Uspomene sa Malte na oca Luku i tri svetinje

Piše: Prota Nenad Andrić

Duboko verujem da u životu ništa se ne dešava slučajno, sve ima svoje razloge. Bogu su uvek poznati ti razlozi jer sve se dešava po Njegovom promislu ili dopuštenju. Nama običnim ljudima je dato da razumemo životne događaje i okolnosti u onoj meri koliko nam je na korist i na spasenje. Ukoliko sa smirenjem i strpljenjem hodimo svojom životnom stazom i nosimo hrabro svoj životni krst sa verom u neizrecivu milost i ljubav Božiju, lakše će nam biti da se prepustimo volji Božijoj i tako onda bezbrižnije  živimo, zaštićeni Božjom blagodaću.

Da bi lakše shvatili u osnovi šta je blagodat, podsetimo se događaja sa svetim apostolom Pavlom koji je zapisan u Svetom Pismu u Novom Zavetu, a koji pojašnjava veliki duhovnik Crkve Hristove sveti vladika Nikolaj Lelićki gde kaže: „ Kad je sam satana počeo pakostiti apostolu Pavlu, Pavle se molio Bogu, da bi satana odstupio od njega. Na to mu je Gospod odgovorio: Dosta ti je moja blagodat! To jest: ako treba da trpiš od satane, za trpljenje ti je dovoljna moja blagodat! Ako treba da se boriš sa satanom, opet ti je dovoljna moja blagodat! Blagodat je sveoružje. Blagodat je jača od svih protivnosti, od svih napasti, od svih tamnih sila. Blagodat je nepobediva i pobedonosna“.

Ničiji život pa ni velikih ljudi iz istorije čovečanstva nije uvek bio kako su oni sami  planirali, tako ni naš nije uvek po našem planu i željama. Navešću primer ličnosti velikog apostola svetog Pavla u čijem životu vidimo da česte i nepredviđene situacije uticale su na tok njegovog života i menjale mnogoučenog Savla, potom Hristom Bogom obraćenom i mnogonamučenog Pavla životni pravac kao i apostolsku misiju, on je to smireno prihvatio i opitno nas uči : Jer naša prolazna mala nevolja, kaže sveti apostol Pavle, priprema nam preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave.

U  primeru svetog apostola Pavla jasno se vidi da je Bog svojom  voljom uticao na njegov život i radi spasenja njegovog ali i sa višim ciljem za opštu korist, za spasenje mnogih duša kroz vekove. Naveo sam primer svetog apostola Pavla ne slučajno, već zato što sam živeo na ostrvu Malti i inspirisan sam negovanjem uspomene od  Maltežana na boravak svetog apostola Pavla na Malti. Ostrvo Malta je sva u znaku Apostola Pavla, od mesta gde se iskrcao posle brodoloma na kojem se nalazi spomenik, preko lociranog i obeleženog hramom mesta gde ga je ujela zmija do Publijevog dvora gde je iscelio Publijevog oca i mnoge Maltežane, a koje je potom sveti apostol Pavle krstio i jednodušno su primili hrišćanstvo. Ne postoji radnja suvenira na Malti koja nema ukrase sa likom svetog apostola Pavla. Ličnost svetog apostola Pavla je zadivljujuća, on je od gonitelja hrišćana postao mučenik za veru u vaskrslog Hrista, veliki apostol. Prema predanju  taj upravnik Malte Publije primivši hrišćanstvo, postao je i prvi Episkop Malte gde je trideset godina stolovao, da bi 90. godine izabran za Episkopa Atine u Grčkoj gde je bio prejemnik u episkopstvu slavnoga svetitelja Dionisija Areopagita.

Oko 125. godine Drugog veka po Hristu mučenički je postradao od strane cara Hadrijana u progonu hrišćana. Kanonizovan je i Crkva ga proslavlja 26. marta po novom kalendaru a 13. marta o starom kalendaru.

Boraveći na ostrvu Malti u svojstvu misionarskog paroha Srpske pravoslavne crkve 2012/13. godine imao sam priliku da posetim sve ove znamenitosti. Posebno mi je jako sećanje na hrišćanske katakombe iz 3. veka u kojima su se podvizavali malteški hrišćani gonjeni od rimske carevine i na hiljade ih je mučenički postradalo poput Episkopa Malte sveštenomučenika Publija.

Naši Srbi su na Malti formirali pravoslavnu zajednicu početkom dvehiljaditih godina koja je pripadala do 2013. godine Eparhiji britansko-skandinavskoj, od 2013. godine Malta pripada Eparhiji austrijsko-švajcarskoj na čelu sa Episkopom Andrejom koji se očinski posvetio srpskoj zajednici na Malti i uspostavio je upravu crkvenu kao i paroha koji živi i služi na Malti.

Dok sam služio na Malti, sa vernim narodom imao sam divne duhovne odnose koje negujem u svojim sećanjima. Posebno su u mom sećanju živi proslava Savindana 2013. godine. Organizovali smo malu akademiju Svetosavsku. Želeli smo da nam dođe neko iz matice i Mitropolit Amfilohije nam je poslao arhimandrita mr Luku  Anića), pošto nadležni Episkop Dositej nije imao koga da nam pošalje. Međutim mi boljeg nismo mogli dobiti ni da smo sami birali. Otac Luka pravi duhovnik, pun ljubavi i znanja. Magistar istorije umetnosti i profesor nekadašnji na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iguman bivši Cetinja i iguman manastira Dajbabe i Savine Glavice. Dočekali smo ga na aerodromu sa pogačom i solju podignute zastave srpske uz litijske ikone. Obradovao se otac Luka. Sutradan smo posetili fudbalski Svetosavski turnir, desetak porodica na Malti srpskih a uveče služili akatist Svetom Savi i održali smo Svetosavski program. Deca su pevala i igrala, a otac Luka je besedio pred pesto Srba i Rusa na srpskom, ruskom i engleskom jeziku o Svetome Savi. Plakali smo od sete i radosti. Počeo je besedu drljivim Šantićevim  stihovima:

„I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište“.

Himnom Svetom Savi smo počeli i završili Savindansku akademiju na Malti ostrvu svetog Pavla. Potom smo sabrani sa konzulom Draganom Ljubenović i vernim narodom podelili trpezu ljubavi uz pesme srpske rodoljubive, sa dečijim horom Svetog Save koji smo te zime  osnovali na Malti. Sutradan služili smo Svetu Liturgiju. Rezali Savindanski slavski kolač i družili se sa našim voljenim Srbima na čelu sa predsednikom Srpske zajednice na Malti dr Predragom Andrejevićem, vrsnim hirurgom. Da ne ostane skriveno objaviću da se proslavi sveto pravoslavlje. Otac Luka mi kaže posle liturgije u hramu rimokatoličkom svetog Nikole u Valeti, gde mi Srbi služimo, a gde je nekada bio pravoslavni grčki hram.

-Oco, kada sam ušao u ovaj veliki hram, pomislio sam “Bože šta ti opet toliko sagreših, da me dovedeš u ovu hladnu jazbinu da služim?!“ – Međutim kako je liturgija odmicala, ja sam sve više i više osećao toplinu duhovnu i lepo mi je bilo služiti. Onda sam shvatio da to blagodat Božija na molitve pravoslavne na liturgiji silazi. Sada bi mogao ceo dan služiti ovde.“

Živ je Bog naš, živo pravoslavlje, često je govorio starac Nektarije Vitalis, koji inače nije bio rad da idem na Maltu tada. Međutim ja zbog tople klime prekrši njegov blagoslov i savet i zamalo glavu ne izgubih. I otac Luka i ja se razbolismo najverovatnije od nekog virusa. Otac Luka se vratio za Crnu Goru i posle sedam dana upokojio se, a ja sam posle deset dana otišao za Srbiju i lečio se u Beogradu. Više se nisam ni vraćao na Maltu, ne fizički ali dušom da i sećanjima često…

Na Savindan kada smo obilazili katakombe hrišćanske otac Luka i ja sa pokojnim Brankom Đorićem ispala je o. Luki brojanica u centru Valete, velika monaška brojanica. Otac Luka nije odustao dok je nije našao, a našao mu je jedan mladić Luka Maltežanin, kome jke objasnio otac Luka čemu služi brojanica, da se na njoj molimo Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Od tada sam se čuo sa mladićem Lukom više puta, on se moli svakodnevno kako ga je otac Luka poučio. Otac Luka mislim da se sa tom brojanicom u molitvi upokojio i sa njome sahranjen u manastiru Dajbabama.

Posetili smo i hram svetog Jovana koji su sagradili Malteški vitezovi. Hram je velelepna građevina i iznutra je sav u zlatu. Videli smo jednu praznu nišu u hramu za koju nam je kustos hrama objasnio da je tu 180 godina čuvana ikona Filermosa i ruka Svetog Jovana Krstitelja. Onda je otac Luka rekao:  „ Ja dolazim iz kraja gde se sada čuvaju te Svetinje. Posetio sam sva mesta gde su bile i evo sa ovim se krug zatvorio“. Pogledao sam ga čudno, naravno ni slutio nisam da će se otac Luka upokojiti za sedam dana.  Posle dok smo zajedno ručali ispričao mi je sve o te tri svetinje koje su mislim, najveće u hrišćanstvu sačuvane, a čije put  kroz vekove od Jordana do Konstantinopolja (Istanbul današnji ), Malte, Rodosa, Peterburga, Sremskih Karlovaca, Beograda, Ostroga, pa do Cetinja, gde se danas nalazi. Njegova priča se poistovećuje sa pričom koju je objavio sajt Istorija Srba.

Naime, ruku koja je nekada u reci Jordanu krstila Gospoda Isusa Hrista, sveti apostol i jevanđelist Luka dobio je u Sevastiji.  Sveti Apostol i jevanđelista Luka je prikupio te tri svetinje koje su se dugo čuvale u Antiohiji. Zna se da su ove relikvije pale u ruke muslimanskih osvajača i tek je romejski car Konstantin VII Porfirogenit (913-959) uspeo da otkupi ove relikvije i  pohrani u Carigrad, gde su bile sve do 1453. godine i pada pod Turke. Turski sultan Bajazit ΙΙ  želeći da utvrdi mir sa papskim krstaškim redom tzv. Jovanovaca, čuvarima Svetih mesta, koji su po mestu boravka bili i poznati i kao Rodoski i Malteški vitezovi, podario im je ruku svetog Jovana, dok su u to vreme tzv. Jovanovci uspeli da skupe i druge dve druge svetinje: Česticu Časnog Krsta Hristovog i čudotvornu ikonu Filermosu Presvete Bogorodice, naslikanu rukom Sv. Jevanđeliste Luke.

Nakon Rodosa, na ostrvu Malti su sve tri svetinje prebivale do kraja 18. veka. Kada je Napoleon osvojio Maltu 1798. i ukinuo red Malteških vitezova tzv. Jovanovaca, poslednji veliki magistar tog reda, Ferdinand fon Hompeš odnosi sve tri Svetinje u Rusiju i 12. oktobra 1799. godine ih poverava ruskom imperatoru Pavlu Ι Romanovu (1796-1801) koji je bio blizak tom redu. Svetinje su bile prvo pohranjene u carskoj rezidenciji u Gatčinu a potom u Zimskom dvorcu u Sankt-Peterburgu, u hramu Nerukotovorenog Obraza. Relikvije su u carskoj Rusiji boravile oko dvesta godina. Zna da su se svetinje u danima Oktobarske revolucije i tragičnog kraja ruske dinastije Romanov zatekle u crkvi u Gatčinu. U Rusiji su čuvane sve do 13. oktobra 1920. godine, kada ih je tadašnji nastojatelj Sabornog hrama Svetog apostola Pavla, protojerej Jovan Bogojavljenski, uz pomoć grofa Ignjateva i nekoliko oficira belogardejaca, preneo u estonski grad Talin spasivši ih sigurnog uništenja od strane komunista. Protojerej Jovan je svetinje predao zakonitom carskom nasledniku, staroj carici Mariji Fjodorovnoj, supruzi pretposlednjeg ruskog suverena Aleksandra III (1881-1894) i majci Nikolaja II Romanova (1894-1917), poslednjeg nosioca ruske carske krune.

Vremešna carica je u to vreme živela u Kopenhagenu, gde je bila van domašaja boljševika. Svetinje je pohranila u tamošnjoj crkvi Svetog Aleksandra Nevskog i one su se tu nalazile sve do njene smrti, 13. oktobra 1928. godine. Nakratko su relikvije kasnije prenete u Ruski saborni hram u Berlinu, da bi 1932. dospele u dvorsku crkvu kralja Aleksandra I Karađorđevića (1921-1934) u Beogradu. Ono što se zna, to je bila poslednja volja ruske carice Marije Fjodorovne, u znak zahvalnosti jednom Srbinu koji je bio kadet u gardi njenog supruga, a kasnijem kralju Aleksandru za njegov odnos prema nevoljnicima iz Rusije kojima je on pružio utočište, kao i činjenica da je on jedini pravoslavni monarh u to vreme u koga je ruska carska porodica imala bezgranično poverenje.
Kad su posle bombardovanja Jugoslavije 1941. godine Vlada i mladi kralj Petar II počeli da se povlače pred najezdom nemačke vojske u ostrošku svetinju prvo je 12. aprila 1941. stigao patrijarh Srpski Gavrilo Dožić, a dan kasnije i mladi kralj Petar II Karađorđević koji je patrijarhu rekao da želi da mu preda svete relikvije na čuvanje jer ih je poneo sa sobom iz dvorske Crkve Svetog Andreja Prvozvanog. Ono što je  najvažnije jeste činjenica da je iguman Leontije sakrio relikvije ispod duplog poda svoje kelije u Donjem manastiru, kako ne bi došle u ruke fašistima, komunistima, lopovima ali i svima ostalima koji su dolazili u manastir.
Ostroški iguman Leontije Mitrović iz sela Podličak u Paštrovićima je inače bio pripadnik srpske vojske, učesnik u balkanskim ratovima, kao i proboja Solunskog fronta, nosilac tri Ordena Svetoga Save, zlatne Obilića medalje, srebrne medalje za hrabrost, albanske i kumanovske spomenice, trideset godina je verno služio uz kivot Svetog Vasilija ostroškog. Izvesno, veliki rodoljub i odan svojoj veri, plemenu, svom narodu i svetinjama koje mu je na čuvanje poverio srpski patrijarh Gavrilo Dožić, tog ranog aprila 1941. i čuvao ih je skrivene u svojoj keliji sve do 1952. godine. Tada ih je komunistička vlast zaplenila, bacivši ostroškog nastojatelja u zatvor, on se upokojio 1955. godine. Dok je svetinje prenela policija u trezor UDB-e Crne Gore u kom su čamile sve do 1978. godine.

O predaji ruke svetog Jovana Krstitelja mi je tada ispričao otac Luka povest koju nigde nisam našao zabeleženu da je posle snoviđenja svetog Jovana Krstitelja jedan visoki crnogorski političar zalošio se da se vrati ruka svetog Jovan i čestica Časnog krsta Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Cetinju što je i učinjeno 1978. godine predavši je Mitropolitu crnogorsko-primorskom Danilu Dajkoviću, a ikonu Filermosu nije uspeo da vrati. Ova ikona i dalje se nalazi nepravedno u Muzeju državnom na Cetinju, a trebala bi da se vrati Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao što su vraćene i druge dve svetinje i čuvaju se na moštima Svetog Petra Cetinjskog. Otac Luka mi je pričao da je tom političaru Sveti Jovan u snu zapretio rečima: „Ne moj da mi prodaješ ruku“, posle čega je ovaj vratio svetinje Crkvi.

Malta i pored ovih priča o svetom apostolu Pavlu, o ocu Luki, Srpskoj pravoslavnoj malteškoj parohiji, Srpskoj zajednici, Filermosi, ruci svetog Jovana, zmijama koje nisu otrovne ipak je neispričana priča iz koje će mnogi brodovi isploviti u druga nova vremena…