Svetac i vodeničar

PRIPOVETKA IZ SELA DRAGIJEVICE, OSEČINA 

Autor: Protojerej-stavrofor Nenad Andrić

Bio je to vredan seoski vodeničar, što je po sav dan u staroj vodenici mleo žito. Od tog žita hranili su se meštani malenog i veoma brdovitog sela Dragijevice u Valjevskom kraju. Ovaj vredni vodeničar zvao se Velimir Timotić, u selu svima znan pod nadimkom vodeničar Velja. On je bio veseo čovek i veoma srećan zbog posla koji obavlja, kao i zbog saznanja da se od njegovog truda hrani dosta dece i ljudi, pa mu nije bilo teško da mnoge godine provodi radeći u seoskoj vodenici zvanoj Oglavačka.

Ni jedna pogača nije tako lepo mirisala kao ona koja je umešena od brašna iz Oglavačke vodenice, prepričavali su decenijama Dragijevčani, a ponegde se taj miris pečenog hleba još širi u sećanju starih meštana ovog živopisnog sela. Kažu da je mešena od žitnog brašna čija su zrnevlja bivala samlevena pod mlinskim kamenom koji je okretao vodenički točak pokrenut vodom iz reke Jadra. Da bi se došlo do pogače za hranu telu, ali i crkvene liturđijice i vina za hranu duši kada se u crkvi osvešta, svako zrno pšenice trebalo je samleti, a grožđe obrati. Vodeničar Velja neumorno je mleo žito, a vinograd pod seoskim brdom Bojčicom vredno okopavao i negovao, za praznike tamjanom kadio pa je bogato rađao. Svima je onda dobro bilo, a posebno deci i seoskom svešteniku. Starom proti Bogosavu Kovačeviću koji je službovao u Osečini i na Plavanju, bilo je milo kada mu dođe Velja sa darovima za crkvu: prvinom od vina i novim belim brašnom, pa da može prota česno i kako dolikuje služiti Liturgije Svete, proskomidisati nad prosforom od čistog belog brašna i domaćeg vina, da se narod valjano pričesti. Blagosiljao je Velju prota i duhovno savetovao, primajući darove:
-Hvala ti brate na ovim darovima, Bog da te nagradi što se brineš za svoju Srpsku svetosavsku pravoslavnu crkvu. Čuj, kao što ti vinograd okopavaš i žito melješ, svi treba sebe da preispitujemo i da se duhovno istrebimo od grehovnog korova. Da postom i molitvom, vrelim pokajanjem sa ispovešću pred sveštenikom i kajući se za loše misli, reči i dela dušu očistimo. A suzama kao onom vodom iz reke Jadra što pokreće vodenično kolo i spira onaj kamen, da se očistimo njima i srca oradostimo. Sa bližnjima da se izmirimo i bratski izljubimo, pa da vidiš onda miline i eto nam napretka i svake sreće od Boga.
– Jeste, časni oče. Dobro zboriš. Sve nam je uzalud ako dušu svoju ne očistimo od greha i ne zavolimo milog nam Boga Hrista. – Potom bi se Velja poklonio pred starim protom, poljubio ga u ruku i uzevši blagoslov radostan odlazio svojoj kući.

Vodeničar Velja je bio suvonjavast i potanak, s kovrdžama ispod šajkače. Na obrazu kraj usne imao je jedan poveći mladež koji ga je činio u isto vreme sagovornikom, veoma ozbiljnim, ali nekako dragim. Imao je „dobru dušu“ rekli bi Dragijevčani. Korak mu je bio hitar, pokreti ruku brzi i odavali su snagu, valjda zbog teških džakova žita i brašna koje je samcit po sav dan podizao i sipao u okna, pa odatle u sredinu mlinskog kamena. Često je bio brašnjav, a kako i ne bi? Na desnoj ruci imao je ožiljak, davno iz Prvog svetskog rata, kada se borio sa Austrugarima i tamo kod Mojkovca u Crnoj Gori bio povređen. Zahvaljujući vojsci crnogrorskih Srba pod vođstvom vojvode Janka Vukotića uspeo je da pređe Albaniju sa još deveteset hiljada srpskih vojnika, kako istorija svedoči i opet dođe svojoj familiji živ i zdrav u Dragijevicu. Često je znao da kaže, kada se ljudi jadaju za sitnice da bi ih utešio da ima i težih situacija u životu od njihovih: „Ej, braćo moja, ko nije prešao Albaniju peške, ne zna šta su muke teške“. Bio je malo i pogrbljen, možda od vojničke puške i ranca koji je nosio nekoliko godina po bojištima od Valjeva do Kajmakčalana, i zasigurno još od vreća žita u vodenici. Crnomanjast ten je imao, ali su mu oči bile nekako kristalno plave i vedre, plave kao Egejsko more na kojem je slobodu u ratovima branio sa braćom Grcima.

-Veljo, večeras ranije završi sa radom u vodenici, pa hajde kući sutra je Savindan, da se molimo Bogu i Svetom Savi, – brižno mu reče supruga Draginja.

-Dobro, požuriću, – reče smireno Velja koji je svoju ženu veoma poštovao.

Nije lako biti domaćica, majka, pa još vodeničareva žena. Ona ima veliki zadatak u kući. Brine se o zdravlju i čistoći dece i svog muža, još ako ima neko od starijih u porodici bolestan, domaćica je tu prva da mu pomogne. Ona sprema hranu za porodicu i sve duše u domaćinstvu. Čuva duh kuće, čuva svoj obraz, ona je pravi sveštenik doma. Na njoj počiva budućnost čeljadi, ali i ako malo dalje produžimo vidike, na njoj počiva budućnost i sela i države. Ako ona – domaćica posrne, posrnuće i kuća, i selo, i država i nacija. Pravo ime za domaćicu jeste – majka i čestita žena svog muža, a Veljina Draginja još bejaše i vodeničareva žena koji je vazda brašnjav i dole kraj reke u vodenici više provodi dane nego kod kuće. Nije retkost ni da često prenoći umoran od posla u vodenici. Iza okna ima jednu sobicu koja je drvenim daskama pregrađena od radnog dela i u njoj se nalazi vojnički krevet sa metalnim nogarama i slamanim dušekom. Na jednoj od dasaka pored vrata visi o klinu stara ikona Gospodnja i Svetog Nikole, Krsne slave Timotića. Taj deo vodenice je jedini od cigle ozidan, i na njega se nastavlja drvena pregrada sa unutrašnje strane. Sa tri zida vežu drvene grede koje su stubovima pričvršćene za kameni temelj. Uza zid je peć, a pored nje drveni sanduk pun marljivo napakovanih drvenih cepanica za loženje i sitno iscepkana potpala. Tu je i mali stočić, rad dobrog seoskog tišljera na kojem je bokal za vodu i dve čaše, a iznad njega okačeni o eksere beli peškir i odeća za preobuku. Kraj stočića na daščanom podu stoji stakleni balon isto sa pijaćom vodom i flaša rakije. Na stočiću je i sveća, poveća voštanica, metalna kadionica, kutijica sa tamjanom od kartona vešto napravljena, fenjer, šibica i jedno Jevanđelje pocepanih korica, a pored drvena stolica bez naslona. Na krevetu beše bela kao vodeničarevo brašno posteljina, vidno veženih krajeva crvene i plave boje. To je rad Veljine majke, a sve je ovo uredila koliko se može po vodenici Veljina žena Draginja.

Polazeći u vodenicu, Velja poljubi decu i blagoslovi ih tako što se prekrsti i reče: „Bog naš Isus Hristos i sutrašnji praznik Svetog Save da vas čuvaju.“ Deca ga poljubiše u desnu ruku koja je bila ispucala od napornog rada kao kora hleba. Okrenu se još jednom ka ikoni , pokloni se i izađe napolje. Za njim iđaše po velikom snegu dobra žena Draginja i pomazivši ga po licu prošaputa mu:

-Vidiš kako je Sreten porastao, još malo će na Plavanj u školu, a i Živko i Živka su hvala Bogu ojačali. Vodila bi ih sutra u crkvu na Plavanj da vide kako deca recituju, pa da se i oni oslobode za dogodine da deklamuju u čast praznika Svetog Save.

-Dobro si razmislila. Treba da idu. Znaš tamo u ormaru u šarenoj maramici ima novca, uzmi pa kupi svecu jednu veliku voštanicu i upali. A večeras da okadimo kuću i ikone, pa da pripalim kandilo pred ikonama. Sutra odoh u Osečinu. Biću u crkvi na liturgiji, pa da posle svratim kod Radoja da ga obiđem, čuo sam da se razbolio i da mu ponesem malo brašna, mekinja i komovice, možda mu treba za obloge.

-Idi, jašta, idi. Sevap je obići bolesnika, a i svoji smo. Da li će mu Đurđa doći iz Valjeva? Slaba je ođa po ovom snegu, vidiš da je meni napadao do kolena, još veje, a jedva da je svanulo. Da nije ljudima za hranu pa da ne ideš u vodenicu po ovom kijametu, ali treba i deci i narodu hleba, idu praznici, Bogojavljenje i Jovanjdan, a ispraznila se okna od Božića.

-Treba da idem. Milorad će doći i Jovan da donesu pšenicu i belog kukuruza da im sameljem. Da ne kažu: „Evo mi došli punih vreća, a nema Velje“. Ti idi grej se i kuvaj deci i starima čaj, i ti s njima popi, vredi na ovu zimu. Ja sam stoku namirio, ovce i volove, a ti vidi šta ćeš sa tvojom žgadijom, onim pilićima po ovoj zimi. Neka ti deca pomognu. Pa večeras zajedno da popijemo čaj, poželeo sam hajdučku travu, nismo je džaba brali letos.

-Hoću. Lep dan da ti bude. Zbogom!

-Zbogom – reče Velja i ode u vodenicu probijajući se nizbrdo kroz smetove, neraščišćenim putem ka Jadru. Nikoga nije sreo, a ima blizu dva kilometra od njegove kuće do vodenice. Mraz i veliki sneg ljude je naterao u kuće, osim što obiđu i nahrane stoku, nigde ne idu.

…Pred vodenicom ni traga od Milorada i Jovana. Velja vešto pređe brvno na Jadru i ode pred vodenicu. Preksrsti se i otvori vrata, ode do ikone, skide šajkaču i pomoli se Bogu izgovarajući, „Oče naš“, pa potom uze lopatu i poče da razgrće sneg ispred vodenice. Nekoliko ledenica skide sa krova koje su se priljubile o direke sa vodeničkog crepa. A onda spazi i jednu poveliku ledenaru koja visi sama za sebe, odvojena od direka i dasaka pa ne daj Bože da kad se otopli, napukne i padne na nekog, jer pri dnu je kao igla oštra, a ima cela dva kilograma. –Uh, hvala Bogu da sam je video – reče sebi u njedra Velja i skide je.

U tom se začu promuko glas: „Pomaže Bog Veljo.“, to beše Milorad stigao, noseći težak džak pun pšenice na svojim širokim plećima.

-Bog ti pomogo junače, odgovori mu radosno Velja – dobro si preko brvna prešo sa tim džakom. Ostavivši lopatu uz vodenicu, pritrča da mu pomogne i džak da spusti na sneg, pa da ga brzo unesu u vodenicu da ne vlaži na snegu.

-Svaka ti čast baš si poranio Veljo, pa još i prtiš ovaj sneg. A on pada kao da padao nikad nije. Ali šta je od Boga, slađe je od meda! – Milorad će uzviknuti.

-Jeste vala, jeste. Bog se brine za sneg, a čovek za kapu- reče Velja unoseći džak do okna.

-Ove godine rodilo slabo žito, dosta je gladnih u Srbiji. Neku nevolju ova glad sluti, a evo 1934. godina je počela, danas je već 26. januar, sutra je Savindan. Da nam pomogne Bog i Sveti Sava – zabrinuto reče Milorad.

Samo on i Velja počeše da melju žito, kad evo i Jovana iz Gornjeg kraja sela. Upregao konja u velike drvene sanke i natovario nekoliko džakova žita. Pa stade pred reku i siđe sa sanki, pređe brvno na reci i uđe u vodenicu. Malo se nakašlja, pa pozdravi Velju i Milorada: „Pomoz Bog braćo!“

-Bog ti pomogo delijo. Nisu tebe prozvali slučajno u ratu „Švajcarac“, tačan si ko njiov sat – šaljivo reče Velja domaćinu Jovanu koji beše dobro obučen u kuporan i pantalone od čoje koje behu upasane u kožne čizme.

-Zar se tako spremljen ide u vodenicu? – začuđeno ga upita i još čudnije pogleda Milorad koji je bio u starom kaputu sa dosta zakrpa. Šajkača mu jedino beše nova, ali u mlinu se izbrašnjavila, dok čojane pantalone na tri mesta behu zakrpljene, a džizme stare i poderane pa ih je onda umotao nekim šarenim krpama.

-Idem u Osečinu, kod Vinke, treba da obavimo deobu. Od kako je Pavle umro prođe dve godine, a mi nismo ništa rešili oko imovine. Ona kaže da iz poštovanja prema meni kao njezinom bratu, neće ništa da uzima od imanja, ali ja neću da se ogrešim. Ako tako ona hoće, onda da se ja sa njom i Vladanom dogovorim pa da u miraz Leposavi, njenoj ćerki koja se udaje, darujem mašinu za šivenje, pet dukata i najbolju junicu. Eto to sam se sa mojima kući dogovorio, pa zato pođoh ovako spremljen. A ti Veljo pokušaj da što više samelješ, pa da večeras kada se vratim iz Osečine ponesem koji samleven džak brašna.

-Dobro brate, ajde da ti pomognemo za džakove, da ih prenesemo do vodenice. I postaraj se malo u selu da ovaj put što nam se osuo popravimo, jer ne možemo ovako prenositi stalno brašno preko reke ovim brvnom -kaza mu Velja.

-Dobro brate – reče Jovan uzdišući, ali čvrsto noseći džak pun žita. Preneše džakove i pozdraviše se sa Jovanom: – Ajde u zdravlje i zbogom! – reče i Milorad. A Jovan pređe brvno ne držeći se za drvenu motku koja je bila od kraja do kraja brvna, da bi mogli ljudi da se drže za nju kada prelaze i sede na sanke, uze dizgine pa potera svog „riđana“, kako ga je zvao kao jednog od omiljenih konja, inače imao ih je četiri.

U vodenici brašno na sve strane, bela prašina se podigla kao sneg spolja. Kad se završi mlevenje Miloradovog žita, dođe vreme i doručka. Pošto Velja nije hteo da jede sam, posluži i pobožnog Milorada, odbornika pri crkvi Svetog velikomučenika Georgija koja se zida na Plavanju u selu Osladiću, čijoj parohiji pripada i selo Dragijevica pošto nemaše svoj hram. Milorad je bio siromašan materijalno, ali veoma duhovno bogat čovek. Zato je Velji bilo posebno drago da ga ugosti. Velja izvadi pogaču iz svoje pletene torbe, domaću pršutu, nekoliko kuvanih jaja, krišku trvrdog sira, čenj belog luka i veće parče slanine. Prekrstiše se i očitaše „Oče naš“ i slasno jedoše, sedeći oko male sinije na tronožicama. Kada završiše doručak, opet se pomoliše Bogu i zablagodariše Mu na bogatim darovima. Milorad izvadi malu flašicu rakije iz svog starog poderanog kaputa, pa popiše po nekoliko gutljaja ljute šljivove rakije uz krsno znamenje.

-Prija na ovom mrazu rakija, brate Milorade, da nas zagreje! – uzviknu Velja.

-Jeste brate, pekao sam je pre tri godine, pa je ukrtila u dudovom buretu. Vidiš kakvu boju ima kao zejtin je i veoma pitka.

-Jeste, jeste. Ja danas imam puno posla, ne bih više da je pijem, da mi ne uzme dan. Hvala ti i zbogom pošao. Ujam neću da ti uzmem, to ti je u čast sutrašnjeg praznika.

-Hvala ti do neba Veljo, srećan ti sutrašnji Savindan! – pun radosti uzviknu Milorad.

-I tebi i tvojima kod kuće, pa uzdravlju da se vidimo! – pozdravi ga Velja.

Ode Milorad radostan, sa džakom na leđima punim brašna. Gazi po snegu, sa onim umotanim čizmama u krpe, ali nije mu žao da sneg koji je dobro napadao i koji ne prestaje da pada, opet prti jer kod kuće čekaju ga deca i žena, otac i majka pa im valja brašno za hleb doneti. On živi u Ilićima ispod Cerove Glavice – brda gde se nalazi veliki ozidan krst kraj koga Dragijevčani slave Ognjenu Mariju, seosku slavu, i mole se Bogu da se jednog dana ozida mala crkva, paraklis Svetoj velikomučenici Marini. Sa tog brda se vidi i Vlašić, Medvednik, Povlen, Maljen, Cer, Avala, Orovičke planine, kada je vedro čak i Bosna.

Velja nastavi da melje Jovanovo žito. Dan okraćao. Sunce polako počinje da zalazi, kad evo i Jovana, uze od Velje nekoliko džakova pa ih zajedno natovariše na sanke. Ostavi mu Jovan džak brašna. Velja ne htede, ali Jovan, bogat i milosrdan čovek, pa još sa sestrom Vinkom se dogovorio o sestričinom mirazu, veseo je i ako je ciča zima, sav krepak odveze se sa svojim „riđanom“.

-Da sameljem još koji džak, dok sunce nije zašlo, pa da idem i ja kući – pomisli Velja i tako i uradi. Samle još par džakova, ali moraše fenjere da upali jer već se smračivati počelo.

-Da sačekam i vatra da se pogasi, ne smem je ostaviti u peći, ne daj Bože da ne napravim kakvog zijana. I sede da malo odmori dok se vatra ne pogasi. Potraja to duže, ali pogasi se u peći svaka žiška i Velja pođe da pređe brvno, kad ono prekriveno vodom. Jadar nadošao. Sneg napadao iznad kolena. Velja se prekrsti. Bez dvoumljenja vrati se u vodenicu, potpali peć, pomoli se Bogu i leže da spava na krevet, koji baš za ove neprilike i služi.

Gore u Timotićima, pod Bojčicom u kući Velimirovoj, žena mu Draginja, spremi posteljinu deci za spavanje i reče im:

-Otac je sigurno zanoćio u vodenici, sneg je veliki pa će ujutru da dođe. A mi idemo u crkvu čim svane. Sutra je deco Savindan, školska slava. Učićete o Svetom Savi kada pođete u školu. I sutra da čujete kako deca recituju pesme u čast Savindana, pa da i vi dogodine naučite. A sada laku noć.

-Hoćemo majko, laku noć! – viknuše u glas Veljina deca i legoše u postelju. Iz peći se čulo pucketetanje drva koja su u jakoj vatri gorela, a kroz malo staklo na vratancima ove tučane peći videla se vatra, koja je obasjavala sobu, dok je napolju vejao sneg. Nebo je bilo vedro, sa puno zvezda, a pun mesec je obasjao polje slično vatri iz peći. Deca su čas gledala u svetlost vatre iz peći, čas su virila kroz prozor. Sve je bilo bajkovito, čarobno. Ova scena pred njihovim očima raznežila je njihova dečja srca i ispunila nekom milinom. Legli su u svoju postelju, ali dok ih san nije potpuno savladao držali su otvorene oči i uživali u toploj sobi dok se napolju presijavao sneg po smetovima od sjaja punog meseca.

U drugoj sobi Draginja se molila dok je kandilo obasjavalo lik Svetog Nikole na ikoni. Ona upali sveću i kleče, pa izgovari kratku, ali iz čistog srca molitvu: „Blagoslovi nam decu Bože da budu zdrava, to nam je najbitnije. Daj nam mira Presveta Bogomajko. Čuvaj Velimira, dovedi ga živa i zdrava kući i deci, Sveti Nikola, Krsna slavo naša i ti oče Sveti Savo, sutrašnji danu.“ Potom ugasi sveću i leže zabrinuta u prazan krevet.

U vodenici beše toplo od razgorele vatre u peći. Spolja je slika odavala prelep izgled, ali samo za gledanje kroz prozor iz tople sobe: naime, okolo beše sneg sa smetovima velikim, reka Jadar nadošla pa huči; a na odžak od zidane peći u vodenici vije se dim, nekoliko srna predvođeni jelenom sa velikim rogovima prođoše nadomak vodenice i odoše kroz šumu za Staro selo. U blizini nigde ne beše nijedne kuće, niti da ko od ljudi prođe pokraj vodenice.

Vredni vodeničar Velja spavaše dubokim snom. Odjednom, probudi ga jaka svetlost. On otvori oči , i ugleda ispred sebe sedog starca duge brade, oko čije glave sijaše neka neobična svetlost u obliku kruga. Starac beše odeven u svešteničke odežde, i držaše veliki zlatan krst u desnoj ruci, a u levoj zlatan štap. Vodeničar skoči iz kreveta pun straha.

-Ne boj se Veljo – po imenu ga pozva ovaj nezvani gost i podiže zlatni krst iznad glave , pa blagoslovi njime vodenicu na sve četri strane.

-Ja sam Svetitelj Hrista Boga! Pođi samnom da ti pokažem gde da gradite hram Božji u ovom selu koje Bog izabra.

Sa Velje kao da neko skide onaj strah što ga bejaše obuzeo od pre svega nekoliko minuta. Osećaše neku toplinu u duši, pa se prekrsti tri puta i pokloni ovom neobičnom svešteniku.

-Kako oče da pređemo reku Jadar, kada je velika voda nadošla i prekrila brvno još sinoć?

Ne boj se, i hajde zamnom – reče mu svetac.
Da nije neko priviđenje i đavolska obmana Velja se uveri, jer i kada se triput prekrstio i prizvao ime Presvete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, svetac je i dalje stajao u vodenici, pa još je i krst imao i njime blagosiljao. Ogrnu se svojim kuporanom Velja, nazu čizme i stavi šajkaču na glavu, pa izađe iz vodenice. Sneg i dalje jako padaše, sve se videlo kao po danu jer kao od fenjera sijaše svetlost oko glave Svetiteljeve i obasjavaše svu okolinu. Voda je omanjila u rečnom koritu, i brvnom je moglo da se pređe. Tako i uradiše.

Svetac je išao napred, a vodeničar za njim. Stope Svečeve nisu ostajale u snegu. Bio je obučen u bele odežde sa puno izvezenih zlatnih krstova po njima, a na sredini leđa u plavom krugu bila je ikona Gospoda Isusa Hrista. „Ova odežda liči, baš na onakvu odeždu kakvu je nosio Vladika na Mitrovdan u Osečini“, razmišljaše Velja gledajući u Sveca ispred sebe. Štap je nosio zlatan, sa krstom na vrhu i dve zmije oko krsta. Krst koji je držao u ruci i on je svetlucao, baš onako kao u vodi kada se jutarnje sunce ogleda, pa boje svetlosti presijavaju, možeš u njih da gledaš, a da te ne zaslepe. „Kakav je ovo čudni putevoditelj i gde li me vodi noćas?“- u mislima se pitao Velja.

-Videćeš čedo moje, videćeš – prozbori Svetac i nastavi da hoda. Već su bili prošli njive zvane „Duge luke“ i uputili se ka „Save Antonića lugu“. Velja se začudi, kako mu i misli pogađa ovaj divni Svetac čije lice iako staro, beše veoma milo. Plave oči blistale su ispod sedih obrva, čelo veliko i sjajno sa zaliscima sede kose koja je padala do vrata, nos je imao malo duži sa blago podignutim vrhom ispod koga su bile tanke usne, a oko njih sedi brkovi koji su se utapali u belu dugu do prsa bradu. Bilo je lepo gledati ga u lice koje je zračilo nekom veselošću i nežnošću, a u isto vreme i strogošću. Na odeždama preko ramena imao je dva lanca zlatna na kojima su bili krst i ikona Presvete Bogorodice u manjem krugu. Sijali su mu na grudima. Do zemlje bila je bela kao sneg mantija, a kad je išao nisu mu na nogama bile obične cipele ili čizme, već ušarane kao najlepši srpski ćilim vunene čarape. To je Velju posebno čudilo: sa jedne strane divio se lepoti ovih vezenih u raznim bojama vunenih čarapa,kao što su nekada stare srpkinje vezle, a opet mu je bilo čudno kako Svetac ne dodiruje sneg, niti se izmokre čarape kada hoda.

„Svetac ne bi bio Svetac da nije tako“, pomisli vodeničar i opet se pobožno prekrsti. Kako su se približavali „Savinom lugu“, primetio je da ni on nije mokar od snega koji neprestano pada, niti mu je hladno.

Kada stigoše u njivu „Savin lug“, kako se zvala po svom vlasniku, do koje iz vodenice zvane „Oglavačka“ ima otprilike oko dva kilometra udaljenosti, Svetac stade na sred njive. Prekrsti se, blagoslovi lug na sve četri strane onim zlatnim krstom koji nosiše u ruci, a onda podiže svoj zlatni štap, zakrsti sa njime po snegu i reče: „Ovde gradite hram Božji. Ovde se svetlost nikada neće gasiti. Ja sam Sveti Sava, Arhiepiskop srpski!“

Dok ovo izgovaraše i beležiše mesto za crkvu, svetlost neka neobična zasijaše nad Lugom. Potom blagoslovi krstom dobrog vodeničara Velju koji je već skinuo kapu sa glave i klečeći gledaše šta se dešava ispred njega u ovom Lugu. Velja celiva krst i ruku Sveca, pade pred njim ničice i zaplaka od radosti. Htede još nešto da ga upita jer oseti da je ovo dar od Boga za selo Dragijevicu, za celu Srbiju da je poseti sa Neba Božjeg, najveći sin srpski Rastko Nemanjić, Sveti Sava, koji je u Carstvu Nebeskom kraj Prestola Živoga Boga, ali Svetitelja više ne beše u Lugu, niti u Veljinom vidiku.

Vodeničar je video samo krst u snegu koji je Sveti Sava zakrstio i označio gde da se gradi hram Božji. Sav Lug je zamirisao nekim mirom koji je lepše mirisao od mešene pogače od brašna iz „Oglađenovačke“ vodenice, i podsećao je na Hilandarski tamjan i sveži bosiljak.

Sunce se iza brda pomiljalo, a novi dan se rađao. Dan Savindan. Velja, vredni seoski vodeničar klečao je kraj krsta u snegu sam samcit i jecajući izgovarao molitvu tiho:

“ Svetitelju oče Savo, moli Boga za nas.“

Danas, posle mnogo godina, u Dragijevici u „Savinom Lugu“, sazidan je hram Božji na osnovu ove priče, koja je do nas došla iz dalekih vremena zahvaljujući Zagorki Karajović, rođenoj Andrić. Ne znamo da li je baš hram tu na onom mestu gde je Sveti Sava žezlom svojim zakrstio, ali verujemo u ovu vodeničarevu priču. Neki su ljudi i onu neobičnu svetlost viđali nekoliko metara ispod novosagrađenog hrama.

Kada „dođe vreme“ veruju meštani Dragijevice, otkriće se to mesto gde su Svetac i vodeničar oko krsta Hristovog bili sabrani. Ispuniće se tada potpuno blagoslov Svetog Save, to mesto će biti dostojno obeleženo paraklisom i obnoviće se „Oglavačka“ vodenica.