Podgorina ponosna na podvig monaha Joakima

Piše: Prota Nenad Andrić

Blagorodna Podgorina čiji je centar opština Osečina dala je kroz istoriju Srba više monaha i monahinja Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno posle Drugog svetskog rata. Sjajni Bogomoljački sabori su održavani u porti Osečanske crkve, na kojima su se

sabirali Podgorci, kao i članovi Bogomoljačkog pokreta Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice iz cele Srbije. Duhovnik ovog Hristonosnog pokreta bio je Sveti Vladika Nikolaj  rodom iz valjevskog sela Lelića, koji je više puta dolazio u Osečinu na bogomoljačka saboranja, služio božanstvene liturgije i poučavao verni narod veri pravoslavnoj.

Mnoge duše zadojene verom u Hrista Gospoda i ljubavlju ka svetom Pravoslavlju budući članovi Bogomoljačkih bratstava stupali su u monaštvo i rodili su duhovne plodove dostojne poštovanja. Jedna od takvih blagočestivih ličnosti jeste i Jakov Mijailović iz sela Lopatnja kod Osečine. Veru u Gospoda Isusa Hrista poneo je iz svog toplog doma, posebno od majke Spasenije i nastanio se u jednom od manastira Eparhije ohridske u Makedoniji čiji je Episkop bio dr Nikolaj Velimirović sa sedištem u Ohridu. Mladi Jakov je upoznao Vladiku Nikolaja u Osečini i prepoznao u njemu istinskog Božijeg slugu i narodnog duhovnog  pastira, pa je svim srcem je želeo da ga Vladika Nikolaj zamonaši, što je Vladika i učinio u Makedoniji, davši mu ime Joakim. Živeo je u manastirima Makedonije do 1936. godine kada je sa Vladikom Nikolajem prešao u manastir Žiču, pošto je Vladika Nikolaj postavljen od Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve po drugi put za Episkopa žičkog.

U Žiči je bio jedan od omiljenih monaha po svedočenju arhimandrita oca Jovana Radosavljevića iz Lelića. Posle bombardovanja manastira Žiče 1941. godine, otac Joakim po blagoslovu Vladike Nikolaja prešao je u manastir Nikolje. U  letopisu koji je objavio na sajtu manastira Lepavine blažene uspomene arhimandrit otac Gavrilo o ocu Joakimu zabeleženo je sledeće: „Bio je to monah srednjih godina, srednjeg rasta, sa plavom do ramena više žutom kosom i ne tako dugom gustom isto tako žućkastom zapuštenom bradom. Njegove blage plave oči i smeran lik odavali su njegovo dubinsko smirenje i neku rajsku prostotu u duhovnosti. Bio je uvek ozbiljan i retko kad ste u mogućnosti da mu iskradete njegov blag i prijatan osmeh. Tamo u Nikolju je kao monah radio sve manastirske poslove i za sve vreme imao je dosta nevolja.

Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, iz Ovčara odlaze u hilandarsko bratstvo u Svetu Goru, iz manastira Svete Trojice iguman Pahomije Kralj rodom iz Bosne, monah Damaskin Glavonjić, koji u Hilandaru kao velikosimonah dobio ime Jovan, i monah otac Joakim iz Nikolja. Tadašnji proiguman Hilandara bio je Valjevac Prepodobni otac Nikanor (Savić), a jedan od sabrata ocu Joakimu bio je i njegov zemljak otac Grigorije (Marković) iz Ostružnja.

Posle nekoliko godina provedenih u Univerzitetu srpske duhovnosti manastiru Hilandaru koji je osnovao i sagradio Sveti Sava sa svojim ocem Svetim Simeonom, bratstvo hilandarsko šalje oca Joakima u Karejsku isposnicu da je, održavajući pravilo, čuva

i pokazuje posetiocima. Tamo u Kareji u Isposnici Svetog Save je proveo više godina. Ko je u to vreme posećivao Hilandar i Karejsku isposnicu, može najbolje da zna lepotu monaškog smirenja i pravu hrišćansku ljubav i proučava duhovnost tog uistinu blagoobraznog, nekad plavog, a kasnije sedog starca, iz koga su se zračile najlepše ljudske i monaške osobine. Osećate se srećnim i radosnim što ste videli takvog čoveka i duhovnika. Osećate da vas njegova jednostavnost, prostota i duhovna toplina osvaja.  Kareja je monaška varošica, svojevrsna prestonica Svete Gore. Sama reč ‘kareja’ u prevodu znači ‘orah’, kojih ima mnogo u okolini ove monaške varošice ili bolje rečeno monaškog gradića. Nalazi se na samoj sredini poluostrva, na severoistočnim obroncima Svete Gore zvane Aton. Aton je takoreći monaška republika, ali pritom svaki manastir ima svoj tipik.

U Kareji se nalazi Protat, u kome se ostvaruje vrhovna samouprava i sud, a u gradu se takođe nalazi i upravitelj. Protat obrazuje ‘Sveštena zajednica’ (‘Kinotis’), a iz Sveštene zajednice izabrani Savet – ‘Epistasija’. Sveštenu opštinu sačinjavaju zastupnici manastira (Antiprosopi), po jedan iz svakog od dvadeset svetogorskih manastira. Epistasija, koja ima funkciju izvršne vlasti, formira se svake godine od po jednog predstavnika iz pet glavnih manastira. Najstariji od Epistasa je Protoepistas. Protoepistasima mogu biti monasi samo iz pet glavnih manastira: Velike lavre, Vatopeda, Ivirona, Hilandara i Dionisijata, i oni se smenjuju po redu.

U središtu Kareje nedaleko od sveštene opštine i protatske crkve nalazi se isposnica Svetog Save nazivana još isposnica ili tipikarnica. Jedna od najuglednijih kelija na Svetoj Gori, koju je podigao Sveti Sava Srpski 1199. godine, odmah posle podizanja Hilandara, posvećena je Svetom Savi Osvećenom Jerusalimskom. U isposnici se Sveti Sava Srpski posvetio strogom isposništvu prema propisima Karejskog tipika koji je sam napisao, a čiji se original, kao najstariji dokument čuva i danas u hilandarskoj riznici. Postoji nekoliko prepisa tog spisa ali je najstariji onaj urezan na mermernoj ploči iznad ulaznih vrata na zidu crkve karejske isposnice.
U isposnici Svetog Save sledeći primer najvećeg srpskog svetitelja žive monasi koji su opitni u monaškom životu u manastiru Hilandaru. Oni  se bave  molitvom za ceo svet i da za dan i noć pročitaju ceo Psaltir (knjigu psalama Davidovih iz Starog zaveta), a u toku sedmice celokupno Četvorojevanđelje.
Na ikonostasu crkve isposnice nalazi se čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitateljnice koju je po predanju doneo Sveti Sava iz manastira Svetog Save Osvećenog. Ona se nalazi sa desne strane carskih dveri na mestu koje je predviđeno za ikonu Gospoda Isusa Hrista što je jedinstven slučaj u celom pravoslavlju. Uz Mlekopitateljnicu Sveti Sava je iz manastira Svetog Save Osvećenog, iz Svete Zemlje doneo i žezlo Patericu kao i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Trojeručicu koja se čuva u samom Hilandaru kao.

Po kazivanju arhimandrita Jovana Radosavljevića, jednom prilikom hteo je da u Kareji obraduje guvernera. Guverner je civilni upravitelj Svete Gore imenovan od Ministra spoljnih poslova Grčke. Otac Joakim nabrao je u baštici kraj Isposnice u lepe paradajze i paprike i odneo mu. Nije znao kako da mu preda, jer nije znao grčki, zato je učinio nešto iznenađujuće. Stavio je  korpu sa poklonom pred guvernera, pogledao u njega sa blagim, detinjim osmehom, pokazujući rukom na korpu i na njega da shvati da mu daruje povrće. Guverner ga je međutim, gledao čudeći se šta hoće sa tim. Tada je otac Joakim raširio obe ruke i sa istim osmehom blagosti, bratski ga zagrlio i poljubio, a zatim mu je pružio korpu ukazujući da je to za njega. Takav gest oca Joakima potresao je guvernera do suza, pa je i on zagrlio njega i poljubio zablagodarivši mu na poklonu. Docnije je guverner često pričao da ga niko nije tako dirnuo i potresao svojom pažnjom i ljubavlju kao smerni i skpomno odeveni srpski monah. Zato se posle često interesovao i pitivao za oca Joakima. Jednog letnjeg dana 1983. godine Gospodnje kada su neki poklonici došli da posete Karejsku isposnicu, našli su ovog blaženog starca, nekad sabrata nikoljskog i žičkog, da se kraj isposnice, pri prelazu preko malog jaza u svoju bašticu, upokojio i usnuo večnim snom.

Pobožni meštanin sela Lelića Vidoje Radosavljević, sinovac arhimandrita Jovana Radosavljevića u proleće 2019. godine u televizijskoj emisiji o Vladici Jovanu Velimiroviću na Tv Hram, u razgovoru sa glavnim i odgovornim urednikom prve televizije SPC  protojerejem-stavroforom Stojadinom Pavlović ispričao  o susretu u Kareji u Isposnici Svetoga Save sa ocem Joakimom, šesdesetih godina devetnaestog veka:

“Kada sam otišao u Svetu Goru, odveo me stric bio sam tamo četrnaest dana. Četiri dana smo bili u manastiru Hilandaru, potom smo išli u obilazak, a to je ogromno, veliko prostranstvo, jedva smo mi za tih četrnaest dana uspeli devet manastira da obiđemo. I onda sam doživeo jedan slučaj. Kada sam došao tamo u Isposnicu Svetoga Save, ja sam se tako bio uplašio i počeo da drhtim. Starac Joakim, jedan odavde od Osečine naš zemljak, gleda u mene. A inače stric me odveo u Svetu Goru i pošto sam ja imao veliku, dugu kosu kazao je njima da ću ja da budem budući monah. Starac Joakim mi kaže: „Što se plašiš“ i  zagrli me. Rekoh mu:  “Verovatno nisam bio dostojan da dođem u Svetu Goru“. Čim je on stavio ruku oko mene, preda mnom se pokazala Presveta Bogorodica jedno pedeset metara u prirodi. Ja sam se trgnuo i pogledao na ikonu (Mlekopitateljnicu), na ikoni je nije bilo. Od tada ja Vidoje postao duboko verujući čovek.

U rodni Lopatanj,  familiji Mijailovića 1983. godine stiglo je pismo koje se i danas u blagočestivom domu sinovca i unuka oca Joakima marljivo čuva. U pismu je ondašnje bratstvo manastira Hilandara obavestilo rodbinu oca Joakima da se otac Joakim upokojio pri poslušanju u Isposnici Svetog Save, napominjući njegovoj rodbini da otac Joakim nikada nije bolovao iako je dočekao duboku starost i da sada imaju velikog molitvenika pred Gospodom. Očev sinovac Stevan, nadaleko čuveni građevinski majstor sa svojim sinom Vidojem, poznatim harmonikašem, podigao je spomenik „krajputaš“ u znak sećanja na svog strica i velikog duhovnika, čiji monaški podvig krasi Srpsku pravoslavnu crkvu i Svetu Goru sa kojim se Podgorina ponosi.