Kroz minsko polje na krov Bosne
POZDRAV SA VELIKOG VITOROGA, ZAPADNE GRANICE REPUBLIKE SRPSKEPiše: Dušan Marić
Treći dan po Aranđelovdanu dogovorio sam sa svojim komšijom Bogoljubom Knežićem Mornarom (65) da se popnemo na vrh Velikog Vitoroga (1906), planine koja se uzdiže iznad Kupreškog polja i Šemenovaca, našeg sela. Na uspon smo krenuli u podne, iz Ćemalića, krajnjeg zaseoka Šemenovaca, a već u 14 časova i 15 minuta stajali smo na vrhu planine. Žurnim hodom, bez odmora, rastojanje od desetak kilometara i visinsku razliku od oko 800 metara savladali smo za nešto više od dva sata.
Bogoljub, koji se često, sa društvom ili kao vodič planinarima iz Republike Srpske i Vojvodine, penje na Vitorog, tvrdi da se nikad niko na vrh planine nije popeo za tako kratko vreme. Normalan uspon traje između tri i po i četiri sata. Poslužilo nas je lepo vreme. Iako je bio 23. novembar do stotinak metara nadomak vrha planine, da bi se manje znojili i zamarali, popeli smo se u potkošuljama. Išli smo pravcem Ćemalić – Mali Kurozeb – Marića plećina – Izvala – Marića klek – Krndijine košare. Usput, posebno kroz šumu gde je bilo snega, nailazili smo na brojne sveže tragove medveda i divljih svinja. Na Bogoljubovo insistiranje, na sam vrh planine ispeli smo se pravo kroz – minsko polje. Bilo je vrlo utešno kad mi je objašnjavao da „valjda nećemo biti te sreće da danas stanemo na minu“. I 20 godina posle rata oko nekadašnjeg vojnog objekta na vrhu planine (podzemni grad), posebno na severnoj strani planine, 
nalaze se desetine protivpešadijskih nagaznih mina „pašteta“ i protivpešadijskih odskočnih rasprskavajućih mina PROM, koje su tu potavljene u poslednjem ratu.
nalaze se desetine protivpešadijskih nagaznih mina „pašteta“ i protivpešadijskih odskočnih rasprskavajućih mina PROM, koje su tu potavljene u poslednjem ratu. Na vrhu nas je dočekao hladan vetar sa Hrbljine, mraz i lep pogled na „pola Bosne“. Prema Srednjoj Bosni do Vlašića i Vranice, prema Mostaru do Čvrsnice i Vrana, prema Kninu do Dinare, na zapad do Staretine i Šatora, na sever do Manjače, na severozapad do Grmeča, Klekovače, Lunjevače i Plješevice. Pedesetak metara ispod vrha nalaze se betonski tuneli koji vode u unutrašnjost planine, do podzemnog vojnog objekta, u kojem se do kraja poslednjeg rata nalazio moćan radarski sistem JNA. Od nekadašnjeg hotelskog komfora radnih kabineta, spavaćih soba, centara veze, okruglih salona za sednice, dva podzemna bunara, podzemnih cisterni za gorivo itd. ostali samo goli zidovi, iz kojih su iščupani čak i kablovi za struju. Zahvaljujući nesposobnoj vlasti, lopovi iz Šipova, Glamoča i 
Kupresa odneli su sve. Srbi i Hrvati udruženim snagama. Bilo je to bratstvo i jedinstvo na delu. Da je prelepi objekat, u čiju izgradnju je uloženo desetak miliona tadašnjih nemačkih maraka, sačuvan ubeđen sam da bi godišnje u njemu noćivale hiljade turista.
Kupresa odneli su sve. Srbi i Hrvati udruženim snagama. Bilo je to bratstvo i jedinstvo na delu. Da je prelepi objekat, u čiju izgradnju je uloženo desetak miliona tadašnjih nemačkih maraka, sačuvan ubeđen sam da bi godišnje u njemu noćivale hiljade turista. Planina Veliki Vitorog nalazi se u jugozapadnom delu BiH, na granici između kontinentalne i sredozemne klime. Po Dejtonskom sporazumu vrh planine, njene istočne, severooistočne i jugoistočne padine pripale su Republici Srpskoj i opštinama Šipovo i Kupres, dok zapadne, jugozapadne i severozapadne padine pripadaju Federaciji BiH i opštini Glamoč. Delovi koji pripadaju Republici Srpskoj su prekriveni gustom smrčovom i jelovom šumom, dok je drugi deo planine beskrajni kameniti pašnjak, na kojem skoro i nema drveća.
Planina je nekad bila prekrivena katunima i stadima ovaca, koje su se „hiljadile“, a danas njome „gazduju“ vetrovi i divlje zveri. Ljudi su otišli u potrazi za boljim životom, njihove štale i kuće uništili su pažari, a planinu posećuju samo planinari i njeni nekadašnji stanovnici, koji ponekad dođu da posete zavičaj. Dok smo mi napravili lepe fotografije, pojeli pršut koji nam je spremio moj otac Zarija i popili kao led ledeno banjalučko pivo „Nektar“, sunce je nestalo sa horizonta iznad Glamoča, prsti na rukama su počeli da se koče od hladnoće, pa smo krenuli nazad. Da bi nam silazak sa planine bio zanimljiviji, odlučili smo da se vratimo drugim putem. Pravo sa vrha planine kroz šumu prema Janju i Strojicama, da bi posle tridesetak minuta, negde blizu Perine kose, izbili na cestu koja vodi u Šemenovce.
zveri. Ljudi su otišli u potrazi za boljim životom, njihove štale i kuće uništili su pažari, a planinu posećuju samo planinari i njeni nekadašnji stanovnici, koji ponekad dođu da posete zavičaj. Dok smo mi napravili lepe fotografije, pojeli pršut koji nam je spremio moj otac Zarija i popili kao led ledeno banjalučko pivo „Nektar“, sunce je nestalo sa horizonta iznad Glamoča, prsti na rukama su počeli da se koče od hladnoće, pa smo krenuli nazad. Da bi nam silazak sa planine bio zanimljiviji, odlučili smo da se vratimo drugim putem. Pravo sa vrha planine kroz šumu prema Janju i Strojicama, da bi posle tridesetak minuta, negde blizu Perine kose, izbili na cestu koja vodi u Šemenovce.
