Na pola puta između Peći, gde opstaje svega nekoliko Srba, i Goraždevca, jedinog srpskog sela u Metohiji, živi Nataša Marković. Na očevini u Breževiku do pre šest godina bila je sa sestrom. Danas – sama među Albancima.
„Da kažem da sam sigurna ovde, to ne mogu reći, ali da je situacija nešto bolja nego što je bila ranije, to se opet može reći“, kaže baka Nataša.
„Da kažem da sam sigurna ovde, to ne mogu reći, ali da je situacija nešto bolja nego što je bila ranije, to se opet može reći“, kaže baka Nataša.
Seća se vremena kada nije mogla da priđe svojoj kući, niti da u njoj spava. Sada spava, ali na oprezu. Srbi iz komšiluka otišli su pre dve decenije, a njihova imanja zauzeli Albanci.
„Nije zgodno da me neko vidi kada izlazim, jer kuća ostaje sama. Moja se kuća često razbija, često se krade, pljačka, odnosi sve što se može. Niko ni za šta ne odgovara, ma šta da se desi“, kaže baka.
Zato nerado napušta imanje. U Peć odlazi nekoliko puta godišnje: da kupi namirnice ili poseti jedinu prijateljicu.
„Ovde prodavnica u blizini nema, to je čak u Peći, to je daleko. Odavde izaći nije baš toliko prijatno, jer ja nisam tamo kod asfaltnog puta gde se narod kreće, gde su vozila, gde su ljudi, gde je javnost prisutna“, kaže Nataša.
Povratak komšija Srba za nju bi bila najlepša vest, ali je, kaže, ravna čudu.
„Nije zgodno da me neko vidi kada izlazim, jer kuća ostaje sama. Moja se kuća često razbija, često se krade, pljačka, odnosi sve što se može. Niko ni za šta ne odgovara, ma šta da se desi“, kaže baka.
Zato nerado napušta imanje. U Peć odlazi nekoliko puta godišnje: da kupi namirnice ili poseti jedinu prijateljicu.
„Ovde prodavnica u blizini nema, to je čak u Peći, to je daleko. Odavde izaći nije baš toliko prijatno, jer ja nisam tamo kod asfaltnog puta gde se narod kreće, gde su vozila, gde su ljudi, gde je javnost prisutna“, kaže Nataša.
Povratak komšija Srba za nju bi bila najlepša vest, ali je, kaže, ravna čudu.
