Čudesna voda i čudesni ljudi

Piše: Sveštenik Nenad V. Andrić

Sa trema crkvenog konaka u Banji Vrujci 2007. godine, ugledah mali auto koji skoro da svaki mesec viđam u crkvenoj porti. Vozač ovog auta je stariji gospodin ali veoma vitalan. Uobičajeno pozdravi sve one koji mu se nađu na vidiku dok prilazi hramu. Pred hramovnom freskom svete velikomučenice Marine pobožno se prekrsti, blago pokloni i uđe u hram. Zadrži se obično desetak minuta u hramu, a potom ode do palionica sveća i upali nekoliko svećica.
Nešto me zainteresovalo: ko je taj čovek? Prijatno izgleda, a pričala mi je radnica u prodavnici sveća sestra u Hristu Biljana da je veoma ljubazan i odmeren čovek.
Otišao sam do hrama. Videvši me u mantiji, ovaj zagonetni gospodin priđe i uz blag osmeh reče:
-Blagoslovite oče!
-Bog da vas blagoslovi!- radosno rekoh i imenoslovno ga blagoslovih desnom rukom, kako i dolikuje po pravilu crkvenom da mi sveštenici činimo.
On priđe i celiva mi ruku.
-Kako se zovete? – Nikola, Nikola Koldžić.
-Drago mi je brate Nikola, ja sam sveštenik Nenad Andrić, mesni paroh. Bilo bi mi drago da svratite pod naš trem da se poslužite. Pokazavši rukom na trem ponudih gostoprimstvo ovom zanimljivom gostu.
-Vrlo rado, oče Nenade, hvala – zadovoljno reče gospodin Nikola i pođosmo ka tremu. Sedosmo pod raskošni trem vrujačkog konaka i popadija nas posluži hladnom banjskom vodom i medom.
-Da li ste za kafu i rakiju? – upitah našeg prijatnog gosta.
-Ne, hvala, zadovoljiću se ovom čudesnom i blagoslovenom vodom banjskom.
-E, svaka je voda blagoslovena brate Nikola, prozborih. – Jeste, jeste i to treba da cenimo i čuvamo da se ne zagade. Posebno je ova voda čudesna – poče svoju priču gospodin Nikola. – Možda ste primetili ja često ovde svratim u hram.
-Da. Primetio sam, zato sam vas i pozvao da se upoznamo.
-Ja sam sin pokojnog prote lelićkog Đorđa Koldžića. Živim u Valjevu, u penziji sam. Inače sam radio kao profesor srpskog jezika i književnosti u srednjoj Tehničkoj školi u Valjevu. Bio sam čak i narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije.
-Čast mi je što sam vas upoznao gospodine Nikola. Čime mi možemo da zahvalimo što ste vi čest posetilac našeg hrama i Vrujaca? – oslobodih se i upitah ga, jer stekoh poverenje zato što je sveštenički sin.
-Vodi, ovoj banjskoj vodi, treba da zahvalite i Bogu što je ovu vodu darivao ovde. Ovo je veće blago od zlata i nafte. Ljudi će prodavati zlato i naftu da bi mogli kupovati ovu vodu banjsku. Jer zlato i nafta ne mogu da se piju, niti da zdravlje daju, ova voda može.
-Mudro zborite profesore, mudro. Mada ova voda kod nas otiče svakodnevno i tako vekovima i evo, pravi ovaj potok, tako reći rečicu ovu ovde koja par kilometara od nas se formira baš u reku i zove se Toplica, po toploj banjskoj vodi od koje nastaje. To je jedina reka u Srbiji i šire koja se ne ledi.
-Da, da. Kod nas otiče i protiče. Bogom dano od ljudi ne iskorišćeno, što reče onomad vladika šabački Lavrentije.
-Znači vi koristite često ovu banjsku vodu? – upitah profesora Nikolu.
-Da, od kada je moj otac uz pomoć Božju i svetog Vladike Nikolaja Lelićkog od nje ozdravio. Druga voda kod nas u kući se ne pije!
-Zanimljivo. Baš bih voleo da mi malo bolje pojasnite, tu vezu svetog Vladike Nikolaja sa Banjom Vrujci. Mi smo mu još pre završetka ovog lepog hrama uradili tron i u njega položili veliku ikonu njegovu koju je oslikala jedna učiteljica iz Ljiga. Služimo mu akatist više godina svake subote, ali prvi put čujem za vezu svetog Vladike Nikolaja i Vrujaca.
-Ne znam za njegovu ličnu vezu dok je živeo na zemlji, ali znam da je pomogao mom ocu. Znate, oče Nenade, bez vere ništa ne možemo postići u životu. Moj otac je bio čovek pun vere i poverenja u Boga, u Gospoda Isusa Hroista. Služio je u teškom vremenu

kada su komunisti rušili crkve kao i ovde u Vrujcima i proganjali monaštvo i sveštenstvo i svaku pobožnu dušu. Vladika Nikolaj je bio osuđen na streljanje od Broza zato se nije ni vraćao iz Amerike u koju je posle mučeništva u zloglasnom nemačkom logoru Dahau, prebegao. Moj otac je bio paroh baš u Leliću koji je zbog svetog Vladike Nikolaja bio česta meta komunističke vlasti. Pored svoje pastve brinuo se o majci i strini svetog Vladike Nikolaja, monahinjama Ekatarini i Pelagiji. Sveti Vladika mu je često pisao, bodrio ga duhovno i tata je istrajavao. Međutim kao se i on razboli i zanemoća u grlu, ništa nije moglo da se čuje šta priča. Lečio se nekim narodnim melemima i nije vredelo. Potom je išao kod stručnih lekara, rekli su mu da ima rak glasnih žica i da tu nema leka. Otac nije gubio nadu, bio je kao što rekoh čovek pun vere. Molio se Bogu neprestano. Jedne noći, on nam je pričao, usnio je svetog Vladiku Nikolaja Lelićkog koji mu je rekao: „Idi u Vrujce tamo ima banja. Pij tu čudesnu vodu i ispiraj sa njom grlo i ozdravićeš. Tata je bez dvoumljenja tako i učinio i ozdravio je. Moj otac prota Đorđe Koldžić dočekao je duboku starost, upokojio se 2005. godine u svojoj 92 godini.
Profesor Nikola i ja od tada smo postali prijatelji. Često je svraćao, pričali smo dugo. Posle sam ja prešao na službu u Valjevo i tamo smo se družili. Pričao mi je da je završio Bogosloviju u manastiru Rakovici, zatim Filološki fakultet. Službovao u Lazarevcu i Lajkovcu, potom u Valjevu. Bio je član Upravnog odbora Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović“. Bio je dobar i drag čovek. Pričao mi je da ima suprugu Dušanku  koja je profesor ruskog jezika, sina Đorđa, profesora psihopatologije na Harvardu,  šefa psihijatrijske klinike u Bostonu. Ćerke Ninu i Anu. Nina je doktorirala farmakologiju na univerzitetu u Vinčesteru u Vašingtonu i tamo živi i radi. Ana, mislim da je i ona profesor iz neke naučne oblasti.
Mogu samo reći iz svega što sam saznao od onog letnjeg dana pod vrujačkim raskošnim tremom – čudesna voda i čudesni ljudi!
Profesor Nikola Koldžić je rođen  1937. godine u Leliću, upokojio se 2. februara 2016. godine u Beogradu na kardiovaskularnoj klinici „Dedinje“. Poslednji naš zemaljski susret bio je u Valjevu ipred bolničkog hrama svetih Vrača. Sedeli smo na klupi ispred hrama i pričali više od sat vremena.
-Kako ste? – upitao sam ga.
-Kada smo ovde (mislio je na bolnicu), nije baš ni dobro.
-A vi, mladi ste šta vas muči? – upita očinski profesor.
-Muči me profesore kolitis.
-Uh, znam kako je to nezgodno. Imao sam i ja nešto slično kada sam bio mali. Ništa nisu znali ni roditelji ni lekari šta da čine, dok im neko nije rekao da naberu zrele drenjine i da ih ispasiraju, i tako da ih jedem, a može i da se malo prokuvaju kao džem. To mi je pomoglo. Probaj, možda će da ti ublaži probleme, da naškodi sigurno neće. Zaista drenjine ne mogu izlečiti inflamatorne procese ali ublažavaju, veoma su ukusne i zdrave.
I sada kada jedem džem od drenjina, a skoro uvek ga od tada imam u kuhinji, i kada pijem banjsku vrujačku vodu, setim se profesora Nikole Koldžića. Carstvo mu Nebesko!

Konak crkve u Banji Vrujci u kome je autor ovog teksta upoznao Nikolu (naslovna fotografija)