Zidani Most simbol zločina bez kazne

1. Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Partizani poginuli od 1941. do 1945. u poslijeratnom periodu zabeleženi su, slavom ovjenčani, podignuti su im spomenici na mjestu pogibije, grobovi okićeni cvijećem i vijencima, a štampa je slavila njihova djela. Nasuprot tome, svaki poginuli četnik ubijen je po dva puta: prvi put strijeljan od partizana, a drugi put je zabranjeno zakonom da se pominje njegovo ime, da mu se obilježi grob… Grobovi su ostali bez imena očeva. Diktaturom je trebalo izbrisati svako ime i ubijediti najbliže članove familije da ti ljudi nisu ni postojali.

Ove  reči briljatnog novinara i pisca Sava Gregovića, iz jedistvene  monografije  „Pucaj, rat je završen – Zlim putem bratoubilaštva: slovenačko krvavo proljeće“, (Podgorica, 2020, Svetigora.), poput bubnja odjeknuju mi u glavi dok ulazim u Zidani  Most, selo u Opštini Laško, u Savinjskoj regiji, u Republici Sloveniji. Ovo mesto koje nalazi na ušću  Savinje u Savu, poznato je po prelepom zidanom mostu, važnom železničkom čvorištu. U svesti srpskog naroda Zidani Most je simbol stradalništva i mučeništva monarhista i  svih  pripadnika srpskih antikomunističkih vojski i formacija iz Drugog svetskog rata.

Iz brojnih nepobitni  istorijski izvora i istraživanja  na terenu proizilazi dosledna slika sistematskog obračuna komunističke vlasti sa stvarnim i potencijalnim protivnicima, te političko-ideološki uslovljene represije u čijoj osnovi nije postojalo pravno zasnovano suđenje, već likvidacija kao metod „revolucionarne pravde“. Najteži ratni zločini izvršeni su iz niskih političkih pobuda i zbog ideološke  mržnje i zaslepljenosti.  Tim zločinima presudno su  kumovali Britanci koji su iz Austrije vratili desetine hiljada ljudi koji su hitali ka slobodi, a poslati su prvo u „čeljusti komunističkih zveri“.

U Zidanom Mostu  zatičem  više stotine parkiranih  autobila, ali ljudi nigde nema. Na ulazu u ogromnu zgradu železničke stanice srećem jednu stariju, korpuletnu  ženu u radnom plavom odelu i sitnijeg starijeg muškarca sa kačketom.

Prilazim i pitam da li u mestu ima neko obelžje  posvećeno stradalima u vreme revolucionarne pravde. Žena mi veli da ima samo kmaeni palim  partizanima. I onda nastavlja da priča prema njenim saznanjima,  u samom Zidanom Mostu nije mnogu ljudi, ubijeno. Koliko se seća iz pripovedanja starijih, kada su Englezi vratili  svoje crnogorske i srpske saveznike, partizani su ih naterali  u usiljeni marš. U Zidanom Mostu ubijeni su oni starci, deca, žene i vojnici koji nisu pomogli da izdrže da mukotrpni marš. Takve su partizani odmah  po kratkom  postupku ubijali  na licu mesta.

Moja sagovornica, vrlo elokvetno i  precizno nam objašnjava da je Zidani Most kao lokacija nije direktno mesto masovnog stradanja, već mesto razdvajanja izbeglica, odakle su  slali na  500 do  600  drugih lokacija za likvidacije,  koje su većinom bile kraj kraških jama. Likvidacije su se dešavale u danima nakon toga, poput 18. maja 1945. Godine, kada je Treća udarna divizija POJ streljala crnogorske Srbe. Van Zidanog Mosta ubijeno na desetine hiljada Srba, Crnogoraca, Hraata , kaže naša sagovornica, očito vrlo obrazovana i dobro informisana..

-Ovde u Zidanom Mestu ubijali su samo iznemogle i bolesne – priča ona.  – Znam da su negde pred smrt Mitje Ribičića, pokrenuli istragu  zbog tih  ratnih zločina, ali navodno dokaza nije bilo, pa je umro ko heroj.

Pitamo  našu sagovornicu kako se zove, ali sitni, stariji muškarac sa kačketom, je hvata za ruku pa kaže:

-Dosta je bilo!

Dalje,  primoran sam da tražim izvore  preko  Googla.. I odmah pronalazim nekoliko sadržajno i tematski povezanih tekstova koji se bave pitanjem posleratnih likvidacija, ulogom Ozne i pojedinca kao što je Mitja Ribičič, kao i nesagledanim razmerama zločina nad pripadnicima poraženih snaga i civilima nakon Drugog svetskog rata.

Posebno su mi  dragoceni podaci  preuzeti je iz lista „Delo“ od 6. jun 2006. godine kojii sadrže podatke o istražnom postupku protiv Mitje Ribičiča, bivšeg funkcionera Ozne u Sloveniji.  Tekst obrađuje advokatske tvrdnje i reakcije javnosti na pokušaj procesuiranja ovog  komunističkog funkcionerta zbog zločina nad civilima.

Mitja Ribičič (Mitja Ribičič) rođen je 19. maja 1919. godine u Trstu, tadašnjem delu Italije. Potekao je iz slovenačke porodice sa levičarskim uverenjima. Tokom mladosti se školovao u Ljubljani, gde se već u gimnaziji priključio revolucionarnim idejama i komunističkom pokretu. Sa početkom Drugog svetskog rata aktivno se uključio u Narodnooslobodilačku borbu kao pripadnik partizanskih jedinica i komunističke bezbednosne službe.

Nakon oslobođenja Jugoslavije 1945. godine, Ribičič postaje jedan od ključnih ljudi u tajnoj službi nove komunističke vlasti u Sloveniji – Ozni. U svojstvu zamenika šefa Ozne za Sloveniju bio je odgovoran za nadzor, hapšenja i likvidacije osumnjičenih „narodnih neprijatelja“, naročito u proleće i leto 1945. godine.

U političkoj karijeri lako napreduje – bio je ministar unutrašnjih poslova Slovenije, a potom i republički i savezni funkcioner. Od 1969. do 1971. godine obavljao je funkciju predsednika Saveznog izvršnog veća (SIV), odnosno bio je premijer Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Nakon pada komunizma i raspada SFRJ, Ribičič je živeo povučeno u Ljubljani. U javnosti se ponovo našao krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, kada su u Sloveniji pokrenuti pokušaji istraživanja zločina iz perioda nakon Drugog svetskog rata. Godine 2005. i 2006. pojavljuje se kao osumnjičeni u postupcima koji se tiču zločina.  Tada Vrhovno državno tužilaštvo podnosi  zahtev za istragu zbog krivičnog dela zločina protiv civilnog stanovništva.  Izvodi ga pred istražnog sudiju.

Državno tužilaštvo predložilo je istražnom sudiji da u slučaju Ribičič  odredi posebnu grupu istoričara koji će istražiti okolnosti ubistva 217 ljudi. Osumnjičen je, kako  objavljuje „Delo“ za krivično delo zločina protiv civilnog stanovništva.

Mitju  je branio čuveni  advokat Peter Čeferin. Prema Čeferinovim rečima Mitja je bio teško bolestan i imao, između ostalog, rak prostate sa metastazama na kostima.

Ribičič je  ispitivan isključivo kao okrivljeni, ali  odlučeno da nema  dovoljno dokaza.

Preminuo je 28. novembra 2013. godine u Ljubljani, u 95. godini života. Sahranjen je uz državne počasti, što je izazvalo političke i moralne kontroverze u delu slovenačke javnosti.

Prateći smernice i nampomene neimenovane  sagovornice sa početka ovog teksta, dolazimo i  članka iz „Blica“ (22. novembar 2009. godine), autora Vuk Z. Cvijića, koji govori o nerešenim pitanjima masovnih grobnica u Sloveniji i odsustvu državne politike ekshumacije žrtava iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore.

Cvijić navodi da se u jamama u Sloveniji nalaze se kosti više desetina hiljada ljudi iz Srbije, Crne Gore i Hrvatske, koje je partizanska vlast streljala bez suđenja na kraju Drugog svetskog rata. Cvijićev sagovornik Mitja Ferenc, vođa evidentiranja i sondiranja slovenačke komisije za masovne grobnice ,  govorio je kako se države se još nisu dogovorile da li će se vršiti ekshumacija žrtava ili će se samo podizati spomen-obeležja.

On navodi da su te masovne grobnice obeležene i da bi ekshumacija mogla da počne čim se države dogovore. Najmasovnija streljanja obavljena su u roku od dve nedelje i sve je bilo dobro organizovano.

-Naređenje za takvo masovno streljanje više desetina hiljada ljudi, kojima nije suđeno, nije moglo da bude izdato bez tadašnjeg vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita. Žrtve su odmah pokopane u jame da bi se zatro trag – upozorio  je Ferenc.

Prema njegovim rečima, u Sloveniji je evidentirano 620 masovnih grobnica, i u više od polovine nalaze se tela Hrvata, Srba i Crnogoraca koje su Britanci predali partizanima.

Ferenc je objašnjavao da je i u Sloveniji bilo pokušaja političkih manipulacija s evidentiranjem jama, ali da je prevladalo civilizacijsko načelo da svako ima pravo na grob.

Potvrdu Ferencovih reči pronalazimo i u  arhivii portla IN4S, u tekstu sa naslovom „Priča O Zidanom Mostu“ i podnaslovom „Đavoljim slugama nije bilo krvoprolića u ratu dosta„, autora Milije Pajkovića, iz kojeg prenosimo sledeće , vrlo upečatljivo  poglavlje:

„Zločin, iako je dugo i na razne načine zataškivan, isplivao je na vidjelo, jer istina uvijek kada tada ispliva iz dubine vremenskog vira, a o grozotama koje su činili crveni đavolovi šegrti pričali su i oni koji su se, ipak, na volšeban način, spasili tog nezapamćenog pogroma.

Nastavak svojeg ratnog zločinačkog nauma i svojih nedjela komunisti i partizani su počeli da ostvaruju i upravo tih dana, dakle, i poslije rata, onda kada je nastupio mir i potpisana kapitulacija Njemačke, kada im je crnogorske četnike i njihov zbjeg, koji su uspjeli uprkos svim nedaćama da pređu iz Slovenije u Austriju, engleska vojna komanda Petog korpusa sa sjedištem u Blajburgu, odnosno Pliberku, kako glasi naziv tog mjesta na slovenačkom jeziku, odmah izručila, iako su dobro znali kakva ih zlehuda sudbina čeka. Uostalom, to su naglasili i priznali fedmaršal Harold Aleksander i generali Patrik Skot i Frederik Morgan – ,,izručili smo ih bez obzira što smo znali šta ih tamo čeka“. Kad se saznalo o tom bezdušnom činu svojih vojnih glavešina u Ministarstvu spoljnih poslova Velike Britanije ( Foreing ofis – Forin ofis ) priznali su da se radi o ,,gadnoj grešci“…

Iz Klagenfurta i Blajburga, poslije neuspješnih pregovora sa Englezima, dojučerašnjim saveznicima, nakon njihove izdaje i predaje komunistima, uslijedio je usiljeni marš četničke kolone, natrag ka Sloveniji, a ubistva su započela još i tada – jednostavno, čim bi neko od nesrećnika iz kolone malčice zaostao ili pao od iznemoglosti dobijao je metak u potiljak od strane partizana koji su jahali na konjima.

Već tada pripadnici crnogorskih partizanskih trupa sa svojim starješinama su znali šta im valja činiti, a svako je od njih dobio zadatak i odriješene ruke da prepoznaje svoje zemljake, rođake i kumove i da im presuđuje bez milosti.

Različita i oprečna su mišljenja o tome ko je izdao naređenje da se pobiju stradalnici iz Crne Gore i to bez ikakvog suđenja i utvrđene krivice. Sva prilika, sudeći prema nekim tajnim dokumentima i napisima pojedinih komunističkih publicista, odluku je donio sam vrh KPJ, a tim povodom četrnaestog maja 1945. godine u Ljubljani su se sastali Josip Broz Tito, Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković i Ivan Maček-Matija, šef OZNE za Zagreb. Sastanak je veoma kratko trajao, a odluka je bila jednoglasna – pobiti sve vojno sposobne, naročito one koji su bili prepoznati po odlučnim borbama protiv komunista, jedan manji dio poslati na robiju poslije suđenja, a mlađarijom popuniti partizanske redove. Međutim, samo tri dana docnije takva odluka je preinačena u – pobiti sve punoljetne, a maloljetne uvrstiti u jedinice nove vojske.

Josip Broz Tito ( sa određenom sumnjom treba prihvatiti ime i prezime ove ličnosti čije je tačno porijeklo još uvijek velika nepoznanica, a pogotovo što su čelnici Komiterne bili pravi majstori u preuzimanju cjelovitosti neke osobe od druge, žive ili mrtve, svejedno) naivno je, ne zasigurno namjerno, a nošen ushićenošću preuzimanjem vlasti, javno priznao, izgovarajući slavljenički govor 26. maja 1946. godine u Ljubljani, da je – ,,kvislinge i kontrarevolucionarne elemente stigla ruka pravde, ruka osvete našeg naroda“!

Besomučna, kukavička brojna ubistva i strijeljanja od strane partizana vršena su odmah po povratku na prostor Slovenije i to u Kamniku, Pohorju, Kočevskom Rogu, Kopišču, Teharju, Kamničkoj Bistrici i na još nekim mjestima, kao i na Zidanom Mostu, koji je i simbol sveg tog stradanja. Poslednji zločini u Sloveniji su se zbili krajem jula 1945. godine.

A baš tada, kad je završen taj suludi neljudski čin, nad Slovenijom je nekoliko dana bez prekida škropila i lila obilna kiša. U brdima gdje su mahom poubijani nesrećnici potoci su postajali prave nabujale rijeke koje su valjale i nosile stabla, kamenje, ali i ljudske leševe, koje su gomilale na dnu planina, sela, puteva. Da se zločini ne bi otkrili i doprli do evropske javnosti komunistički novopečeni generali i vođe su opet opkolili ta mjesta i obučavali su svoje vojnike, partizane, kako da konopom ili telefonskom žicom vežu leševe za vrat ili noge i da ih vuku uzbrdo i po više kilometara, da bi ih potom bacali u jame ili u jaruge i zatrpavali.

Poslije se razvedrilo, nad Slovenijom je opet ogrejalo sunce, ali porodicama pobijenih ono nikad više nije zatreperilo pravim sjajem“.

Dr Bojan Dimitrijević , poznati srpski istoričar, opisao je  šta je predhodilo  ovom zločinu  posle rata, koji simbolizuje Zidani Most. On pojašnjava, da se  u jesen 1944. godine, nazire kraj Hitlerove koalicije. Crvenoarmejci pomažu Titovim partizanima u Srbiji da ostvare pobedu nad četnicima, koji se u rasulu povlače ka Austriji. Tada je zavladao sveopšti teror od Leskovca do Beograda, jer su komunisti preko svoje tajne policije OZNE sprovodili masovna hapšenja i likvidacije i civila i vojnika JVuO, Nedićeve Državne Straže, Ljotićevog Zbora…itd.

Videvši šta se dešava mnoštvo civila krenulo je sa preostalim jednicama Ravnogorskog pokreta u izbeglištvo preko Bosne ka Italiji početkom 1945. godine. Pre nego što su se izvukli iz Podrinja u rejonu Foče došlo je do masovnih bacanja u nekoliko jama od sela Miljevina do Kalinovika. Par meseci kasnije došlo je do velikog obračuna na Lijevča Polju iznad Banjaluke, gde su u borbama sa hrvatskim ustašama izginuli četnici pod komandom potpukovnika Pavla Đurišića.

Prema rečima dr Dimitrijevića, kasnije izbeglice dolaze u južne delove današnje Austrije gde su ih prihvatili Englezi, koji ih sredinom maja 1945. predaju Titovim partizanima. Otpočinju masovna streljanja i bacanje u duboke kreške jame, najviše u okolini Maribora, Kočevskog Roga itd. Direktiva za ovakve zločine stigle su iz Beograda po Titovom usmenom nalogu.

Još jedna zanimljivost je podatak da je sa Blajburškog polja predato desetak hiljadda Srba iz Crne Gore. Slovenačka OZNA nije imala ratne zarobljenike, već ih je sve likvidirala, konstatuje dr Dimiotrijević.

Istoričar dr Dimitrijević objašnjava i termin „Zidani most“ – ta lokacija nije direktno mesto stradanja, već mesto razdvajanja izbeglica. Likvidacije su se dešavale  nakon toga. Republika Srbija je tek 2009. godine formirala Državnu komisiju za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica. Ta institucija je radila svega dve godine, a onda je prestala sa radom.

Članovi  Komisije su  krenuli na posao su sa puno elana. Istražene su  arhive, izvršena popis  prvih 25.000 streljanih u Srbiji  (procene govore da je  na taj  način  u doba revolucionarne pravde likvidirano više od 70.OOO sttanovnika Srbije), oktriveno je 2o-tak  masovnih jama, izvršene su i neke probne ekshumacije.   Dalje od toga  se ,očito  nije moglo ići. Nedostajele su pare  za rad Komisije, i što je još bitnije nije bilo prave i iskrene politička volje i  podrške. Danas na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije nema više nijednog traga o radu pomenute Komisije, osim praznih linkova.

Na primeru ove srpske Komisije, koja nikada nije ni stigla do Slovenije i Zidanog mosta, videlo se koliko je veliki posao odradio Savo Gregović, uz pomoć Mitropolije crnogorsko-primorske i nevladine organizacije «Otkrićemo istinu» iz Budve, koji je uz monografiju «Pucaj rat je završen  – zlim putem bratoubilaštva.slovenačko krvavo proljeće 1945. «  objavio  spisak sa imenima stradalnika Velikog zbjega od Podgorice do Kamničke Bistrice. Prikupljen je i objavljen i veliki broj fotografija stradalnika iz Velikog zbjega.  Zahvaljujući  naporima blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, danas se redovne  služe parstosi na stratištima oko Zidanog Mosta.,  ali  utisak je da zločinački naum  pobedio  pravdu i bitno oskrnavio istinu.

Komunistički aparat je preko UDBE sistematski prikrivao istinu o masovnim likvidacijama. Danas se pokušaji otkrivanja ovih zločina često osporavaju kao revizionizam, iako je reč o istorijskoj istini koja tek treba da bude potpuno istražena. Sve to dokazuje u da glavama mnogih Tito još uvek nije umro!

Pokojni srpski  pesnik Slobodan Rakitić podvlači da smo dugo živjeli s duboko zakopanom istinom o nevinim žrtvama komunističkog terora posle Drugog svetskog rata.

-A ćutanje – govorio je on – o tim žrtvama je njihova druga smrt i još veća nepravda. Jer ćutanje je stalno umiranje… Nema većeg grijeha nego ne sahraniti mrtve, i ne znati ni gdje su im grobovi. To je i moralni i Božji zakon.