Budimir Gajić prvi davalac krvi na Balkanu
Piše: Mira Kojić
Šta čovek može dati drugom čoveku? Može mnogo toga, a krv je nešto najdragocenije i neuporediva je sa bilo čim drugim. Kad se daje nekom bliskom i poznatom, jedna je stvar, i potpuno razumljiva. Kad se tečnost kojoj nema zamene, niti će je ikada biti, daje za nepoznatog budućeg primaoca, to nepoznatom čoveku može spasiti život. To rade humanisti.
O jednom takvom ovde je reč. Zapravo, o dvojici. I o trećoj osobi, doktorki, bez koje ne bi bilo ove priče o humanosti. U istoriji medicine zapisano je ime solunskog borca Budimira Gajića iz sela Ivanovci kod Ljiga, koji se borio u Četvrtom takovskom puku Šumadijske divizije drugog poziva.
Bio je učesnik oba balkanska rata, iz kojih je izašao sa činom narednika. Na položaju Mokra gora, 1912. godine, u borbi sa Turcima teško je ranjen u butinu desne noge. Sledeće godine, na položaju Vardište, u borbi sa Bugarima, ranjen je i u levu nogu. U Velikom ratu, sa štapom, peške je prešao Albaniju, do Grčke, gde se oporavio.
Za zasluge u Velikom ratu dobio je više odlikovanja: Karađorđevu zvezdu, Medalju Obilića, Orden francuske legije časti, Medalju za humanost.
Dr Nikola Krstić bio je načelnik Hirurškog odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu, i ratni hirurg Prve armije. On je u skočivirskoj poljskoj bolnici Solunskog fronta 1916.godine, doneo hrabru odluku da primeni indirektnu transfuziju, da uzme krv unapred i kasnije da nekom vojniku. Postrojio je borce i pitao da li neko hoće da da krv koja će čekati povređene ratnike. Javio se ugledni seljak i trgovac rakijom Budimir Gajić iz Ivanovaca, danas u ljiškoj opštini. Dao je 500 ml venske krvi, koja je pomešana sa citratom, kasnije data vojniku čije ime nije sačuvano. Budimir je odbio ponuđenu poštedu kao nagradu i odmah otišao na položaj.
Do tada je vršena direktna transfuzija, iz vene u venu, ali sve je manje bilo zdravih i odmornih vojnika koji bi ranjenicima mogli dati krv i često se dešavalo da oni umiru od iskrvavljenja.
Dr Krstić je posle Velikog rata nastavio na radi u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu, kao šef Ortopedskog odeljenja. Govorio je i pisao o metodi koju je primenio u toku rata, o indirektnoj transfuziji krvi unapred uzetoj za nepoznatog primaoca. Međutim, nije pomenuo ime prvog dobrovoljnog davaoca krvi na Balkanu, Budimira Gajića.
Preživeo je Budimir Veliki rat, vratio se u svoje Ivanovce na imanje. Imao je četiri sina i dve ćerke.
Preživeo je i Drugi svetski rat. Godine 1952, 29. decembra, iz Ivanovaca krenulo je četrdesetak žitelja da bi dobrovoljno dali krv u Beogradu. Među njima bio je i Budimir Gajić, u pratnji sina Milisava i sinovca. Nije mogao da da dragocenu tečnost, bilo mu je već 75 godina, a svi ostali jesu. Ivanovčane je predvodila Nada Antonijević, sekretarica Crvenog krsta iz ovog sela.
Danas potomci ovog solunskog borca žive u Ivanovcima, Beogradu i Čačku čuvajući uspomenu na pretka. Budimirovi potomci takođe su dobrovoljni davaoci krvi. Dragan Gajić, učitelj u penziji i vlasnik nadaleko čuvenog rasadnika Lepo polje, dao je gotovo sto puta dragocenu tečnost, Goran Gajić takođe je višestruki davalac krvi. Mladi slede starije, nastavljajući porodičnu tradiciju dobrovoljnih davalaca krvi.
Primarijus dr med. Milče Čanković Kadijević iz Instituta za transfuziju krvi Srbije, prva je obavestila javnost o Budimiru Gajiću, prvom velikom humanisti. Ona je 1994. godine slučajno, čitajući stare izveštaje, pronašla spise u kojima se pominje hrabri Budimir i način na koji je njemu uzeta i sačuvana krv za budućeg nepoznatog primaoca. U Vankuveru, 2002. godine, izvestila je kolege transfuziologe o Budimiru Gajiću, prvom dobrovoljnom davaocu krvi na Balkanu i među prvima u Evropi.
Ispred Crvenog krsta u Ljigu 3. decembra 2006. godine, na inicijativu dr Čanković Kadijević, podignuta je spomen bista u sećanje na Budimira Gajića. 3. decembar kao Dan opštine Ljig obeležava se od 1994. godine, a datum je vezan za početak kontraofanzive srpske vojske u Kolubarskoj bici, za čije briljantno vođenje je Živojin Mišić dobio čin vojvode.
