Golgota uglednog srpskog doktora iz Kalifornije (2)

Iz knjige Tajna istorija Srbije – strogo poverljivo

Slobodan Milošević nije trpeo druge srpske velikaše,  ali ni dobronamerne američke izaslanike, a jedan do njih je bio republikanac i čuveni plastični hirurg Borko Đorđević

Piše: Marko Lopušina

Profesor i akademik dr Borko Đorđević, američki republikanac, biznismen i hirurg imao je bliske i opasne susrete sa Slobodanom Miloševićem. Ali, priznaje doktor imao je i opasne susretei sa njegovom provokativnom ženom profesorkom Mirjanom Marković. Objavljujem istinitu priču dr Borka Đorđevića o porodici Slobodana Miloševića:

– Slobodan Miloševiće je znao da sam ja Borko Đorđević, doktor belosvetski, kako su me kod njega ogovarali, bio Reganov i Radovanov čovek, ali i „američki špijun i izdajnik“. Listao je moj policijski dosije, koji je dobio iz Resora državne bezbednosti Srbije. Iz njega je izbrisao podatak da sam doktorirao medicinu u Beogradu 1994. godine, mada je tražio da se moj doktorat proveri na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Naime, Slobodan Milošević je od dr Grbića, dekana Medicinskog fakulteta uzeo moju radnu biografiju, od SKJ moju partijsku biogafiju i napravio tajni dosije. On, koji je bio blizak saradnik Amerikanaca jednog vreme, mene dr Đorđevića proglasio je za američkog špijuna i svog neprijatelja.

Od 1995. godine, kada me Milošević označio kao svog neprijatelja, uvek kada bih ulazio ili izlazio iz Srbije na granici me policija posebno proveravala ili privodila u stanicu milicije na saslušanje. Kako sam uvek kod sebe imao dokumenta, beleške moje prepiske sa bivšim američki predsednikom Džimijem Karterom i sliku sa njim, Miloševićevi policajci su mi ta dokumenta zaplenili.

Milošević je lično pokrenuo policijsku hajku na mene, jer je smatrao da sam ga prevario i izdao. Sloba je naredio svojim policajcima i kriminalcima da me ubiju.

Glava doktora Borka Đorđevića je, kako kaže, u Srbiji bila ucenjena sa 400.000 dolara. Neki kriminalac sa nadimkom Pomorandža odlučio da ga ubije i zaradi 400.000 dolara. Angažovao je dr Đorđević jednog telohranitelja da ga čuva, ali mu je on tražio 400.000 dolara da mu spase život. Odbio je da plati takvu zaštitu.

To Miloševiću nije bilo dovoljno, pa je i Radovanu Karadžiću naređivao da ubije profesora Borka Đorđevića, mislionara Republikanske stranke iz SAD:

-Dr Borko je američki špijun i izdajnik Srba! Skloni ga!

Karadžić ga nije sklonio, ali ga je zato prepustio sudbini da se sam dr Borko nosi sa porodicom Milošević.

Marko i Mira

– Život je, međutim, hteo da u vreme te hajke upoznam čitavu porodicu Milošević. Sin Marko Milošević se povredio u jednoj automobilskoj trci. Imao je povredu kičme i ležao je na VMA u odeljenju na 13. spratu. Radio sam nešto za VMA i upoznao sam tada Miloševićevog sina Marka i rukovao se sa njim.

Mali Marko, kako su ga svi tada zvali, je imao potrebu da doktora Borka Đorđevića upozna sa svojim viđenjem stanja u Jugoslaviji:

-Ovde je katastrofa. Ne zna se ko pija, a ko plaća. Komunizam je propao, sada je vreme kapitalizma. Za to treba da se borimo – govorio je Marko Milošević u vreme dok su njegovi roditelji pokušavali da spasu svoj komunizam od propasti.

Sin Marko je imao klempave uši i molio je roditelje da mu dozvole da ih operiše, ali su ga Sloba i Mira uverili da je lep i sa velikim ušima. Kasnih devedesetih se pokazalo da je „mali Marko“ opasan po društvo i okolinu, jer je nosio pištolje i automatke, pretio novinarima i svima, koji mu se nisu dopali.

-Kada sam upoznao ćerku Mariju Milošević, shvatio sam da je i ona podjedanko opasna po srpski narod, kao i njeni roditelji – pričao mi je profesor Đorđević. – Marija Milošević se šetala po Beogradu sa momkom iz Resora državne bezbednosti Srbije, koji je kao tajni agent nosio dva pištolja uvek sa sobom. Marija je volela često da puca na javnim mestima iz tih pištolja. Organizovala je po dedinjskim vilama ponoćne žurke, na kojima je demostrirala svoje kaubojske i revolveraške sposobnosti – svedoči iz svog iskustva dr Borko Đorđević.

Doktor nastavlja svoju ispovest o susretima sa Slobinom ženom:

– Susreo sam se i sa profesorkom Mirom Marković, koja je odmah počela da me provodi kroz svoj politički i policijski tretman „štapa i šargarepa“.

Pričala mi je kako hoće da „uradi stomak i butine“, ali na fin način, liposukcijom. Miru je operisao neki grčki doktor. Skinuo joj salo sa stomaka, ali joj je ostavio kožu da visi kao zavesa. Tražila je da joj kao hirurk plastične hirurgije  zategnem tu kožu i njene butine.

Odgovorio sam Miri Marković da se to najbolje radi skalpelom i da bih mogao da je isečem i doteram. Odbila je glatko moju ponudu, što sam ja i hteo. Nisam, naime, želeo da rizikujem svoj život zbog pet kila sala na stomaku supruge Slobodana Miloševića i najmoćnije i najopasnije žene u Srbiji tokom devedesetih godina. U to sam se i sam uverio.

Borko Đorđević sumnja da mu je profesorka Mira poslala opasne poseitoce. Kada je, naime, prodao svoju kuću na Dedinju za 700.000 franaka, kupac je navodno bio neki Žika policajac. Posle par dana su ga trojica ljudi kidnapovali i držali u podrumu neke kuće tri dana. Čovek sa promuklim glasom, koji je predstavljao kao ratni veteran je vikao na Borka. Stavljao mu cev pištolja u usta i pretio:

-Ubiću te ako mi ne daš pare. Imam rak grla umreću svejedno. Nemam šta da izgubim. A ti ćeš da živiš ako mi platiš!

Platio je ovom svom kidnaperu 200.000 maraka i on ga pustio na slobodu.

-Posle sam saznao da su ovu otimačinu izveli ljudi Mire Marković iz JUL-a, neki njeni simpatizeri iz preduzeća “Duga” – ispovedao se professor Đorđević.

Slobina patka

Ameriki lekar i hirurg Borko Đorđević je govorio da je Slobodan Milošević prema svojoj ženi Miri bio mekušac. Govorio je tiho i oprezno da ga njegova žena ne čuje. Mira Marković je bila tajni vladar SRJ i Srbije. Ona je umislila da je ćerka Josipa Broza i da treba je naslednica Titove Jugoslavije.

Ovako govori dr Borko Đorđević iz Amerike. I nastavlja o Mirjani Marković:

-Odrasla je na Brionima, među članovima jugoslovenske komunističke elite. I htela je da bude, ako ne drugi Tito, ono barem druga Jovanka Broz. To je mnogo puta jasno naznačeno u njenom političkom delovanju i njenim pismima i knjigama. Slobodan Milošević je intimno delio tu umišljenost Mire Marković i podržavao je u nastojanju da njih dvoje budu novi Tito i Jovanka.

Recept njihove političke karijere sama dr Mira Marković je jednom prilikom svela na dve reči – novac i politička moć. Priznala je da je udešavala Slobodanu Miloševiću život tako da ide tamo gde će da ima vlast, ali i novac.

Tako je Sloba živeo i radio u preduzeću “Tehnogas”, koje je bilo puno para, a potom u “Beobanci” iz koje je iskoračio i oteo vlast svom najboljem prijatelju Ivanu Stamboliću. Posle je Milošević čitavo Srbiju pretvorio u svoju ličnu i privatnu banku.

-Koliko je dr Mira Marković bila opasna govori i ovaj dijalog, koji smo nas dvoje vodili jedne godine na ručku u hotelu, na koji me pozvala Mira Marković, tada direktor JUL-a – svedočio je dr Đorđević.

U poverenju me iznenade upitala: „Da li doktore imaš nešto za mog muža. Neće „patka“ da mu se digne! Postoji li neki lek za to?“

– Shvatio sam ovo pitanje o penisu njenog muža Slobodana Miloševića kao tešku provokaciju. I kao priliku, da ako joj dam bilo kakav odgovor, da ga Mira Marković pretvori u glasinu, koju navodno ja doktor Đorđević raznosim po Beogradu o tome kako „Slobi ne može da se digne kita“.

I da mi zbog toga ode glava sa ramena.

Možda bih ja sa medicinske tačke gledišta bio u pravu, jer poznato je da ljudi sa varljivim krvnim pritiskom, kakav je bio Milošević, kog su zbog crvenila u licu zvali Rumenko, imaju stalni problem sa nedostatkom dobre krvi i napona u svom polnom organu.

– To ne znači da je Milošević bio impotentan, ali znači da je to bio razlog što je meni njegova žena Mira Marković rekla da „Slobi patka neće da se digne!“

Prvom prilikom sam pobegao u Ameriku da ne bih posle ručka sa Mirom Marković, uz njenu slatku šargarepu, dobio štap ili toljagu po glavi – iskren je profesor Borko Đorđević.

Vojvoda preti Raškovićima

I profesorka i književnica dr Vje­ra Ra­ško­vić Zec, koja živi u Beču kao austrijska penzionerka, i ponekad u Beogradu, otkrila mi je porodične tajne i istoriju sudbinje njene porodice. Njen otac Dušan Rašković je diplomirao prava i dobio posao sudije u Drnišu. Tajno se oženio u svojoj 21 godini. Njegova izabranica bila je Lukijana Lukavac iz sela Tepljuha. Spojila ih je muzika, koju on sjano pevao, a ona je obožavala. Venčali su se u Drnišu 24. juna 1922. godine. U Izvodu iz matične knjige vjenačanih piše da je mlada po zanimanju  posjednica, a ženik student.

-Godine 1922. rodio se prvi sin Sergije, koga su svi zvali Srđan. Petog jula godine 1929. u Kninu roditelji dobijaju drugo dete. Sinčić Jovan Rašković dobija ime po babama Jovankama, ali vrlo brzo postaje Jovo i Jovica. Majka ga je kao bebu zvala Jošo, a drugari u školi Isus. Godine 1935. rađa se ćerka Vjera. Moj brat Jovan Rašković je u osnovnoj školi bio odlikaš. Malo zbog pameti, malo zbog protekcije učitelja, koji je bio očev prijatelj. Jovan je kao i njegov brat Sergije voleo fudbal, ali i zabavu – duhovita je gospođa Rašković.

Idi­li­čan i skla­dan ži­vot po­ro­di­ce Ra­ško­vić u Kni­nu iz­me­đu dva ra­ta pri­mi­cao se kra­ju, pri­bli­ža­vao se Drugi svet­ski rat i ve­li­ki ob­ra­čun Sr­ba i Hr­va­ta. Rat je počeo u Kninu 11, septembra 1941. Kninski advokat Dušan Rašković tada ima 41 godinu, njegova supruga Lukijana svana Savka 39, a deca, stariji sin Srđan 19, mlađi sin Jovan 12, a najmlađa ćerka Vjera samo šest godina. Svojim očima je gledala kako se njen otac Dušan i njen brat Jovan izlažu smrtnoj opasnosti:

-Moj mali brat Jovo slušao je “Glas Amerike” iako je to bilo kažnjivo smrću, a bio je dječak. I otac je slušao “Glas Amerike” i “Radio Beograd”, iako je i to bilo zabranjeno!

Kako sama gospođa Vjera kaže, tada je u proleće 1941. godine “sretno djetinjstvo zamenilo nesretno ratno djetinjstvo“. Raškovići su iz Knina pred ustašama pobegli u Kistanje. Zajedno sa Raškovićima u Kistanjama u izbeglištvu Srba bio je i vojvoda Momčilo Đujić, komandant četničog odreda, kog su Italijani podržavali. Dušan Rašković je poznavao vojvodu, ali ga je zvao popinom. Njegova ćerka Vjera tvrdi da se njen otac, slavni advokat bojao četničkog komandanta, jer je pretio da će da pobije sve Raškoviće:

– Otac je poznavao Momčila Đujića, jer je kao advokat i javni bilježnik radio i u Bosanskoj krajini, dok je Đujić bio pop u Grahovu. On je moga oca vrbovao za svoju četničku organizaciju, računajući da će njegova popularnost privući druge Srbe među četnike. Otac je odbio ponudu Momčila Đujića. A ovaj je hteo da se osveti i ocu i svima nama. Potom je otac Dušan pao u postelju od muke i straha da nas vojvoda Đujić ne pobije. Znao je tko će rat dobiti i nije htio da rizikuje svoj život i živote svojih članova porodice – otkriva dr Vjera.

Zbog straha od ustaša, a i četnika, i od likvidacije Raškovići napuštaju Kistanje i ilegano odlaze u Šibenik, pa u Drniš. Godine 1945. Krajina je oslobođena od fašista i ustaša. Partizani su ušli u grad, a sa njima i Srđan Rašković. Otac Dušan Rašković je prebačen u Šibenik, da kao pravnik radi za novu vlast u Zemaljskom antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske – ZAVNOH-u te je preselio u Zagreb.sa svojom familijom. Tako je počeo njihov treći zbeg u Zagreb.

Otac Dušan Rašković je postao sudija Vr­hov­nog su­da SR Hr­vat­ske. Sinovi su bili gimnazijalci, pa studenti medicine. Ćerka je završavala osnovnu školu. Sinovi su završili studije medicine i zaposlili se u Dalmaciji. Raškovići su kao misleći ljudi, zdravi srpski nacionalisti i ugledne ličnosti, politički i policijski progonjeni u Hrvatskoj od 1941. do 1945.godine i potom od 1991. do1995. godine.

Doktor Jovan Rašković, psihijatar, upravnik Medicinskog centra u Šibeniku, lekar psihosomatskih bolesti, čuvar ljudksih duša, spasilac života običnih ljudi i zagovornik mira “ubijen” je lažnom optužnicom napisanom u Splitu, da je ratni zločinac. Tu laž nije mogao da preboli. Umro je u izgnanstvu, u Beogradu – 28. jula 1992. godine.

Miloševićevi napadi

Jovana Raškovića je stvorio istorijski trenutak i srpski narod, a on je stvorio jedinstven srpski pokret u Hrvatskoj i van nje. U tre­nut­ku kad se u Hr­vat­skoj, pod Tuđ­ma­no­vim vođ­stvom ra­đa­la no­va usta­ška dr­ža­va, sa pre­po­znatljivim nacističkim za­sta­va­ma, pa­ro­la­ma i pro­gra­mom uništenja Srba, srp­ski na­rod Krajine je Jo­va­na Ra­ško­vi­ća, u ve­li­koj ne­vo­lji i smrt­noj opa­sno­sti, na­te­rao da se sta­vi na če­lo bor­be za na­ci­o­nal­nu rav­no­prav­nost i de­mo­krat­ske slo­bo­de. Jovan Rašković je od Hrvatske zatražio kulturnu autonomiju za srpski narod u pet opština. Verovao je da hrvatski Srbi na to imaju pravo u svojoj domovini i svom zavičaju.

Njegov prijatelj Momo Kapor je jednom rekao da se Jo­van Ra­ško­vić ni­je kao dru­gi ba­cio u po­li­tič­ku are­nu da ne­što stek­ne. Da bi institucionalizovao svoju borbu za politički status i prava srpskog naroda Rašković je u Hrvatskoj 17. februara 1990. godine osnovao Srpsku demokratsku stranku. Srbi u Hrvatskoj i Bosni su dr Jovu obožavali kao svog vođu. Na narodnim zbo­ro­vi­ma uz sli­ke Sve­tog Sa­ve, kne­za La­za­ra, Karađorđa, Nje­go­ša i Vu­ka, no­sio je i sli­ku Ra­ško­vi­ća.

Aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić je govorio da je  „Jo­van Ra­ško­vić ve­ro­vao da se bez na­si­lja mo­že iz­bo­ri­ti za pra­va svog na­ro­da i da ne­prav­du ne sme či­ni­ti onaj ko­me je ne­prav­da uči­nje­na. Od kad je srp­skih vo­đa, od Jo­va­na Ra­ško­vi­ća ni­je bi­lo mi­ro­lju­bi­vi­je­ga.

Punih šest decenija protiv članova porodice Rašković u njihovoj domovini Hrvatskoj traju politički, kriminalni i fizički progoni, pljačke i napadi sa pretnjama smrću. To je za posledicu imalo izgnanstvo Raškovića iz zavičaja i bolesti sa smrtnih ishodima. Novi poglavnik Franjo Tuđman je Jovi Raškoviću pretio smrću.A onda ga je napadao i srpski vožd Slobodan Milošević.

Kad je postao dr Rašković vođa Srba u Hrvatskoj i BiH srpski beogradski vožd Slobodan Milošević je javno bio arogantan prema dr Jovanu Raškoviću i ponižavao ga. Jovan Rašković je kao odgovorna ličnost, vođa srpskog naroda u Hrvatskoj, otišao u Beograd da na to upozori srpskog vožda Slobodana Miloševića:

– Na jednom prijemu otac je pri­šao Miloševiću i rekao mu da se nikako ne sme nasesti na rat, jer je Hrvatskoj potreban rat da bi dobila samo­stalnost. Rekao mu je da je Hrvatska iz Drugog svetskog ra­ta izašla kao neko ko nije imao ni mučenike-ljude, niti mučenike-gradove i da će ratom to i dobiti. I zaista, vi­deli smo da je Hrvatska dobila Vukovar-grad mučenik. I Hrvatska je ispala žrtva – prepričava tu situaciju doktorova ćerka dr Sanda Rašković Ivić –  Sem toga, kazao mu je da se u Ev­ropi već 200 godina granice kroje za zelenim diplomat­skim stolom. Na to mu je Milošević odgovorio da se gra­nice crtaju onde gde dođe vojnička čizma, da zna da je on, Rašković, humanista. Savetovao mu da se mane politike i ostane samo lekar u svojoj ordinaciji.

Milošević je javno bio arogantan prema dr Jovanu Raškoviću i ponižavao ga. Doktorka Sanda veruje da je njenog oca u 63 godini života usmrtio veliki stres. Rašković se od 1989. godine iz­la­gao stra­ho­vi­tim na­po­ri­ma, že­leo je svu­da da stig­ne, pro­sto se sa­ti­rao. Morao je za svoja načela da se bori sa Slobodanom Miloševićem, koji nije trpeo pametne i preduzimlje ljude, koje je narod poštovao.

– Bio je sve­stan da je iz­gu­bio svo­ju bit­ku za mir­no re­še­nje srp­skog pi­ta­nja u Hr­vat­skoj. Zva­li su ga srp­ski Gan­di, ali jed­no je bi­ti Gan­di u ve­li­koj In­di­ji, a dru­go Gan­di na br­do­vi­tom Bal­ka­nu. Ovaj dru­gi ni­je imao ni­ka­kvu šan­su. Na mog oca uda­ra­li su s jed­ne Franjo Tuđ­man i nje­go­va vlast, s dru­ge Slobodan Mi­lo­še­vić i nje­go­va vlast. Mi­ro­tvor­stvo i ne­na­si­lje mo­ga oca sme­ta­lo je i Mi­lo­še­vi­ću. I on je mi­slio da se srp­sko pi­ta­nje u Hr­vat­skoj mo­že re­ši­ti pre­či­com, pre­ko ni­ša­na. Zato je i rekao Raškoviću: „Gra­ni­ce još uvek po­vla­či voj­nič­ka či­zma. Do­kle ona stig­ne, tu se is­pra­vlja gra­nič­ni ka­men“.

Kada je Jovo Rašković izbegao u Beograd vlast oličena u Slobodanu Miloševiću, Miri Marković i SPS-u činila je sve da ga degradira i uništi. Dobri Krajišnici su po­nu­dili Raškovićima da sta­nu­je u  ku­ći na Vo­ždov­cu. Prog­na­ni Jo­van Ra­ško­vić, sku­pa sa ćer­kom San­dom i nje­nom de­com te su­pru­gom Ta­njom, use­lja­va kao pod­sta­nar u glav­ni grad Beograd.  Jovo ni­je imao te­le­fon, jer je Slobina vlast želela da bude ilegalac. Vla­sni­ci stana su mu rekli da ima­ju pri­go­vo­re “ka­ko su pri­mi­li čet­ni­ka u ku­ću”. Umro je u Beogradu.

(Nastavlja se)