Špirovo ogledalo srpske duše
U desetoj deceniji života Špiro Mirović iz Bečića, napisao je drugu knjigu pesama u kojoj, kao i u prvoj pokazuje koliko je zadojen Njegoševom etikom i poetikom, kako reče u predgovoru Predrag Savić, advokat i pisac
Piše: Petar Rakarac
Mnogo je čuda Svetog Spiridona, a za najnovije bi moglo da se kandiduje spisateljsko i umetničko delanje u desetoj deceniji života Špiridona – Špira Mirovića.
Špiro je rođen pre 94 godine na dan Svetog Spiridona, zaštitnika Kipra, svetitelja, duhovnika i mudraca kojima su posvećeni velepni hramovi u Trstu i na Krfu. Špiro je po mnogo čemu jedinstven čovek – profesor matematike, neimar, oficir i vojni komandant, železničar, ugostitelj, direktor…
Ovo je u predgovoru druge knjige pesama Špiridona – Špira Mirovića pod naslovom „Zvekirom za moazak“, napisao advokat i književnik Predrag Savić, koji isitiče i sledeće:
„I ova njegova drugo zbirka pesama ,kao i prva je ogledalo srpske duše i dokaz koliko je Špiro načitan, dosledan i obrazovan čovek, zadojen Njegoševom etikom i poetikom .Pisao je svoje stihove Špiro u vreme kada su sistematski zatirani srpska tradicija Crne Gore i delo i jezik na kom je stvarao sveti vladika i vladar, najveći pesnik i mislilac srpskog roda Petar Drugi Petrović Njegoš. I pored toga Špiro prkosno čuva kosovski mit dokazujući da su Njegoš, gospodar Crne Gore i njegovo delo uzor i životna filozofija. Odrastao je na Ugnjima uz gusle i epsku poeziju, uz Njegošev „Gorski vijenac” i ostale misli i zavete koje je u svoje delo satkao vladika. Ljubav, pravdoljubivost i sklonost ka istoriji, tradiciji, filozofiji i duhovnosti pravoslavlja poneo je iz doma od đeda Ilije, pečalbara – povratnika iz Amerike i oca Đorđija, kraljevog oficira“.
Kad opisuje istoriju Špiro pokazuje briljatno poznavanje faktograafije i sposobnost da u stihove umetne brojne istorijske dokaze i pouke. Savić poručuje:
„Dok čitate slikovito dočarane Špirove pesme ponekad vam se učini da su one i izvor oštrih, dramatičnih i duboko ekspresivnih zvukova. Kroz slikovitost i zvučnost njegovih stihova predstavljaju se ne samo lična iskustva i doživljaji već i priče o događajima, tradiciji i istoriji.Ne beži Špiro ni od opisivanja i posebno kritikovanja aktuelnih političkih zbivanja i događaja. I tu pokazuje svoju dobru informisanost i doslednost. Originalnost njegove pesničke misli sačuvana je jer, lektori, redaktori i ostali urednici nisu gotovo ništa menjali u originalnim rukopisima“.
Mirovićeva poezija i biografija predstavljaju snažnu poruku o identitetu,duhovnosti i kulturi, a on sam ostaje kao svetionik upornosti, pamćenja i stvaralaštva u službi srpskog naroda.
Roćen je u Ugnjima, selu u cetinjskoj opštini. Ugnji pripadaju grupi sela koja čine oblast poznatu kao Konak, pa je, osim što je Ugnjanin, Špiro, veli da je i Konadžija. Rođen je na dan Svetog Spiridona, pa mu po njemu roditelji i dadoše ime Špiridon. Ali zbog napadalog snega, njegovo rođenje su prijavili tek dva dana kasnije tako da se u dokumentima i zbog pometnje oko novog i starog kalendara, kao dan Špirovog rođenja vodi četrnaesti decembar 1931.godine.
Rodio se kao prvo od sedmoro dece u porodici Đura (Đorđija) Mirovića i Maše (Marije) Mirović, rođene Lagator. Detinjstvo je proveo na selu i delom na Cetinju do početka Drugog svetskog rata. Kao najstariji unuk bio je i miljenik njegovog đeda Ilije, povratnika sa pečalbe u Americi. Za đeda Iliju kažu da je bio izuzetno pametan. Nije ume ni da se potpiše, ali je toliko dobro poznavao prava da nijedan spor sa seljanima nije izgubio. A otac Đuro je bio oficir u mornarici Kraljevine Jugoslavije i rat ga je zatekao kod kuće na odsustvu.
Rat se u ovom kraju pretvorio u bratoubilački, pa su mnoge porodice zavijene u crno. Izginuli su mnogi Špirovi rođaci i sa majčine i sa očeve strane. Špira je u poslednjoj godini rata, sa četrnaest godina, odveo u partizane njegov stric Savo. Ali prilikom oslobođenja Cetinja Savo biva smrtno ranjen, pa se Špiro vraća kući. U istoj bici biva ranjen i njegov drugi stric Dušan.
Posleratne godine su bile izuzetno teške za Špirovu porodicu. Njegov otac je neko vreme morao da provede u zatvoru, jer ga je nekov „prošpijao“ da je prvo bio u kraljevoj vojsci. Borba za preživljavanje osim na majku Mašu, pada i na najstarijeg sina i dve sestre.
Još kao gimnazijalac bio je svedok komunističkog terora o kome se do skoro nije smelo pričati. Pripadnici OZNe su se svirepo obračunavali sa maloletnom decom iz porodica koje nisu pristupile partizanima tokom rata. Na pozadini njegovog gimnazijskog svjedočanstva iz cetinjske gimnazije piše da isto važi i bez ocena iz muzičkog i likovnog. Razlog je bio što su partizani po ulasku u oslobođeno Cetinje tokom prvih dana postreljali skoro sve profesore gimanzije. Navodno zbog saradnje sa okupatorom, a sve „u ime naroda“. Iako je važio za dobrog učenika, zbog nesporazuma sa profesorima, napušta, sa još nekolicinom drugova, Cetinjsku gimnaziju i upisuje se u gimnaziju u Peći. Tu je i maturirao.
Posle završene gimnazije, odlazi u Beograd i uz savete strica Dušana upisuje matematiku i dobija stipendiju Jugoslovenske železnice. Po završetku školovanja radi kao otpravnik vozova u raznim gradovima u Srbiji: Kruševac, Lapovo, Kragujevac, Batočina… Beneficije koje dobija od železnice koristi da celu svoju porodicu dovede u Srbiju kako bi se trsili bede i siromaštva. U Kruševcu upoznaje svoju buduću životnu saputnicu Dragicu Vasić koja je završavala učiteljsku školu. Venčavaju se i dobijaju sina Iliju koji dobija ime po njegovom đedu koji se malo prije toga upokojio. Pošto mu ističe obavezno odrađivanje stipendije i on se zapošljava u školi u okolini Trstenika zajedno sa Dragicom.
Naredne godine odlučuje da se vrati sa porodicom u Crnu Goru. Nekoliko godina su radili po seoskim školama na Bati Cuckoj i Njegušima, a potom i na Cetinju gdje se Špiro zaposlio u Gimnaziji kako profesor matematike. U međuvremenu dobijaju i ćerku Nevenku. Ali Špirova nevjerovatna pronicljivost i dalekovidost ga tjera da kupi plac u Bečićima kod Budve i tamo počne da gradi kuću. Inače, ovo što danas svi smatraju najboljom stvari u ekonomskom uzdizanju porodice, tada su svi osuđivali i smatrali lošim potezom. Špirova porodica počinje da se bavi turizmom dok se Špiro zaposlio u trgovini gde je ostao do penzije u koju je otišao kao generalni direktor. U Budvi su dobili i treće dete sina Nenada.
Ali osim ovog kratkog zapisa Špirovog životnog puta postoji još mnogo zanimljivosti iz njegovog bogatog života. Pre desetak godina, kao vrsni poznavalac kartaških igara, objavio je i knjigu uputstava za igranje pokera. Čitavog života je sakupljao (i čitao) knjige tako da na Ugnjima posjeduje pozamašnu biblioteku. Uz put se bavi pisanjem i priča. Pre četri godine izašla je na svjetlost dana prva zbirka njegovih stihova, a evo sada i druga.. Svo vreme se bavio i neimarskim radom. Osim što je sagradio nekoliko kuća za svoje bližnje, učinio je sve i da Ugnji od siromašnog i zabačenog sela postanu prava atrakcija u koju se sada rado vraćaju svi oni koji su je, trbuhom za kruhom, napustili.
Špiro je u i poznim godinama života dokazao veliku snagu duha, intelekta i umetničkog izraza. Njegovo književno delo, pre svega pesničke zbirke,predstavljaju ne samo lični omaž, već i otpor kulturnom zaboravu srpskog identiteta u Crnoj Gori. Uz bogatu biografiju
Špiro se nameće kao simbol upornosti i stvaralačke žilavosti. Njegovo stvaralaštvo ima i dokumentarno-istorijsku vrednost, jer kroz stihove prenosine samo lične uspomene, već i duh jednog vremena koje ne sme biti zaboravljeno.
