Kako je Staljin sklonio najvećeg vojskovođu Rusije?

Kada je petnaest godina posle povlačenja sa službe i van očiju javnosti preminuo slavni sovjetski maršal (1974), pesnik u izgnanstvu Josif Brodski je napisao stihove „Povodom Žukovljeve smrti“ u kojima ga opisuje kao čoveka koji je hrabro na čelu vojske ulazio u glavne evropske gradove, ali se sa strahom vratio u prestonicu svoje države.

Reč „strah“ ovde ipak treba prihvatiti kao pesničku slobodu izražavanja, jer teško je poverovati da se Žukov, čovek koji je pobedio Japance u bici na reci Halkin Gol 1939. i bio jedna od najuspešnijih vojskovođa u ratu protiv nacista, ičega bojao. Ali Brodski je i donekle u pravu jer posle rata Josif Staljin je zario maršalu nož u leđa kao jednom od svojih najvećih neprijatelja.

Ukloniti rivala

„Slomili su mi duh, bio sam očajan… nesane noći… i potpisao sam samo da se to jednom završi“, priznao je kasnije Novikov.

Ali njegove su reči pomogle Staljinu da optuži Žukova za „bonapartizam“ i pošalje ga u izgnanstvo. Staljin je po svaku cenu želeo da se oslobodi potencijalnog rivala kojem nije verovao i koga se bojao. Žukov je postao neverovatno popularan za vreme rata i mogao je da oduzme Staljinu monopol na vlast. „Staljin je bio ljubomoran na moju slavu. A Berija ga je samo podsticao da me ukloni“, govorio je maršal kasnije.

Mirne godine u provinciji

Iste godine, Žukov je optužen za pljačkanje osvojenog Berlina i nateran da se pravda, govoreći: „Nisam smeo da skupljam to beskorisno smeće i stavljam ga u neko skladište, pod pretpostavkom da više nikome ne treba“. U Sverdlovsku je ostao sve do Staljinove smrti 1953. godine.

Ponovo na vlasti 

Upravo je on uhapsio Lavrentija Beriju, Staljinovog vernog dželata, ali i čoveka jako povezanog sa NKVD i tajnim službama. Zato su se druge važne figure poput budućeg generalnog sekretara CK KPSS Nikite Hruščova i Georgija Malenkova, koji su činili trijumvirat sa Berijom, okomile protiv maršala. Žukovu je autoritet u armiji jako pomogao u toj situaciji.

Protiv staljinizma

Kao i Hruščov, maršal je bio odan Staljinu dok je vođa bio živ, ali nakon Staljinove smrti ukazao je na nepotrebne greške i brutalne represije. Istoričar Leonid Maksimenkov kaže da je Žukov kao ministar odbrane (1955-1957) imao svoj plan borbe protiv staljinizma i staljinista. Žukov je tražio da se preispitaju sudski procesi protiv vojnih lica 30-ih godina i razrešio dužnosti nekoliko generala koji su snosili odgovornost za egzekuciju nevinih ljudi pod lažnim optužbama.

Upravo to, smatra Maksimenkov, nateralo je Hruščova da otera Žukova u prevremenu penziju. Čistka među članovima državnog aparata je bila opasna po čitav sovjetski sistem. Zato je Žukov zbog navodne zloupotrebe svog položaja razrešen dužnosti.  Žukovljeva vojna karijera je time zaista završena. Ostatak života proveo je pišući memoare uglavnom o ratnim godinama. O posleratnim intrigama na komunističkom Olimpu je malo govorio.

Izvor: Russia Beyond