Titov ponos u korovu, rđi i ruševinama
Branku Rajčeviću, dugogodišnjem novinaru-uradniku u Tanjugu, frankfurtskim „Vestima“, a sada u „Večernjim novostima“ nedavno se ispunila želja da ponovo vidi bojnu vazduhoplovnu podzemno-nadzemnu bazu bivše Jugoslovenske narodne armije Željava, u podnožju planine Plješevica na bosansko-hrvatskoj granici, u blizini Bihaća. U nekada ponosu Titove vojske, bunkeru u koji je moglo da stane oko 60 vojnih aviona (mig-21) i koji je prema tvrdnjama stručnjaka mogao da izdrži i atomski udar, danas caruju rđa, korov, ruševine i sablasna pustoš.
Kao zaljubljenika u fotografiju, kameru i foto-aparate (pogledajte ovde), ali i avione, civilne i vojne, Branka je životni put, doveo u Željavu, mesto gde je tokom 1983. i 84. godine, provodio vojničke dane i sam se tada divio grandioznom objektu o kome su retki, koji su čuli i znali za ovu bazu govorili sa strahopoštovanjem. I sam se sećam priča o tome kako oko Bihaća i Plješevice lete borbeni avioni, a potom zagonetno nestaju. Sve te priče bile su dobrim delom pokrivene velom misterije, a o tajnom Brozovom bunkeru, onima koji su znali, bilo je zabanjeno da pričaju.
O Željavi se u javnosti čulo tek nešto više tokom ratnih devedesetih godina prošlog veka kada je prilikom povlačenja JNA uništila aerodrom i unutrašnje sklonište za avione i vojsku, da ne bi pao u ruke neprijatelja. Rajčević nije propustio priliku da kamerom uslika ostatke vojne baze 26 godina od uništenja i pola veka od svečanog otvaranja, 1968. godine. Uz njegovo dopuštenje sa čitaocima portala „Tamo daleko“ podelićemo kadrove Željave, u koju je tadašnja komunistička vlast slupala neverovatnih osam milijardi dolara.
Danas se zna da je priča o Željavi krenula još daleke 1954. godine i to posle posete tadašnjeg komandanta RV i PVO JNA Zdenka Ulepiča, Švedskoj. On je tokom boravka u Skandinaviji video jednu podzemnu vojnu bazu, preneo svoje utiske vojnom i partijskom vrhu posle čega je brzo odlučeno da se sličan objekat gradi i u Jugoslaviji, a pukovniku i inženjeru Dragoslavu Sobotku poverena je uloga projektanta. Među nekoliko lokacija izbor je pao na podnožje planine Pljševica, na visoravni dužine oko 15 i širine pet kilometara. Gradnja je počela 1958. godine, a prema projektu podzemni objekat predviđen za smeštaj dve do tri pojačane eskadrile lovačkih aviona, sa prostorijama za komandu, pilote, vazduhoplovno-tehničku službu, vazduhoplovno-tehnička sredstva, municiju, gorivo, tehničku i pijaću vodu. Aerodrom je imao ukupno pet poletno-sletnih staza i četiri ulaza u podzemne objekte.
Tokom izgradnje JNA je angažovala i speologe za snimanje špilja i njihovo premošćavanje specijalnim konstrukcijama od armiranog betona. Kako se navodi na Vikipediji tri glavne podzemne galerije za smeštaj 58 aviona bile su povezane u približnom obliku slova M s tim da je srednji krak bio produžen i u njemu su se nalazile prostorije za pregled i opravku aviona. Ukupna dužina podzemnih tunela iznosila je 3500 metara.
Kompletan objekat dobio je četiri ulaza-izlaza, gde se srednji koristio za ulaz aviona i ljudstva, a preostala tri koristili su se za izlaz aviona. Razmak između ulaza-izlaza projektovani su tako da je istovremeno nije bilo moguće uništenje dva ulaza-izlaza. Sistemom liftova ukopanih duboku u unutrašnjosti dolazilo se do komandnog centra iz koga se rukovodilo letenjem.
Kako se dalje navodi na Vikipediji, aerodrom je bio izgrađen da primi tada najmoderniji lovac JNA mig-21 u svim verzijama. Odmah posle sletanja aviona, migovi su unutar objekta razmeštani elektroakumulatorskim tegljačima, a izavan objekta kretali su se na sopstveni pogon. Startovanje i poletanje direktno iz objekta nije bilo moguće, jer za veliki broj aviona nije postojala mogućnost adekvatne ventilacije.
Ulazi u planinu su bili u obliku čeonog izgleda aviona, svedenih na najminimalniju meru. Predviđeni
životni uslovi za neometano korišćenje aerodroma sa potpunom autonomijom iznosili su 30 dana. Objekat je imao i autonomnu vodovodnu i kanalizacionu mrežu, dve rezervne dizel-električlne centrale, skladišta, goriva, rezervnih delova, ubojnih sredstava, porstor za dekontaminaciju aviona, a postojali su čak i šahtovi za otpadni vazduh i za izduvne gasove agregata. Prostorije unutar objekta bile su povezane sa 56 teških pancirnih vrata. Objekat je bio zaštićen, kako se navodi na Vikipediji, od napada prizemne nuklearne eksplozije jačine 20 kilotona.
Boravak u Željavi za mnoge vojnike JNA bio je velika privilegija, svi koji su ušli u ovu bazu, a među njima je bio i Branko Rajčević, zakleli su se na čuvanje vojne tajne, ali sve je to nestalo s ratnim požarom devedesetih godina kao i sama baza, koja je danas okružena upozorenjima, obeleženim, ali i neobeleženim minskim poljima. Baš na ovom terenu međusobno su se sukobljavale srpska, muslimanska i hrvatska vojska, da bi te 1992. godine 16. maja JNA, u kojoj su uglavnom bili srpski vojnici, aktivirala eksploziv i sravnila aerodrom sa zemljom. Najjačaa detonacija odjeknula je nešto pre osam sati posle koje se iznad Plješevice pojavio se ogroman plamen i dim. Željava je, kako se
kasnije saznalo, uništena sa 56 tona eksploziva, postavljen u za to predviđene tunele, koji je progutao aerodrom, u kome je nekada boravilo i radilo oko 2000 pilota, aviomehaničara, tehničara, vojnika.
Bilo je priče da će se aerodrom osposobiti za civilni saobraćaj, sa bosanke strane nalazile su se tri piste, a potom i da će podzemni tuneli poslužiti i za odlaganje nuklearnog otpada, ali od tih planova, po svoj prilici, za sada se odustalo. Jedan od simbola komunističke vlasti, a na području bivše Jugoslavije bilo je pet sličnih vojnih baza, u koje je uloženo čak 90 milijardi dolara, tako je zauvek otišao u istoriju. Fotografije Branka Rajčevića sačuvaće barem delić svedočanstva na dugogodišnju misteriju i jedan od simbola moći bivše komunističke Jugoslavije u blizini Bihaća.
Tekst: Zdravko Elez
Fotografije: Branko Rajčević
