Progon srpskog imena

Piše: Dr Miloš Kovačević, redovni profesor

Upotreba  srpskog  imena  postaje, ne od juče,  nepoželjna  ne samo kod ne-Srba (pre svega Hrvata, Bošnjaka i Crnogoraca) nego, što je teško shvatljivo, i kod samih Srba. Razlika je samo u tome što će  tu pojavu kad dolazi izvan Srbije neretko osuđivati čak  i vladajući političari, ali će preko nje prelaziti  gotovo je i ne primećujući , a kamoli osuđujući kad se ona javlja u srpskoj sredini, a posebno kad je, ne daj Bože, posledica vlastitih srpskih postupaka.

Svedoci smo nedavnih božićnih  ranjavanja srpske dece na  Kosovu i Metohiji od strane Albanaca, i postnovogodišnjeg napada nožem bošnjačkih huligana na srpsku decu iz Beograda koja su učestvovala na fudbalskom turniru u Sarajevu. Povodom tih, malo je reći incidenata, oglasili su se kako predsednik Srbije tako i ministar inostranih poslova Srbije, pre svega zbog toga što su tamošnji mediji, ali  i zvanični  bošnjački i albanski pa i međunarodni predstavnici, izbegli da pomenu da su u pitanju srpska deca.  „Za njih je“, veli predsednik Srbije, „problem da izgovore ime srpskog naroda, da kažu da su Srbi. Zabolelo me je što posle napada na srpsku decu na KiM niko od Euleksa, Amerikanaca, Nemaca, UN niko nije rekao da su napadnuta dvojica srpskih dečaka. Govoreno je da su dve osobe, da niko ne može da zaključi ko je napadač i koji je razlog. Jedini razlog što je pucano je jer su bili naoružani badnjim drvetom. Pucano je što su Srbi.“ (Večernje novosti, 17. 1. 2023, 3).  A napad na srpsku decu  u Sarajevu kod bošnjačkih  medija  i političara okarakterisan  je kao napad na „sportiste iz Srbije“, „goste iz Beograda“, „učesnike fudbalskog turnira“, „goste ih hotela“,  ali, kako konstatuje srpski  ministar inostranih  poslova, „ni u jednom saopštenju zvaničnika iz Sarajeva nije navedeno da se radi o Srbima i srpskoj deci koja su bila meta napada – isključivo Bošnjaka.“ (Večernje novosti, 17. 1. 2023, 12).

Odnos prema srpskom imenu možda se najbolje vidi na osnovu dosledne neupotrebe prideva srpski za sve što je srpsko, posebno još ako se odnosi na Srbe iz Srbije. Odavno je primećeno da se u hrvatskim, bosanskim i montenegrinskim (Milovim) medijima umesto „Srbin“ i „srpski“ kad se ti izrazi odnose na Srbe i Srbiju gotovo isključivo upotrebljava „Srbijanac“ i „srbijanski“. Razlozi  su više nego jasni. Najpre to je želja da se sve što je srpsko svede na „srbijansko“, odnosno da se svemu što nije „srbijansko“ ukine status srpskog, uz napomenu da sve što  je „srbijansko“ nije nužno i srpsko, tako da se sve srpsko  svodi samo na deo „srbijanskog“.  Tu je zatim i neskrivena  omraza prema terminu srpski, čemu je  potvrda  i nedavni naslov u Večernjim novostima  „Sarajevu smeta sve što aludira na Srbe i Srbiju“(17.1. 2023), a još bolja naslov   u Politici  (8. 2. 2023)  „Gadi im se pridev srpski„,  što je konstatacija koju je novinar izdvojio iz pred vernicima održanog govora  izvesnog profesora Islamskog pedagoškog fakulteta u Bihaću da „svakom Bošnjaku treba da se gadi ovoj pridjev srpski„.

A kakav je slučaj sa upotrebom srpskog imena kod samih Srba, posebno kod Srba u matici Srbiji? Jasno je da kod Srba, kod naroda srpskog,  taj termin ne da nije omražen, nego je omiljen. Tome je najbolja potvrda status samog termina „srbijanski“ kao sinonima terminu „srpski“. Gotovo svi srpski lingvisti ili istoričari, i to oni iz Srbije, koji su pisali o značenjskom međuodnosu pridjeva „srpski“ i „srbijanski“ (Miroslav Nikolić, Egon Fekete, Ivan Klajn, Mira Radojević) – došli su do unisonog zaključka da  pridev srbijanski kod Srba u Srbiji ima negativnu konotaciju i da se doživljava „kao nešto strano, tuđe, čak i nacionalno uvredljivo“ (Miroslav Nikolić). Iz toga bi se onda moglo zaključiti da je pridev srpski u Srbiji vrlo rasprostranjen u upotrebi. Takav zaključak je u praksi,  međutim,  potpuno neutemeljen.

Jer,  kao da u Srbiji državni establišment ne deli mišljenje naroda o poželjnosti upotrebe ovog prideva. Vlasti u Srbiji, ili oni koji imaju njihovu podršku, tako godinama sistemski brišu pridev srpski gde god im se učini da bi mogao asocirati na značenje „pripadnost Srbima”, i time svesno vrše nasilje nad srpskim jezikom, izlazeći u susret onima kojima pridev srpski u svim kontekstima i značenjima smeta.  Najbolji pokazatelj su nazivi različitih institucija, društvenih organizacija, preduzeće i sl. u Republici Srbiji, u kojima se, radi izbegavanja nepodobne reči „srpski“, upotrebljava gramatički nedopušten prisvojni genitiv od imenice „Srbija“. Tako imamo „Radio televiziju Srbije„, „Puteve Srbije„, „Železnice Srbije„, „Pošta Srbije„, „Vojska Srbije„, „Banje Srbije“ itd. Norma srpskoga jezika kaže da „ne treba upotrebljavati bespredloški posesivni genitiv od jednočlanih izraza u jednini za označavanje pripadanja u užem smislu (posedovanja), nego u takvim slučajevima umesto posesivnog genitiva treba upotrebljavati posesivni pridev“ (P. Piper, I. Klajn, Normativna gramatika srpskoga jezika). Zato, prema pravilima srpske gramatike,  u svim navedenim nazivima umesto genitiva Srbije treba da stoji prisvojni pridev srpski u prvom rečničkom značenju „koji se odnosi na Srbe; koji se odnosi na Srbiju“.  Interesantno je da se na isti način vrše progon srpskog imena iz naziva Srpske pravoslavne crkve u montenegrinskim (Milovim)  medijima u Crnoj Gori (najbolji pokazatelj su novine  „Pobjeda“), gde se  umesto naziva Srpska pravoslavna crkva isključivo koristi naziv Crkva Srbije.

Ako je negde još u nazivu i ostao pridev „srpski“,  on se iz tog naziva pokušava, i po pravilu  uspeva,  izbaciti. Tako je do pre nekoliko godina i Srbija, kao i gotovo sve druge zemlje, u pasošu  državljanstvo ispisivano pridevom – kao srpsko. I to je bilo otkad Srbija ima pasoše, pa sve  dok na zahtev Stranke za Sandžak –  zaštitnik građana (ombudsman) Republike Srbije  i MUP Republike Srbije  pridev „srpski“ u rubrici državljanstvo nisu zamenili posesivnom sintagmom „državljanstvo Srbije“. Naime, predsednik Stranke za Sandžak  žalio se ombudsmanu da „stavljanje prideva ‘srpsko’ [državljanstvo] znači, u stvari, da se stavlja jedna nacionalna odrednica, jedno nacionalno obeležje, što nije u skladu ni sa Ustavom ni sa Zakonom. Svi manjinski narodi, odnosno, nesrpski narodi u Republici Srbiji, podvode se pod odrednicu ‘srpsko’ i mi smo tražili da se to ispravi“. Sredstva informisanja prenela su  da postupak nije trajao ni godinu dana, i da je „nakon više sastanaka, preporuka zaštitnika građana o izmeni sadržaja rubrike državljanstvo usvojena“. Obrazloženje ombudsmana mr Zorana Pašalića bilo je da je „potrebno napraviti jasnu razliku između nacionalnog identiteta ili pripadnosti i državljanstva“, jer će to „uticati na bolji osećaj svih onih koji jesu državljani Republike Srbije, ali koji se ne smatraju srpskim ili delom srpskog naciona“. Preporuku ombudsmana prihvatilo je Ministarstvu unutrašnjih poslova, obaveštavajući da se „od 1. oktobra [2017] … u rubriku ‘državljanstvo’ u pasošu upisuje isključivo ‘državljanstvo Republike Srbije’, tako da ne postoji mogućnost izbora“. U celoj proceduri zamene „srpskog“ državljanstvom „Republike Srbije“ ni zaštitnik građana ni Ministarstvo unutrašnjih poslova ni bilo ko drugi iz državnih organa Republike Srbije nije našao za shodno da zatraži mišljenje nijedne filološke institucije, pa čak ni Odbora za standardizaciju srpskog jezika.

Ovo je verovatno unikatan primer u bilo kojoj državi i bilo kom jeziku da lingvistički nepismeni ombudsman i „pismena policija“ određuju podobnost rečnikom srpskog jezika određenog značenja jedne lekseme, ovde lekseme „srpski“. Ili možda ipak postoji ekvivalentan primer, ali u fiktivnoj literarnoj stvarnosti. Naime,  zaštitnik građana i MUP Republike Srbije, a bogami i mnoge državne institucije, što se tiče progona reči „srpski“ iz srpskih zakona i propisa, ponašaju se baš kao sultan Abdulhamid Drugi iz romana Ispod tavanice koja se ljuspa Gorana Petrovića. Taj sultan je formirao naročitu „komisiju koja se brinula da određeni izrazi ili imena nikada ne budu upotrebljavani u svemu što se objavi“. Reč „demokratija“  nije, međutim, bila proterana kao reč nego je bilo proterano njeno značenje. Ona je ulazila u reči koje „nisu proterane već su bile samo malo drukčije objašnjene“. Zar se odnos sultana Abdulhamida prema reči „demokratija“ ne podudara sa odnosom zaštitnika građana i „srpskoga“ MUP-a prema reči „srpski“, koja je za njih, a i za državu koju predstavljaju,  nepodobna uvek kad ima značenje „ono što se odnosi na Srbiju“. Tako se u ime demokratije u srpskim zakonima menja i progoni jedno od osnovnih značenja reči „srpski“.

Ali, nažalost, to nije jedini primer zakonskog progona srpskog imena u državi Srbiji. Jer, kao što verovatno niko nije došao na ideju da dozvoli policiji, tj.  MUP-u da određuje podobnost značenja reči, tako verovatno niko sem Srba nije došao na ideju da zakonski  treba zabraniti i ime Srbija. A Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 17. novembra 2021. godine  Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 109/2021) po kome „poslovno ime preduzetnika ne može da sadrži reč Srbija, izvedenice ove reči, uključujući i sve oblike koji asociraju na tu reč, kao ni međunarodno priznatu oznaku Republike Srbije – SRB„. Navedenom nikakav komentar nije potreban, jer čovek prosto ne može da poveruje da u zemlji Srbiji „preduzetnici“ ne smeju upotrebljavati reč Srbija, niti bilo koju drugu ne samo koja je od nje izvedena nego ni onu koja na nju asocira.

A da se  zabrana srpskog imena i srpskih simbola  ne odnosi samo na „preduzetnike“ nego da može biti čak i razlog za suspenziju s posla, i to u prosveti, u zemlji Srbiji,  pokazuje primer jednog novosadskog nastavnika hemije koji je „suspendovan nakon što se slikao sa đacima  srpske nacionalnosti kojima je sugerisao da podignu tri prsta, pa je tu fotografiju podelio na svom Instagram profilu uz natpis „Srpčići moji“ (Informer, 12. 2. 2022). Eto, dokle se došlo:  u zemlji Srbiji ne smeju se srpska deca Srpčićima zvati, niti se pak smeju tri prsta podizati!?

Očito je nekim Srbima, a posebno ne-Srbima,  problem i što se srpski jezik zove srpskim. A veći  što tim jezikom ne govore samo Srbi – nego i Hrvati, i Bošnjaci i Crnogorci.  Upravo  to i jeste  razlog što su četiri nevladine organizacije – PEN centar iz Sarajeva, Udruga Kurs iz Splita, Centar za građansko obrazovanje iz Podgorice i Udruženje Krokodil iz Beograda –  donele 30. marta 2017. godine u Sarajevu Deklaraciju o zajedničkom jeziku. Osnovni cilj Deklaracije sadržan je u dvema tvrdnjama: 1) da su „sve četiri postojeće standardne varijante (srpska, bosanska, hrvatska i crnogorska) ravnopravne i ne može se jedna od njih smatrati jezikom, a druge varijantama tog jezika“, i 2) „činjenica da se radi o zajedničkom policentričnom jeziku ostavlja mogućnost svakom korisniku da ga imenuje kako želi“, što će reći da je i srpsko i hrvatsko, i bosansko i crnogorsko  imenovanje jezika ravnopravno, i da treba da bude na celom prostoru „zajedničkog jezika“ prihvaćeno. Ta dva stava iz Deklaracije direktno negiraju naučne filološke činjenice, a u korist  srpske štete.

Prvom tvrdnjom srpski jezik se izjednačava sa svojim varijantama. Jer su istorijske i naučne činjenice   nedvosmislene:  hrvatska, bošnjačka i crnogorska varijanta, koje su politički proglašene  jezicima, jesu samo varijante SRPSKOGA JEZIKA. Zato je istorijski i naučno opravdan naziv  jezika Srba srpski jezik, dok je književni jezik Hrvata zapravo  hrvatskosrpski, Bošnjaka – bošnjačkosrpski, a Crnogoraca – crnogorskosrpski. Srpski jezik jedini ima status lingvistički utemeljenog jezika, dok se njegove varijante politički jezici, što će reći jezici samo po politički nametnutom nesrpskom imenu.  Zato autori Deklaracije i zastupaju naučno neutemeljeno stanovište da svako može taj zajednički jezik „da imenuje kako želi“. A više je nego znano šta za Srbe znači, čak i kad je u pitanju simbolička funkcija jezika, imenovanje srpskog jezika „bosanskim“: znači nestanak i Srba i srpskog jezika u Republici Srpskoj, i njihovo utapanje u tzv. Bosance i bosanski jezik. Sličan je slučaj i sa crnogorskim imenom srpskog jezika, čije priznavanje bi značilo ukidanje i Srba i srpskog jezika u Crnoj Gori.  Zbog toga navedena Deklaracija kao osnovni cilj ima „rešavanje“ srpskog nacionalnog i jezičkog pitanja u BiH i Crnoj Gori, tako što će se Srbi prevesti u Bosance i Crnogorce, a srpski jezik ukinuti u „bosanskom“ ili „crnogorskom“, ostavljajući mogućnost da srpski jezik kao varijanta obitava samo u Srbiji. I da se sve srpsko i u filologiji svede samo na srbijansko.

Iako su srpski filolozi  opominjali srpsku javnost, pre svega političku,  o  tom zaobilazno formulisanom  antisrpskom cilju Deklaracija, te opomene ostale su bez rezultata. To se najbolje vidi po rezultatu protesta Vlade Republike  Hrvatske i Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, uz  pridruživanje  vijeća hrvatske i bošnjačke nacionalne manjine u Srbiji, povodom konstatacije u osnovnoškolskim udžbenicima u Srbiji o broju i sastavu južnoslovenskih jezika,  konstatacije koja je nesporni naučni rezultat niza srbističkih knjiga i studija  da „od jezika nastalih raspadom srpskohrvatskog jezika među južnoslovenske jezike treba svrstati srpski jezik, a u napomeni navesti da ovaj jezik Hrvati nazivaju hrvatskim, Bošnjaci bosanskim/bošnjačkim, a neki Crnogorci crnogorskim“. „Protestanti“ su tvrdili  da se takvim tumačenjem „negira postojanje hrvatskog i bosanskog jezika“, a time i prava hrvatske i bošnjačke manjine u Srbiji.   Koliko su takva reagovanja zasnovana na „znanstvenim“ kriterijumima najbolje pokazuje činjenica  da je Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti uputila zahtev hrvatskom premijeru da uslovi   „pristupanje Srbije EU – priznavanjem  hrvatskog jezika“.  I taj hrvatski i bošnjački zahtev  srpski ombudsman (opet on!), ali i poverenik za ljudska prava naložiše Ministarstvu  prosvete da izmeni  datu formulaciju, što Ministarstvo i uradi.     

Neverovatno je da bilo ko, a kamoli  „znanstvenici“, i to još akademici,  ustvrde da naučna istina može negirati nečija nacionalna prava, bez obzira da li su ona većinska ili manjinska.   Gotovo silogistički komentar na takve hrvatske pritužbe i njihovo prihvatanje od strane „srpskog“  ombudsmana i poverenika za ljudska prava dala je novinarka  Ljiljana Begenešić.  „Da li bi se“, veli ona, „menjali udžbenici matematike kada bi neko rekao da dva plus dva nije četiri? Ne bi, jer u naučnu istinu koju su utvrdili matematičari niko ne sumnja.

Ali, kada lingvisti kažu da hrvatski ne spada među južnoslovenske jezike, već da se u tu grupu ubrajaju bugarski, makedonski, slovenački i srpski, a da srpski jezik Hrvati zovu hrvatskim, Bošnjaci bosanskim i neki Crnogorci crnogorskim– e ta naučna istina mora da se koriguje, a udžbenici u kojima to piše da se promene.

To traže Hrvati, besni što se negira postojanje hrvatskog jezika, a naše prosvetne vlasti spremno pristaju, pa će udžbenik iz gramatike za osmi razred biti promenjen. Ministarstvo prosvete, inače, ovo je naložilo na zahtev ombudsmana koji je opet po pritužbi Nacionalnog saveta hrvatske manjine kontrolisao Ministarstvo i utvrdio da su formulacijom u udžbeniku povređena manjinska prava.“ (Večernje novosti, 14. 4. 2022, 2).

Navedeni primeri samo potvrđuju da se odavno  odnos zvanične  srpske politike prema srpskom jeziku i u Srbiji, a još više u okruženju, pre  može okarakterisati kao nesrpski ili čak antisrpski, negoli kao odnos sa srpskih nacionalnih i filoloških pozicija. Prisetimo se samo kako je ministar prosvete Srbije Gašo Knežević na ulasku u XXI vek  izašao s idejom – od koje se kasnije pod pritiskom javnosti ograđivao –   da bi „školski predmet ‘Srpski jezik i književnost’ trebalo da izgubi svoj nacionalni predznak i promeni ime u ‘Jezik i komunikacija’“ (NIN, 24. 4. 2003).

A ako treba da se promeni naziv srpskoga jezika u školi, zašto da se ne promeni naziv i najveće srpske naučne institucije Srpske akademije nauka i umetnosti, tako što će se iz naziva izbaciti nepoželjni pridev srpska. Baš prema kriterijumima izbacivanja prideva srpski iz naziva državljanstva, jer, zaboga, u akademiji  ima i onih koji nisu Srbi!!!  O tome je  javnost obavestio akademik Vasilije  Krestić, navodeći da je  Izvršni odbor SANU bio donio jednu od „najsramnijih“ odluka „da iz naziva SANU izostavi odrednicu da je srpska i kad je predsednik [Nikola Hajdin] pristao da se potpisuje kao predsednik Akademije, a ne kao predsednik SANU.  Posle višemesečne bitke koju sam“, veli Krestić, „zbog toga vidio sa Hajdinom i njegovim poslušnicima, oni su odustali od namere da liše SANU svog punog naziva, kojeg su se stideli. Zbog tog teškog prestupa, zbog te sramote koju su počinili, ne samo da se nisu izvinili članovima Akademije već su preko toga prešli ćutanjem kao da se ništa nije dogodilo. Nažalost, ni članovi Akademije nikad nisu postavili pitanje šta se krilo iza te namere i ko snosi odgovornost za protivzakoniti i protivstatutarni atak na SANU“ (Pečat, 23. 3. 2012, 30).

A ako je rukovodstvo Akademije  htelo osloboditi SANU srpske odrednice, zar je onda čudno što SANU ne želi promenu srpskohrvatskog imena na koricama    najznačajnijeg srpskog leksikografskog dela: Rečnika srpskohrvatskog  književnog i narodnog jezika.   Naime, taj  rječnik  za čiju je izradu inicijativu dao još Stojan Novaković 1888. godine, a koji je Srpska kraljevska akademija  daleke 1893. godine zasnovala kao  Rečnik srpskog književnog i narodnog jezika,  od svog prvoga toma, koji je pod uredništvom Aleksandra Belića izašao 1959. godine, do 21. toma, koji je štampan 2021. godine –   na koricama nosi srpskohrvatsko ime. Teško je naći razloge nepromeni srpskohrvatskog u srpsko ime jezika na posljednjih šest tomova Rečnika SANU (od petnaestog iz 1996. godine). Jer, danas čak nema ni političkih razloga  koji su A. Belića, bez sumnje,  opredelili  da  Rečnik srpskog književnog i narodnog jezika 1953. godine, u Titovom režimu, preimenuje u Rečnik   srpskohrvatskog  književnog i narodnog jezika.

Ali, očito, oni koji su merodavni da promene ime rečniku, a to je Srpska akademija nauka i umetnosti, ili,  preciznije rečeno,  njeno Odeljenja jezika i književnosti,  imaju neke svoje, a u osnovi nesrpske,   kriterijume koji ih rukovode u stavu da rečnik i dalje izlazi pod imenom nepostojećeg jezika, odnosno da se imenom rečnik „ograđuje“ od srpskoga jezika. Čini se da će se pre dogoditi da Akademija izbaci  pridev „srpski“ iz svog nazivu  nego što će taj pridev staviti na korice najznačajnijeg srpskog rečnika.  Pritom Akademija zaboravlja da je, kako istinito zaključuje   Zoran Avramović, „održavanje bivšeg naziva državnog jezika zapravo  kolektivno ponižavanje nacije i njenih pripadnika. Nije reč samo o tome da su nesrpske nacije u SFRJ odbacile  ime srpskog jezika i stvarali svoje političke jezike, već o tome da nacija koja je vekovima  znala za ime svog jezika prvo prihvati u SFRJ novi državni jezik, a potom nastavi da ga održi i posle  nestanka  te države i njenog jezika. Ako ima udara na kulturno dostojanstvo naroda, evo ga  u rečniku srpskohrvatskog jezika“ (Večernje novosti, 2. 11. 2022).

Šta reći na kraju o progonjenom i u najvećem broju slučajeva prognanom srpskom imenu odatle gde bi se ono ne samo očekivalo nego bi i moralo biti? Analiza pokazuje da državni establišment  po pravilu ne  upotrebljava pridev srpski  kad god treba izaći u susret  onima kojima pridev srpski u svim kontekstima i značenjima smeta. Činjenica da  je  pridev srpski upotrebno gotovo podjednako  „nepodoban“  i kod Srba i kod ne-Srba, sugeriše zaključak da se srpski establišment stidi upotrebe srpskoga imena.    Na osnovu navedenih primera progona srpskoga imena teško je ne pomisliti da je u pitanju prezir prema srpskom imenu, odnosno samoporicanje srpskog imena i u samoj Srbiji. Zato je možda  potrebno pokrenuti i inicijativu za donošenje zakona o zaštiti srpskoga imena, budući da neće proći mnogo vremena kad će neki politički uticajni „Srbin“  ili neka   nacionalna manjina u Srbiji zatražiti da se promeni i sam naziv države Srbije, jer i on  asocira na Srbe!

*Autor je profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i rukovodilac Odeljenja za srpski jezik Andrićevog instituta u Andrićgradu

Preuzeto: Iskra