Osam decenija bola, tuge i naše sramote!
Prošlo je 80 godina od gotovo samoubilačkog proboja jasenovačkih logoraša, a mi i dalje ne znamo koliko je naših predaka stradalo u Jasenovcu.
Taj strašni usud, sažet u jednu sramotnu rečenicu-tačan broj žrtava nikad nije utvrđen- prati nas i kalja uspomenu na one koji stradaše samo zbog toga što su bili Srbi i pravoslavci.
Nemamo ni Memorijalni centar u Donjoj Gradini, najvećem jasenovačkom gubilištu….iako se u njegovu izgradnju svake godine i u svakoj prigodnoj prilici zaklinju čelnici Srbije i Srpske.
Nemamo onaj elementarni nivo poštovanja prema stradalnicima koji bi doprineo da se komemoracija u Donjoj Gradini ne održavaju onda kad se „uklope“ u „zgusnuti raspored“ moćnika već onda kad se Dan sećanja i obeležava (danas).
Nemamo ni dostojanstven spomenik, Muzej, mesto koje bi u glavnom i najvećem srpskom gradu, Beogradu, podsećalo na genocid počinjen nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Nemamo skupštinsku Deklaraciju kojom bi se taj isti genocid konstatovao, osudio i jednom za svagda postao deo nacionalnog sećanja i pamćenja.
Nemamo mi još mnogo toga, al’ imamo stotine hiljada umorenih duša koje bdiju nad nama, koje nas čuvaju i u carstvu nebeskom svedoče o nama.
Kako….to od nas zavisi!!!
Neka su im bistri putevi nebeski i neka ih čuva Bog! Pesmu koja sledi, napisala sam posle posete Donjoj Gradini, zelenoj i strašnoj grobnici u kojoj počiva više od 300 hiljada mučenika jasenovačkih.
DA SU MI RUKE KRILA
Da su mi ruke krila letela bih nad Gradinom Donjom,
da vam kosti ne gazim.
Crna, bez glasa,
ptica čemerna.
Da su mi oči izvori
isplakala bih Unu i Savu,
da vam krvave košulje operem.
Tekla bih crvena i bolna,
mutna i mračna ko’ obale jasenovačke.
Da su mi kose grane topole,
milovala bih vam izmučena tela.
Međ’ lišćem svojim sakrivala umiruće oči.
Plakala bih vam uspavanku,
jaukom majke što čedo izgubi.
Da su mi noge korenje jablanovo,
napravila bih vam postelju.
U zemlji što ka nebu leti svila bih vam gnezdo.
Da mi je srce jako ko’ kamen,
isklesala bih molitvu na njemu.
Molila bih vas za oproštaj.
Da su mi ruke krila…..
da vam kosti ne gazim.
Fotografija: Đurđica Dragaš u Donjoj Gradini
Tekst i stihovi: Đurđica Dragaš (Preuzto sa Fejsbuka)
