Legendarni govor poručnika Tasića na Ceru

Cerska bitka, poznata i kao Jadarska bitka, odigrala se u svgustu 1914. godine između srpske i austrougarske vojske. Bio je to prvi deo ofanzive Austrougarske na Srbiju u kojoj su neprijatelji polomili zube a srpska vojska izvojevala prvu i veličanstvenu pobedu saveznika u Prvom savetskom ratu.

Među brojnim činjenicama i pričama o Cerskoj bitki ostao je zabeležen i govor poručnika Tasića vojnicima i invalidima uoči udara austrougarske vojske, koji predstavlja pravi primer vojskovođe koji želi i ume iskreno da motiviše svoju vojsku.  Maestralni komad Dušana Kovačevića o ovom događaju napisao je pozorišnu predstavu „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koja je prvi put izvedena 1975. godine u Ateljeu 212. Uprkos brojnim kontroverzama i zabranama uspešno je protutnjala pozorištima od Banjaluke do Atine, a videlo ju je nekoliko miliona ljudi. Godine 2009. godine na veliko platno ovu potresnu priču preneo je Srđan Dragojević.

Ratna melodrama koja prati dešavanja u srpskom selu na priobalju Save nadomak granice sa Austrougarskom i to od bitke protiv Turaka u Prvom balkanskom ratu 1912. do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. i presudne Cerske bitke, kako to biva sa svim scenarijima Dušana Kovačevića, puna je bolnih istina o srpskom narodu. Evo legendarnog govora poručnika Tasića na Ceru 1914. godine:

„Kad ispališ svu municiju, a neprijatelj i dalje nastupa – na bajonet, kad ti slome nož – na ruke, kad ti polome obe ruke – na zube, kad ti izbiju i poslednji zub,sve dok možeš da mrdaš, dok te ima – napadaj! Kad te smrtno pogode, gledaj da im padneš na sred puta, da te zaobilaze, preskaču, sklanjaju, da im mrtav smetaš! Zatim, podoficira koji vikne „Juriš braćo!“ – odmah ću ubiti. Viče se samo: „Za mnom braćo!“ Tako podoficir viče ako je ispred stotinu vojnika, tako viče i kad ostane sam – i juriša. Najviše na svetu mrzim da vidim mrtvog vojnika i živog podoficira… …Zatim, ako ste ikada čuli za reč „povlačenje“, od danas je zaboravite. Tu reč, dok ste pod mojom komandom, dok su nam kuće i deca iza leđa, dok su nam rake očeva na pogled udaljene, tu reč iz mojih usta nećete čuti. Povlačenje neće biti. Svi se mogu povući, svi mogu preći na druge položaje, mi nećemo pedalj nazad! Za mene postoje dve komande: komanda Vrhovne komande i komanda moje zemlje, a zemlja je uzad svake druge komande i ona naređuje: ni koraj nazad! Ko se osvrne, ugledaće cev moga pištolja i to će mu biti poslednje što je ugledao. Ja i vi smo, braćo, od naših kuća krenuli mrtvi – to da vam uvek bude na pameti! Pošli smo mrtvi, nemamo šta da izgubimo. Ako Bog da da pobedimo, u ovom ratu ćemo se roditi! U ovom ratu branimo otadžbinu – zemlju otaca naših, borimo se za sinovinu – zemlju naših sinova. Između otadžbine i sinovine nas nema!“