Knjiga Amerikanke o srpskoj golgoti

Amerikanka Nensi Kramer, pedagog, predavač za decu i odraslih, dugogodišnja volonterka u Nacionalnom muzeju i Memorijalu u Kansas Sitiju, objavila je pet knjiga o Prvom svetskom ratu, a poslednju u nizu pod nazivom „Povlačenjem do pobede“, posvetila je herojskoj srpskoj vojsci. To je priča nepoznata većini Amerikanaca, ali, kako se navodi u kratkom prikazu, o vojsci i narodu dostojnom svog junaštva, hrabrosti, determinizma i teškoća. Mnogi Srbi su ostavili živote da ne padnu u ruke neprijatelja, da se ne predaju, a ovu golgotu je samo polovina njih preživela.

Posle oporavka u Grčkoj krenuli su u juriš za oslobođenje otadžbine i zajedno sa Francuzima i Britancima porazili Bugare, koji su se predali u oktobru 2018. godine. Nensi u autorksom tekstu na veb stranici Worldwar1 centennial opširno piše kako je knjiga nastala i objavljena.  Prenosimo ovaj zanimljiv tekst u celini:

„Godine 2012. obišla sam balkanske zemlje među kojima je bila i Srbija. Noć pre ulaska u Srbiju brzo sam na internetu pogledala kakkva je to zemlja jer sam o njoj vrlo malo znala. Tako sam pronašla priču o 20.000 mladih dečaka koje je vojska regrutovala 1915. kako bi ih obučila i spremila za odbranu otadžbine. Srbi su se hrabro borili 1914. godine i privremeno porazili Austrijance.

Sledeće godine, sa moćnim oružjem i vojnicima nemačke vojske, Srbija je ponovo napadnuta. Ovoga puta Srbi nisu imali šansu da pobede osvajače, jer ih je bilo najmanje šest na jednog. Nisu mogli da pobede, ali se nisu predali.

Srpski lideri su donijeli neobičnu odluku o povlačenju preko visokih planina do obale Jadranskog mora. Bilo je to sredinom zime, kada je napadao veliki sneg i sa vrlo niskim temperaturama. Saveznički brodovi spasavali su bespomoćne izbeglice po plažama od nemačkih brodova i austrijskih aviona.

Priča o pomenutim dečacima me je duboko dirnula, kao majku i učiteljicu u osnovnoj školi. Dok sam boravila u Srbiji, postavila sam sagovornicima mnoga pitanja o povlačenju, snimila brojne fotografije i popunila nekoliko beležnica. Po povratku kući, shvatila sam sam da je priča o povlačenju knjiga koju moram da napišem.

Zato sam još dva puta borivila u Srbiji gde sam angažovala pofesionalnog vodiča koji je odlično govorio engleski i nekoliko lokalnih jezika. Moje divljenje prema ovim hrabrim ljudima, ne samo vojnicima, već seljacima koji su ih pratili na povlačenju, rasli su kako je moje znanje raslo o njihovoj nevolji. Druge zemlje, posebno medicinski timovi iz Engleske, odgovorili su na medicinske potrebe Srba, ali to je bilo nedovoljno. O civilima gotovo da se niko nije brinuo. Krajem 1914. godine, na primer, Srbiju je pogodila najteža epidemija tifusa, kakvu svet do tada nije video. Rad ovih medicinskih timova jedna je od tema u mojoj knjizi.

Pronašla sam i priče nekoliko neustrašivih engleskih i američkih novinskih dopisnika, koji su pisali o velikoj nesebičnosti, hrabrosti i spremnosti srpskih vojnika da izdrže najgoru vrstu poteškoća koje je predstavljao povlačenje. Bili su suočeni sa izgladnjivanjem, smerzavanjem, napadima Nrmaca i zasedama neprijateljskih Albanaca. Izbeglice, vojnici i volovi padali su ssa ledenih planinskih prelaza, ginuli ili teško bili povređeni u provalijama i potocima ispod njih. Išli su mnogi polomljenih ruka i nogu, napadale su ih razne bolesti posebno upala pluća i tuberkuloza. Lokalni Albanci su mnoge Srbe ubijali, klali i pljačkali.

Teško su nalazili i skloništa za odmor noću. U pokretnim kuhinjama nije bilo hrane. Glad je bila sve veća, a hrana nije mogla da se doveze po velikom snegu i stalnim padavinama. I kad su se neki domogli luke, mogli su da vide prepun brod kako napušta luku.  To je značilo pešačenje još 200 kilometara do sledeće luke, i strah da ih i tamo niko neće čekati. Poslednja tema u mojoj knjizi su lični intervjui koje sam napravila sa desetak ili više potomaka koji su preživeli povlačenje. Mnogi od preživelih su doživeli starost, ali malo njih je moglo da pobegne od sećanja na užase koji su ih progonili do smrti.

Moje istraživanje je uključivalo i ono što se ponekad naziva „Krvava istorija Srbije“. Zbog dugogodišnje okupacije Otomanskog carstva, Srbi su se često bunili. Početkom dvadesetog veka, Austrija je imala plan da porobi Srbiju i napravi železnicu kroz ovu zemlju do Sredozemnog mora. Austrija je bila odlučna da po svaku cenu poveća svoje granice. Zlodela najgore vrste često su počinili i srpski dugogodišnji neprijatelji Bugari. Saznala sam i da je čak 20.000 američkih Srba došlo u Srbiju da se bori sa svojom braćom. Takođe mnogi građani zemalja koje su osvojili Austrijanci, rizikujući živote išli su da se bore na srpskoj strani. Saznala sam i da su Rusi pustili zatvorenike koje su zarobili kao austrijske vojnike, a nisu bili Austrijnaci, kako bi se pridružili Srbima na Solunskom frontu. Tada je već oko 125.000 srpskih vojnika koji su se oporavili od povlačenja krenulo da se pridruži britanskim i francuskim vojnicima u borbama za oslobođenje.

Ova priča je malo poznata u zapadnim zemljama, pa čak i među mnogim američkim Srbima. Od velike pomoći mi je bio otac Aleksandar iz lokalne Srpske pravolsavne crkve Sveti Đorđe. I ako je i dalje postojala sumnja u moje pisanje ove priče, završilo se kada sam slučajno srela dva rođaka jednog od preživelih koji u Kanzas Sitiju.

Srpska mantra je bila 1915. “Svaki Srbin treba da bude vojnik.” Ovo uverenje, zajedno sa snažnim osećanjem za porodicu i  otadžbinu i uticajem njihove religije, održavali su Srbe tokom njihovih iskušenja. Odlučnost, sposobnost prevazilaženja nekih od najgorih prepreka i oslanjanje na njihovu snažnu hrišćansku veru su obeležja srpske kampanje i povlačenja. Ono što možemo naučiti iz Prvog svetskog rata, posebno srpske priče, je koliko je važno za sve nas da naučimo o drugim kulturama, njihovoj istoriji i njihovim verovanjima, a ne samo o geografiji, politici ili ekonomiji. To je put do razumeevanja i prihvaćanja ljudi širom sveta, bez obzira na njihovu zemlju ili pozadinu. Moramo razumeti čovečanstvo u njegovim najboljim slučajevima, kao iu njegovim najgorim okolnostima.

Da je bilo više razumevanja možda je mogao da se izbegne i Drugi svetski rat. Nije mesto velikih sila da podele i preoblikuju svet i zemlje ignorišući lokalne tradicije i bivše granice bez tih ljudi. Moramo prihvatiti religijske razlike i kulture koje prožimaju njihove živote“.