Ćirilicu ubijaju deset vekova!

U pokušaju da se srpskome narodu odseku istorijski koreni i da se on ukloni sa svetske scene naroda, ћирилица je uvek bila prva na udaru. Mnogi osvajači i okupatori su u različitim epohama pokušavali da zabrane upotrebu ćirilice.

Zakonsku odredbu protiv ćirilice još u Austrougarskoj prvo je donela Marija Terezija. Tada je bečki dvor izdao naredbu da se u srpskim školama uvede isključivo latinica. Odmah posle nje i car Jozef Drugi je doneo sličnu naredbu, ali ju je povukao zbog žestokih protesta Srba.

Za vreme Prvog svetskog rata, od 1915. godine, ћирилица je bila zvanično zabranjena u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i Srbiji od strane austrourskih vlasti. No, Hrvatima je bilo dugo čekati do 1915. Pa su u više navrata 1895, 1899, i 1902. zabranjivali upotrebu ćirilice. Hrvatski sabor je već 13. Oktobra 1914. godine doneo odluku o zabrani ćirilice u Hrvatskoj. U nastavku ovog pohoda protiv ćirilice 1915. godine tadašnji Bosanski sabor je doneo odluku o zabrani ćirilice u BiH. Tom prilikom Stjepan Sarkotić, zemaljski poglavar BiH, je u Saboru rekao da „Srbi u BiH sa svojim ćiriličnim pismom predstavljaju neprijateljsko telo istoka u borbenoj zoni zapada.“ Kako tada tako i sada.

U Drugom svetskom ratu u NDH ћирилица je bila zabranjena jednim od prvih zakona koje je doneo ustaški režim. Tako je u Zagrebu, 21. Aprila 1941. godine, objavljena „Zakonska odredba o zabrani ćirilice“, potpisana od strane ustaškog poglavnika Ante Pavelića. Po završetku drugog svetskog rata komunistička vlast u tadašnjoj Jugoslaviji nastavila je, pod parolom „bratstva i jedinstva“, posao zatiranja ćirilice.

Srski i hrvatski lingvisti i kulturni radnici doneli su 1954. godine „Novosadski književni dogovor u kome je stajalo da su latinica i ћирилица ravnopravne“. U praksi su samo Srbi „ravnopravno“ koristili oba pisma, dok su Hrvati i muslimani koristili samo latinicu. Desetak godina kasnije na delo su stupile posledice Novosadskog dogovora, pa su dekretom Komunističke partije sve ćirilične pisaće mašine zamenjene latiničnim.

Usledilo je potiskvanje ćirilice i ona je u službenoj upotrebi zamenjivana latinicom. Imuni su ostali samo nadgrobni spomenici na pravoslavnim grobljima (Ne svagde! Groblje sela Brekinje kod Knežice npr. – prim. priređ) i Srska pravoslavna crkva. Kolika je „ravnopravnost“ pisama bila u SFRJ setiće se oni koji pamte oznake PTT, JNA, JAT, automobilske registarske oznake… sve je od šezdesetih godina bilo na latinici. Bilo je to vreme ravnopravnosti u kojem se za upotrebu ćirilice dobijala etiketa velikosrpskog nacionaliste…

Pod parolom „svejedno je“, Srbi postaše uz Kurde jedini narod na kugli zemaljskoj koji ima dva pisma. Da li i Srbe čeka sudbina Kurda koji su, osakaćeni milionskim genocidom, danas postali narod bez države? Ako i dalje verujemo da je svejedno onda smo zasigurno na dobrom putu da to i mi postanemo.

Idući dalje u istoriju, uvidećemo da borba protiv ćirilice traje od jedanaestog veka, zapravo počinje ubrzo posle otpadije rimokatolika od hrišćanske crkve. Izvorni nosilac te borbe jeste Vatikan, jer on smatra da je ћирилица „kineski zid“ za širenje rimokatolicizma na istok i da u svom nikad završenom „krstaškom ratu“ prvo mora da uništi ćirilicu, pa zatim srpski jezik i pravoslavnu veru.

Latinica je kukavičje jaje u srpskom gnezdu. A priča o dvoazbučnosti srskog jezika je čista laž, i prva faza koja vodi odbacivanju ćirilice i postepenom ali trajnom i konačnom uspostavljanju latinice. Kada bi dvoazbučnost bila privilegija, i kulturno bogatstvo, baš bi pored Amerike dopala nama Srbima… Uzeli bi je i drugi sebi, da je to za kićenje i hvalu nacije.

Samo je ћирилица srpsko nacionalno pismo, temelj srpske nacionalne kulture i duhovnosti. Ćirilica je više od znakovnog izraza, ona u sebi nosi svu mekotu, toplinu i ljubav ohristovljene i opravoslavljene slovenske duše, pa se zato s pravom može nazvati i svetom ćirilicom. A sveta je jer su je stvorili svetitelji, sveti Ćirilo i Metodije, osvećena upotrebom u liturgijskom životu crkve, u mučeničkom stradanju Svetog Petra Zimonjića, mitropolita Dabrobosanskog kojeg ubiše ustaše jer je odbio da promeni ćirilične pečate.

Danas i pored odmaklog procesa latinizacije, za ćirilicu se vezuju svi oni koji su svesni svoje srpske pripadnosti, svog porekla, svog otačastva. Ne može se biti Srbinom, a koristiti pismo koje se zove latinica. Latinica je odraz zapadne, rimokatoličko-protestantske kulture hladnog materijalizma usmerenog samo ka osvajanju i vladanju nad drugima, ka materijalnom i formalnom, za razliku od ćirilice koja je oživotvorena veza naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u svim oblastima bitisanja srpskog naroda.

Žitije Svetog Petra, mitropolita Dabrobosanskog

Mitropolit Petar sin je vojvode i sveštenika Bogdana Zimonjića. Rođen je u Grahovu, 24. juna 1866. godine. Bogosloviju je učio u Reljevu (1883-1887), a Bogoslovski fakultet u Černovicama od 1887. do 1893. godine. Monaški postrig primio je 6. septembra 1895. godine. U čin đakona rukopoložen je 7. septembra, a u čin prezvitera 8. septembra 1895. godine. Za suplenta u Bogoslovskom učilištu u Reljevu imenovan je oktobra 1893, a godinu dana kasnije postavljen je za profesora. Konzistorijalni savetnik u Sarajevu postao je 1901. Na ovom položaju zatekao ga je izbor za episkopa zahumsko-hercegovačkog. Hirotonisan je i ustoličen u Mostaru 9. juna 1903. godine. Posle upokojenja mitropolita dabrobosanskog Evgenija (Letice), postavljen je kraljevskim ukazom od 7. novembra 1920. za mitropolita ove eparhije.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, savetovano mu je da se skloni u Srbiju ili Crnu Goru. On je na to odgovorio: “Ja sam narodni pastir, te me veže dužnost, gdje sam djelio dobro sa narodom, da isto tako i zlo sa narodom podnosim i podjelim, i prema tome mora se sa narodom sudbina djeliti i ostati na svome mjestu.”

Dosledno je branio pravoslavnu veru i srpsko pismo pred nemačkim Gestapoom. U tom bezočnom napadu, posebno zabrani upotrebe ćirilice, odlučnu ulogu imao je rimokatolički sveštenik Božidar Bral, inače ustaški poverenik za Bosnu i Hercegovinu. Mitropolit Petar uhapšen je 12. maja 1941. godine i zatočen u zatvor “Beledija’, a 15. maja iste godine otpremljen je u zagrebački zatvor “Kerestinac” gde je dobio broj 29781. Tu je obrijan i oduzeta su mu sva episkopska obeležja. Posle teških muka odveden je u Koprivnicu, a potom u Jasenovac (ili Gospić). Po svedočenju Jove Furtule i Jove Lubure iz sarajevskog sreza, mitropolit je ubijen u Jasenovcu i bačen u užarenu peć za peljenje cigle. Međutim, nije isključena i verzija da je mitropolit Petar odveden u Gospić, odnosno Jadovno, gde je mučki postradao.

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1998. godine, Mitropolit dabrobosanski Petar proglašen je za sveštenomučenika i pričislen ostalim svetim iz srpskog roda i hrišćansko-pravoslavne vere. Srpska crkva ga proslavlja treće nedelje u mesecu septembru.

Srbine, ne veruj im, nije svejedno!

Pisanje latinicom predstavlja odstupanje od srpske nacionalne samosvesti, odricanje od svetog predačkog predanja i pravoslavne vere, a kao posledicu ima gubitak identiteta, kolektivnu amneziju i rascep u duši srpskog čoveka i naroda. Jednom rečju sunovrat u provaliju.

Prosudite sami koliko je realna sledeća situacija: Rodiš se kao Srbin, naučiš od svoje matere srpski jezik, srpske običaje, čitaš srpsku istoriju i srpske junake u srpskim narodnim pesmama. Boriš se za srpsku državu, dižeš srpsko pozorište, akademiju i škole, živiš i umireš za Srpstvo. Vaspitavaš svoju decu u srpskom duhu, odupireš se svakoj napasti tuđina i nasilnika, trpiš gonjenja, sirotinju, glad i svaku bedu jer hoćeš da ostaneš Srbin. Radiš tako svoj posao i jednog dana se probudiš, i imaš šta videti – više nisi Srbin, nego si postao Bosanac sa velikim B. Neko je preko noći rekao da je sve tvoje, nekad srpsko, od danas bosansko. I ti se čudiš, buniš, al džaba, kasno, gotov si, Bosanac i to ti je.

E, to nas čeka, ako im budemo verovali da je svejedno.

Izvor: Hronograf

Naslovna fotografija: Slava hrama Svetog Petra u Sastavcima (foto:SPC)