Prvi srpski bukvar iz 1579. godine
Bukvar Save Inoka, jeromonaha u manastiru Dečani, koji je živeo u 16. veku, ili prvi srpski ćirilični bukvar, delo kojim se označava početak srspke pismenosti, štampan je 20. maja 1579. godine u štampariji „Đulijano Rampaceti” u Veneciji, u vidu male knjige dimenzija 10,1 h 7,8 cm, na četiri strane. Na njima je odštampano 37 slova azbuke, molitva za vežbanje čitanja i nekoliko brojeva za učenje računanja. Pet dana kasnije, 25. maja 1579. godine, izašlo je i drugo, četvorolisno izdanje ovog bukvara na osam strana.
Sudeći po Buvaru, Inok Sava je bio jedan od obrazovanijih Srba toga doba, koji je razlikovao ruskoslovenski od srpskog i pri pisanju bukvara vodio računa da udžbenik bude bar onoliko srpski koliko je ruski bio za svoje učenike. Takođe Inok Sava je današnjim filololozima omogućio da uporede onovremenski ruskoslovenski i srpskoslovenski tekst u štampanim knjigama i udžbenicima.
Burna istorijska vremena na prostoru Balkanskog poluostrva uticala su na to da Bukvar vekovima bude zaboravljen, tako da za njega nije znao ni Vuk Karadžić, pisac jednog od prvih srpsih ćiriličnih buvara, sve dok ga tokom 1903. godine, Ljuba Stojadinović nije pronašao priređujući „Katalog Narodne biblioteke Srbije” i uneo ga kao „Prvi srpski bukvar” Inoka Save među dela srpske pismenosti.
Šira srpska javnost sa Bukvarom je upoznata tek nakon reprint izdanja nastalih u 21. veku, kada su dnevni list „Politika” i 20 godina kasnije Zavod za udžbenike Srbije ponovnim štampanjem „Prvog srpskog bukvara” odlučili da se konačno skine veo tajni nad ovim kapitalnim delom pismenosti na srpskim prostorima.
Nekako odmah posle štampanja Bukvar je pratila huda sudbina zaborava i nemara. O Njegovom autoru Savi takođe se malo zna.Postoje samo podaci da je rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani. Na prvoj strani Bukvara štampana je azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, imena svih slova. Ovo srpsko kapitalno delo nastalo je u doba kada je malo koja evropska zemlja i kultura raspolagala sopstvenim učilima, abecedarima i azbučnicima. Bukvar najviše fascinira svojom metodikom, jer je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja. Dok su se drugi Evropljani učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da već više od dva veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.
Više od tri veka Bukvar je zaborvljen, sve do 1893. godine kada ga je ruski konzul u Skadru, Krilov poklonio novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću. Reč je o prvom izdanju Bukvara, a drugo je 1921. godine u Dubrovniku, gde je bio na proputovanju, kupio inženjer Milorad Dimitrijević, iz Beograda. Oba izdanja, i prvo i drugo, poklonjena su Narodnoj biblioteci Srbije. Prvo izdanje na samo dva lista, od kojeg je ostao samo prepis, izgorelo je u bombardovanju Beograda i Narodne biblioteke 6. aprila 1941. godine, a drugo, na četiri lista, srećom je sačuvano.
Godine 1991. Stjepan Fileki, Mihailo Blečić i Olivera Stojadinović priredili su prvi reprint „Prvog srpskog bukvara” na osnovu drugog izdanja, štampanog u Veneciji, koje je sačuvano u Narodnoj biblioteci Srbije.
Na osnovu Politikinog izdanja isti autorski tim sačinio je i priredio i novu knjigu „Prvi srpski bukvar” Inoka Save. Umesto staroslovenskih pismena za novu knjigu korišćen je računarski set tipografskih karaktera „inok sava”, koji je osmislio i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.
