.

Момировић се у студију појавио обучен у униформу америчког каплара и са гледаоцима је поделио искуство са прве линије сукоба. Интервју, препун аутентичних детаља, привукао је велику пажњу у Југославији, али и у иностранству.

Баш из тог разлога, о емисији проналазимо податке и у „Eastern European Intelligencer“, дневном прегледу најважнијих догађаја из Источне Европе који је састављала ЦИА. „Југословени желе да искористе Момировићево дезертерство за пропаганду“, закључио је непознати састављач овог извештаја.

CIA о Момировићу

Да ли је Тихомир Момировић био херој или дезертер?

Београдске новине имале су различита мишљења. Борба и Политика Експрес имале су речи критике према емисији и Момировићу. Догматски крути уредници партијског гласила Комунистичке партије Југославије видели су у Момировићу појединца који није био мотивисан политичким, већ пре свега личним разлозима.

Емисија Светолика Митића представља изузетно снажно сведочењу о рату у Вијетнаму и једној авантури где су мајка и син удаљени хиљадама километара ковали план за бекство.

Када се са дистанце од пола века погледа гостовање Момировића на Телевизији Београд, дâ се закључити да оптужбе да је Момировић злоупотребљен за пропаганду немају смисла. Светолик Митић је изузетно професионално водио разговор и дозвољавао је Момировићу да опише сопствене погледе.

Емисија се затвара снажно. Митић пита Момировића: „У Вијетнаму која је најомиљенија песма америчких војника?“

Момировић је дао одговор; у том тренутку је кретао хит Тома Џонса „I’m Coming Home“.

Тихомир Момировић са новинарем „Вечерњих новости“ Михаилом Марићем

Момировић назад у САД није могао. Био је дезертер. Планирао је да оснује бенд и да пронађе посао негде на Јадрану.

Међутим, његово појављивање на телевизији донело му је и обожаваоце. Момировића је пронашла млада девојка Весна. Месец дана након појављивања на телевизији, Момировић се оженио. Овај брак потрајао је само годину дана.

Новинар Вечерњих новости, у духу потребе да Југославија у свему предњачи, поносно је Момировића описао као „првог Југословена дезертера из Вијетнама“. Међутим, док је рат у Вијетнаму и даље трајао, тај први југословенски дезертер ипак је одлучио да се врати у САД, иако је знао да му прети затворска казна.

Провео је 8 месеци на робији у затвору Левенворт. По изласку вратио се и Марији коју је упознао пре одласка у Вијетнам.

У браку су добили Виолету и Радета (Рикија), а са њима је одрастао и Маријин син из првог брака Мирко. Овај Момировићев брак потрајао је до 1979.

Последње године живота провео је у Србији и Грчкој. Сахрањен је у Београду 2022. године. Његова породица у САД је знала да је Тихомир гостовао на Телевизији Београд када се вратио из Вијетнама, али тек сада је добила прилику да види снимак.

Насловна фотографија: Тихомир Момировић 2014. године

Извор: Магазин Око (РТС)