Zašto je pravoslavlje nespojivo sa jogom?

Tema odnosa pravoslavnih hrišćana prema jogi je izazvala ogromno interesovanje u srpskoj javnosti, što me je, moram priznati, dosta iznenadilo.
U tom smislu sam zamoljen od strane administracije misionarskog portala Pouke, članice Misionarskog odeljenja SPC, da pojasnim svoj stav o jogi izrečen na televiziji N1 pre nekoliko dana, što činim ovom prilikom. Ono što je ta televizija prenela je samo manji deo moje izjave, o čemu će biti reči kasnije u tekstu. Preneti deo izjave glasi da „joga nije samo sistem telesnih vežbi, već i duhovnih vežbi, koje svoj izvor imaju u hinduizmu, a pri tom telesne vežbe koje se rade, na tim treninzima, u velikoj meri u svojim pokretima, u pozama koje se zauzimaju, zapravo predstavljaju ritualno nasleđe hinduizma. Tako neke poze predstavljaju poze blagodarenja hinduističkim božanstvima” (latični font izvorno na sajtu televizije N1) – link ka temi i video zapisu.
Istinitost prenetog dela izjave ćemo prilično lako ispitati. Na prvom mestu treba proveriti da li zaista postoje pokreti i poze na treninzima joge koji imaju konkretno ritualno nasleđe hinduizma, kao što je navedeno. Joga je u velikoj meri prisutna u mas-medijima tako da je prosto nemoguće ne primetiti specifične poze koje se na njenim treninzima koriste, tako da nam ostaje samo da ispitamo njihovo poreklo. Najčuvenija je definitivno poza “Lotosov cvet” i sigurno ste je svi nekada videli. Ona je, verovali ili ne, korišćena kao glavni lajt-motiv reklame za novo naselje u Beogradu – u toj reklami dvoje ljudi u ovoj pozi sede, a ispred njih su nove zgrade obasjane suncem. Pročitajmo šta o toj čuvenoj pozi piše na sajtu joga studija Durga u Beogradu koji vodi osoba-trener sa višedecenijskim iskustvom praktikovanja joge (navodim namerno srpske joga-sajtove da bi se uočio pristup jogi na ovim prostorima, što je za nas u ovom trenutku posebno važno): „Lotos je simbol pun značenja za jogija i aspiranta joge. Lotosov cvet je metafora za traganje jogina. On simbolično predstavlja aspiranta joge koji je u potpunosti ukorenjen u zemlji dok teži ka božanskom… Mnoga indijska božanstva su prikazana kako sede na potpuno procvetalom lotosovom cvetu ili držeći lotosov cvet. Boginja obilja i lepote Lakshmi, sedi na lotosovom cvetu kao prestolu. Lakshmi nas podseća da možemo iz svake, pa i najgore situacije, stvoriti lepotu i bogatstvo.” Ovo što je navedeno ne znači da onaj koji sedne u ovu pozu automatski postaje hinduista, ali je sasvim očigledno da najpoznatija joga poza svoju simboliku ima direktno u hinduističkom ritualnom nasleđu, kao što je u izjavi i navedeno. Tu naprosto ne može biti spora, osim za nekoga ko ne želi da to prihvati iz ovog ili onog razloga. Sličan je slučaj i sa mnogim drugim joga pozama, o čemu se i sami možete uveriti jednostavnim pretraživanjem njihovog značenja i porekla po Internetu.
Pored ovog primera, može se navesti još nešto što ste takođe sigurnou očili u medijima, bilo na holivudskim filomoima ili

u reklamama. To su krajnje neuobičajene kombinacije sastavljanja prstiju koje prate neke poze. Takve položaje prstiju uveliko koriste i savremena joga, ili „zapadna” kako je neki zovu, želeći da ukažu na svojevrsnu „razvezanost“ od hinduizma kao takvog. U tom slučaju, čemu zadržavanje tih spletova prstiju ako je cilj samo telesno relaksiranje? Poreklo tih položaja prstiju ćete takođe jednostavno otkriti: dovoljno je da potražite izobraženja hindu božanstava i njihove ruke i prste. Opet, to ne znači da kada sastavite, recimo, kažiprst i palac na obe ruke, a ostale prste raširite, da ste postali hinduista (nekada to čovek može uraditi i sa potpuno drugim razlogom). Ipak, ako redovno na treninzima praktikujete takav pokret, onda treba da ste svesni da koristite direktno ritualno nasleđe hinduizma. Da bi čitaocima bilo jasnije, to bi bilo, primera radi, donekle slično kao kada bi neki pravoslavac u Indiji učio ljude da je za razgibavanje zglobova ruke i ramena odlična vežba da stavlja na sebe često znak krsta i da pritom sklopi tri prsta zajedno, a druga dva savije. To što bi neki Indus sebe osenjivao redovno znakom krsta na navedeni način ne čini ga i hrišćaninom, ali on svejedno koristi religijsko nasleđe Pravoslavlja koje itekako ima svoju svrhu i simboliku. Ovo je okvirna analogija, u kojoj treba tražiti suštinu da bi stvari bile malo jasnije.
Drugi deo izjave se odnosi na tezu da neke poze predstavljaju poze blagodarenja hinduističkim božanstvima, što je još ozbiljnija stvar nego prethodno, ako se pokaže tačnom, što ćemo odmah ispitati na konkretnom primeru. Opet ću navesti najpoznatiju vežbu, a to je takozvani Pozdrav Suncu, koji je čuven i na Zapadu i na Istoku, a i u Srbiji, sudeći po tome da je izvođen pre nekoliko dana ispred Skupštine u okviru masovnog joga performansa. Ukoliko opet konsultujemo sajt poznatog joga studija Durga u Beogradu da bismo dobili objašnjenje te vežbe, primetićemo da tekst počinje sa tezom o tome da je Sunce obožavano od pamtiveka i tome slično, a da za sam termin Pozdrav Suncu stoji da „sanskritska reč namaskar potiče od namas, što znači klanjati se ili obožavati (uobičajena fraza koju koristimo da završimo čas joge namaste, takođe dolazi oz ovog korena i znači klanjam se tebi).“ U istom tekstu je navedeno i mišljenje poznatog profesora koji navodi da „sekvenca asana u Suya Namaskar ne samo da budi naše telo već nas poziva da protegnemo umove do uglova univerzuma, omogućujući nam da osetimo ogromno prostranstvo kosmosa unutar pokreta naših tela”, te da ona nije „nije ništa manje od otelovljenja Gayatri mantre, svete molitve Suncu”. Posebno treba obratiti pažnju na stav ovog stručnjaka da je ona svojevrsno „otelovljenje” mantre Suncu, što će reći da ona kao skup telesnih vežbi spojenih zajedno predstavlja neku vrsta simboličkog molitvenog klanjanja Suncu kao božanstvu.
Slične komentare od ljudi koji su upućeni u istorijat nastanka ovih dvanaest spojenih joga poza ćete naći i kod zapadnih i kod istočnik poznavalaca joge. Ima, doduše, onih trenera joge koji u Srbiji ne ističu ove činjenice – iako protiv činjenica ne vredi argumentisati – već navode neke blaže fraze, poput toga da je u pitanju „mogućnost da izrazimo zahvalnost Suncu, bez koga bi život na Zemlji bio nemoguć”, kao što stoji na sajtu Art of Living, recimo. To bi bila neka vrsta „sekularne” definicije, u kojoj se Sunce ne navodi kao božanstvo, ali se ipak navodi da mu se tokom te vežbe blagodari, i to kako stoji tamo, najbolje ujutro i uveče (upravo prema drevnom ritualu). Zastanimo samo na tren i zapitajmo se za trenutak – kome Pravoslavni hrišćani blagodare ujutro i uveče? Suncu stvorenome ili Suncu Nestvorenom? I pritom primetimo da nema čak ni pokušaja pravljenja simbolike od strane jogi instruktora – u jogi sekvencama se blagodari konkretnoj tvari. A znamo kako se klanjanje i blagodarenje tvarima imenuje u teološkom rečniku.
Pošto sam detaljno objasnio preneti deo izjave, sada bih želeo da naglasim jednu veoma važnu stvar da bi se stekao širi i dublji uvid u televijsku sekvencu. Naime, televizija N1 je prenela samo jedan deo moje izjave koji sam objasnio u prethodna dva pasusa, i veoma je sporno to što nisu preneli i drugi deo moje izjave, iako sam na tome insistirao. Koliko je to komično ispalo sa njihove strane svedoči činjenica da su pre moje izjave naveli da je joga za Pravoslavnu Crkvu sporna zbog dve suštinske stvari, a onda su glatko naveli samo jednu, dok je drugu neki „genijalni” urednik prosto isekao. A ta druga stvar je jednako važna i sada ću se potruditi da po sećanju navedem dosledno šta sam rekao novinarki te televizije u nastavku gornje izjave. Pošto je tražila da budem što kraći i koncizniji, slobodan citat drugog dela izjave koju sam dao je: „Druga suštinska stvar zbog koje je pravoslavlje nespojivo sa jogom jeste u tome što imaju različit pristup isceljenju uma. Za jogu cilj u tom pogledu se nalazi u svojevrsnom pražnjenju uma od svake pomisli, dok je u pravoslavnom isihastičkom iskustvu metod daleko dublji: um treba da se vrati sebi, da stekne pažnju, da je veže za Ime Isusovo kroz trud na sticanju neprestane umne molitve i da se na kraju spusti u srce”. Zbog vremena sam ovaj drugi deo morao tako koncizno da koncipiram i da ne idem u detalje šta je to umno-srdačna molitva, kako se odnosi prema liturgijskom životu i cilju sticanja blagodati Božije i tome slično. Kao što se da primetiti, drugi deo moje izjave je vezan za onaj sistem duhovnih vežbi koji je u prvom delu izjave samo najavljen na početku rečenice i koji je na kraju izbačen iz priloga. Taj sistem duhovnih vežbi je jednako veliki problem kada su pravoslavni u pitanju, s obzirom da joga u svojim duhovnim vežbama suštinski antiisihastična – ona daje mir koji je prividan, a ne suštinski. To je mir koji ne proizilati iz blagodati Duha Svetog i zato je tako jednostavno pasti u prelest ljudima koji godinama praktikuju jogu i koji posle telesnih vežbi kao po pravilu žele da uđu malo dublje u duhovne aspekte vežbe, iako, realno gledano, te duhovne vežbe pražnjenja uma od samog početka prate telesne vežbe koje se rade, ma koliko čovek želeo da se fokusira samo na fizički deo. Najgore od svega je što čovek ostaje duhovno neisceljen, iako mu se čini da je posve drugačije: da je tobože stekao mir pomisli, tišinu uma i tome slično. Sve su to bezblagodatna stanja koja pravoslavnim hrišćanima ne mogu biti ni metod ni cilj, već su teška stranputica koja može imati strahovite duhovne posledice. Ovo je važno istaći jer do sada nisam sreo nijednog čoveka koji ide na treninge joge, a da istovremeno ne želi da postigne i umni mir, a ne samo telesnu sposobnost.
Novinarki sam na kraju rekao i to da meni lično nije toliko važan stav raskolničke MPC koliko nedavni stav Sinoda Atinske Arhiepiskopije, o kome u televizijskom prilogu nije bilo ni reči. I pritom je ceo prilog imenovan tendencioznim naslovom: „Zašto joga smeta Pravoslavnoj crkvi?”. Tako medijski konzumenti stiču utisak da se plašimo od nekakve konkurencije ili čega već, što je netačno. Pravi naslov trebalo je da bude: „Zašto je pravoslavlje nespojivo sa jogom?”. No ako su već tako stavili, onda im recimo da nama ne smeta joga sama po sebi, koja po duhovnoj dubini nije ni do kolena isihastičkoj praksi Crkve, već pokušaj da se joga predstavi vrednosno neutralnom kada je reč o religijskoj pozadini i metodu isceljenja uma (gospođa u istom televizijskom prilogu je čak naziva naukom, što bi valjda trebalo da implicira nekavu neutralnost). Odatle i reakcije sa naše strane, jer je pravoslavnim hrišćanima potrebno staviti do znanja da dobro razmisle pre nego li se odluče na jogiranje i slične duhovne egzibicije.

Možda će nekoga zanimati i otkud to da su došli baš mene da pitaju za mišljenje, s obzirom da me zovu uglavnom na teme informatike i misije. Evo o čemu je reč. Kada sam od strane nadležnih predložen kao učesnik u emisiji, prihvatio sam poziv s obzirom na iskustvo koje imam kada su borilačke veštine u pitanju i načelno poznavanje joge na teorijskom principu (nju nikada nisam praktikovao, osim što sam je teorijski poznavao u načelu). Borilačke veštine sam trenirao i izučavao dugo godina i tu imam sasvim dovoljno praktičnog i teorijskog iskustva koje je veoma važno i za ovu tematiku, jer sam krajem devedesetih bio aktivan i u stvaranju novog borilačkog sistema koji bi imao potpuno hrišćansku podlogu, sa krajnjom idejom da pravoslavni Srbi treniraju borilačke veštine bez ikakve primese zen-budizma. Neko će se sada, čitajući pažljivo ovaj tekst, upitati kako je moguće „opravoslaviti” dalekoistočne borilačke sisteme, ali ne i jogu? Razlog je jednostavan: te borilačke veštine nisu nastale iz religijskih, već iz praktičnih potreba, za razliku od joge, koja je integralni deo hinduizma (ili bramanizma, kako se uzme). Zen-budističke elemente u poznatim borilačkim sistemima Dalekog Istoka je zbog toga lako otkloniti jer se ceo posao svodi na uklanjanje meditacije na treningu, izbacivanje klanjanja slikama osnivača sistema ili idiogramima koje neki praktikuju na samom početku treninga, zatim uklanjanje zen-budističkih poza koje ničemu praktičnom ne služe i svega drugog nespojivog sa hrišćanskim etosom, dok se zadržava isključivo tehnika odbrane i napada. Pored toga, za razliku od joga poza i serija koje imaju religijsku pozadinu, udarci poput đako-zukija, mavaši-gerija, empija… u karateu ili bacanja poput irimi-nagea, kote-gaešija, koši-nagea… u aikidou predstavljaju čisto praktične tehnike neutralisanja protivnika, bez religijskog predznaka, nevezano od toga što su neke od tih tehnika nastale posmatranjem prirodnih pojava, borbi životinja ili nečeg sličnog. U jogi je to čišćenje nemoguće izvesti, jer, kao što je već rečeno, velikih deo njenog sadržaja vežbi i poza predstavlja ritualno nasleđe hinduizma kao religije, pri čemu tehnike sticanja duhovnog mira neodvojivo prate fizičke vežbe u okviru joga treninga.
U nekim borilačkim veštinama je, primetimo, izrazito lako očistiti primese bilo kakve duhovnosti. Takav je slučaj sa džudoom koji je u celosti baziran na čistoj fizici, bez gotovo ikakvih meditativnih tehnika. Postoji čak i priča koju sam čuo sam od jednog pravoslavnog džudiste koji trening počinje sa Oče naš… (nisam do sada čuo ni za jednu joga školu koja praktikuje isto, bar ne u Srbiji) da je sveti Nikolaj Japanski blagoslovio grupu pravoslavnih džudista i njihovo bavljenje tim sportom. Istina, postoje i borilački sistemi kod kojih je to dosta teži zadatak, poput ki-aikidoa, koji predstavlja svojevrsnu filosofiju života direktno spojenu sa duhovnošću. Pokojni Ljuba Vračarević je dosta uradio na tom polju, budući da je preradio tradicionalni aikido i gotovo hirurški odstranio kompletnu duhovnu pozadinu, a zadržao samo tehniku, i to onu koja je efikasna. Poslednjih par godina života se spremao i da formira hrišćansku duhovnu pozadinu u realnom aikidou, što je zadatak koji je ostao njegovim učenicima. No iako tradicionalni aikido ima dosta elemenata dalekoistočnjačke filosofije koji su definitivno neprihvatljivi pravoslavnom hrišćaninu, čak ni u njemu nijedna tehnika ili serija tehnika ne predstavlja klanjanje nekom božanstvu poput Pozdrava Suncu u jogi. A pored Ljube Vračarevića, navedimo i još jedan poznati primer uspešnog preobražaja borilačkih sistema Dalekog Istoka. To je sistem o. Voje Bilbije, koji je šotokan karate preobrazio tako što je potpuno zadržao tehniku, a umesto bilo kakve meditacije uveo molitvu po pravoslavnom predanju i neke hrišćanske vrednosne norme. On je tako otišao korak dalje i trasirao put pravoslavnim borilačkim majstorima koji će doći posle njega i nastaviti u istom pravcu.
Istine radi, treba reći da postoje joga pokreti koje možemo nazvati uslovno neutralnim. To je slučaj kada su uklopljeni u drugi kontekst i očišćeni od pratećih religijskih simvola. Na primer, postoji nekoliko praktičnih položaja razgibavanja koje sportisti često koriste, ali u sklopu svog treninga, a ne treninga joge, tako da su potpuno razvezani od joga-konteksta, tačnije, nisu u sklopu serija pokreta koje predstavljaju klanjanje bilo kom „božanstvu“, nemaju prateću umnu meditaciju i očišćeni su od karakterističnih preklapanja prstiju u formu hinduističkog ritualnog izvora. U tom smislu zaista nema spora, no tada već ne govorimo o treniranje joge, već o potpuno drugoj temi.
Postavimo sebi sami na samom kraju pitanje: zašto pravoslavni hrišćani u tolikom broju danas „koketiraju” sa jogom da su čak i pomesne Crkve, poput grčke i bugarske, morale da reaguju sa saopštenjima? Odgovor je poražavajući: zato što je savremenim hrišćanima u velikoj meri stran isihastički opit. Mi koji smo pravoslavni sveštenici snosimo veliki deo odgovornosti za takvo stanje jer ljude ne pozivamo dovoljno na to duhovno delanje. Isihazam nije nešto rezervisano samo za monahe, već treba da je način života svakoga od nas, nebitno od čina i položaja u Crkvi. Nedostatak svesti o tome je uzrok tužne slike 21. veka u kome neki pravoslavni hrišćani svoj mir i spokojstvo traže na treninzima joge, umesto da jogine privode ka isihastičkom načinu života u liturgijskom okrilju Crkve.

Napisao: Seštenik Oliver Subotić