Miloš Šupica junak našeg doba

Piše: Zdravko Elez

Ako postoji junak našeg doba, savremneni Obilić, u našem rodu, onda jed to bez dileme Miloš Šupica, Srbin iz Tenesija u Sjedinjenim Američkim Državama. Svojim dobročinstvima ovaj izuzetni čovek zadužio je srpski narod, posebno u otadžbini, ali i mnoge ljude širom sveta od Etiopije do dalekih Filipina.

Autor ovih redova ne pamti da je jedna promocije knjige u Udruženju književnika Srbije u Beogradu bila toliko puna emocija, zahvalnosti i divljenja prema ovom dobrotvoru, koji nas je napokon obradovao svojim memoarima pod naslovom „Od Srpske Krajine do Amerike“.

Koliko je snažan utisak svojim delima Šupica ostavio pokazuje i prisustvo na ovoj promociji trojice generala Vojske Republike Srpske: Živomira Ninkovića, Boža Novaka i Novaka Đukića, koji su došli da mu stegnu ruku i još jednom kažu „hvala Srbine“ uz želju da takvih ljudskih veličina u našem narodu bude što više. Oni najbolje znaju koliko je Miloš spasao života, njihovih saboraca, ljudi koji su stali na branik otadžbine. Tu su bili i ranjenici iz rata 90-tih kojima je Miloševa ruka spasa dala šansu da žive, brojni poštovaoci ovog čoveka, prijatelji…

Za rubriku verovali ili ne su podaci o akcijama pomoći Miloša Šupice Srbiji i Republici Srpskoj. Od rata devedesetih godina prošlog veka dopremio je pomoći otadžbini, koja se procenjuje na oko 80 miliona evra, a slovom i brojem obukao je, nahranio i lečio oko 20.000 srpske dece. U njegovom domu u Tenesiju lično je boravilo i lečilo se na desetine srpskih ranjenika i teških invalida, a višestruko više još kod njegovih, pre svega američkih prijatelja širom Amerike. O dobročinstvima ovog čoveka velikog srca moglo bi danima da se pripoveda i snimi na desetine filomova, kako reče priređivač njegovih memoara Predrag Karasović, PR agencije Pragma i lični Milošev prijatelj, jer ono što je obuhvaćeno ovom knjigom je samo delić njegovog života od rodnih Plitvica u Lici do Kalifornije i Tenesija, koji ga neodoljivo podseća na njegov zavičaj i zbog čega je ovde sa suprugom Barbarom svio gnezdo i provodi penzionerske dane.

Humanitarnu organizaciju „Spasimo srpsku decu“ Miloš je osnovao 1992. godine i od tada je organizovao bezbroj akcija pomoći. Iako uveliko gazi devetu deceniju života, a na Petrovdan, 12. jula, napunio je pune 83 godine, ovaj krepki starac ne namerava da prekine sa svojim humanitarnim radom. U Beograd je ovoga puta došao ne samo da predstavi svoje memoare, nego i da pogura jednu plemenitu inicijativu. U svežem sećanju Milošu Šupici je slučaj monstruoznog zločina nad banjalučkim bemama 1994. godine, koje su umorene tako što im je uskraćen u inkubatorima kiseonik. Na sve vapaje srpskih lekara da se dozvoli da se za 13 novorođenčadi dopremi kiseonik i da im se omogući da žive, zapadni moćnici ostali su gluvi i ne samo to nisu jednostavno dozvolili da stigne preko potrebna pomoć u banjalučku bolnicu. Ovaj zločin bez presedana u novijoj istoriji čudom je preživela Slađana Kobas, 13. beba ali sa teškim oštećenjima vitalnih organa.

Čovek velikog srca tih godina aktivno se uključio u Slađanino lečenje, lično je doveo u Ameriku, ali tod teretom opake bolesti ona je izgubila bitku kada je bila u cvetu mladosti, baš kada je trebala oseti čari života. Danas Miloš Šupica pokušava da proglasi Slađanu Kobas simbolom stradanja, patnje i mučeništva srpske dece i to je glavni razlog što je doputovao u Srbiju. O ovoj plemenitoj inicijativi lično smo razgovarali sa ovim dobrotvorom.

-Nedavno sam putovao u Feniks gde je boravila predsednica Vlade Republike Srpske Željka Cvijanović. Tokom našeg susreta predočio sam joj incijativu i zamolio da učini sve da je sprovedemo u delo. Dobio sam pozitivan odgovor, ali videćemo da li će ovaj moj predlog doći do parlamenta Republike Srpske i kako će se o njemu izjasniti poslanici – kaže Miloš.

Kad je pre desetak dana doputovao u Beograd došao je na ideju da inicijativu predoči ruskim vlastima zbog čega je boravio i u Moskvi.

-Sa velikim simpatijama ruski prijatelji su dočekali inicijativu da se Slađana Kobas proglasi simbolom stradanja srpske dece. Ali, diskretno mi je rečeno da bi bilo logično i normalono da to prvo prihvati Srbija i Republika Srpska pa neće biti problem i da Rusija podrži plemenitu ideju. Sada pokušavam da uspostavim kontakte sa vlastima u Srbiji – priča za portal „Tamo daleko“ ovaj neumorni čovek.

Ovih dana u Beogradu Miloš je iz dnevne štampe saznao da u selu kod Aleksinca živi porodica sa sedmoro dece u teškoj bedi i nemaštini. Ni trenutak nije razmišljao i autobusom se zaputio lično da se uveri u ove priče i pomogne tim ljudima. Čak je gledao i da ne da pare na skupi hotel i prenoćište nego da i taj novac takođe da onima kojima je preko potreban. I tako ovaj skromni čovek radi iz dana u dan, iz godine u godinu i evo skoro tri decenije. Sve što je u životu stekao i zaradio nesebično deli sa svojim narodom, braćom po veri, ali i drugim ljudima, ne gledajući koje su nacije i boje kože.

-Moram da kažem da sve ovo što radim i što sam uradio dugujem zahvalnost svoj supruzi Barbari. Uvek je bila tu uz mene, da me podrži, posavetuje – ističe Miloš Šupica.

U živom sećanju je ovom junaku našeg doba kako su početkom devedesetih godina prošlog veka iz otadžbine stizale slike užasa. Sa nevericom ih je gledao i pitao se kako da pomogne.

-Rekao sam sebi moram da pomognem braću i sestre, posebno deci u otadžbini i pomagaću dok god bude moje srce kucalo. Sećam se prvi kontakt sam uspostavio sa sveštenikom Mihajlom Mikićem iz Indijanopolisa, koji je u to vreme bio aktivan u humanitarnom radu. Krenuli smo od stipendiranja dece poginulih srpskih boraca i ubrzo posle toga napravio sam fond iz koga je  i nastala humanitarna organizacija „Spasimo srpsku decu“ –  navodi Miloš.

Hteo je Miloš da uzme i pušku i lično je došao kod generala Ninkovića da se prijavi u borbu i odbranu svog naroda, ali iskusni vojni strateg ubedio ga je da je srpskom narodu potrebnija i dragocenija pomoć, koju šalje nego da stane u borbene redove.

Kada je saznao tih zlokobnih ratnih dana iz američkih medija da se u Americi leče muslimanski i hrvatski borci-ranjenici, pitao se kako je moguće da na lečenju nema i Srba i dodašo do podataka da je to po američkom zakonu onemogućeno, jer su Srbi američki neprijatelji i bore se protiv Amerike, a naravno istina je da je NATO napao srpski narod. Pokušao je Miloš da otvori i tu Pandorinu kutiju, ali je udario glavom u zid sve dok jednog dana nije čuo vest da tadašnji američki predsednik Bil Klinton dolazi i drži govor u vojnoj bazi u Sakramentu.

-Miloše – rekla mi je tada supruga Barbara – idi tamo i zamoli Klintona da dozvoli i srpskim ranjenicima da se leče u Americi.

-To je nemoguće – rekao sam – neće on ništa učiniti za mene.

-I on nosi pantolanoe kao i ti. Mačka može i kralju da pogleda u oči, probaj – bila je uporna Barbara.

Ove reči zapisane su u Miloševim memoarima, a lično nam je ispričao kako je uspeo zaista da dođe do Klintona, čoveka za koga su Srbi bili zli momci koji zbog toga moraju da plate visoku cenu.

-Odštampao sam nekoliko hiljada letaka o stradanjz Srba u Jasenovcu i krenuo za Sakramento. Kad sam došao bio sam daleko od bine na kojoj je govorio Klinton. U bazi je bilo oko 10 000 ljudi i svi oni su se tiskali da budu što bliže predsedniku. Ja sam delio letke i izvinjavao se ljudima i tako se probijao prema bini. Puštali su me jer su verovatno mislili da sam iz predsednikovog obezbeđenja. Tako sam se progurao do prednjeg reda gde me je dočekao kanap. Ceo taj prostor je bio ograđen, a ispred je bila staza kojom su hodali predsednikovi telohranitelji – priča nam Miloš Šupica.

Delio je letke i u jednom trenutku se provukao ispod kanapa i našao u zabranjenom prostoru. Primetio je tada, kaže, jednog generala i odlučio da mu se obrati strahujući da će odmah pozvati telohranitelje da ga vode što dalje od bine.

-Gospodine generale, da li znate sa koje strane bine će predsednik da siđe, levo ili desno.

-Ovde desno – odgovorio mu je i začuđeno me pitao otkud ja uopšte ovde.

-Delio sam letke – rekoh mu.

General je dohvatio jedan letak i počeo da čita.

-Jesi li ti Srbin?

-Jesam – odogvorih ponosno.

-Vi Srbi se borite za pravdu, čestitam vam na tome – rekao mi je general na moje veliko iznenađenje i čak me posavetovao kako da dođem do predsednika.

Miloš nam dalje priča, kako je bio treća osoba u redu kojoj je Klinton pružio ruku da se pozdravi.

-Gospodine predsedniče hteo sam da se žalim na vašu administraciju jer samo Srbima ne dozvoljava da dođu ovde na lečenje – rekao je Šupica Klintonu i zadržao njegovu ruku.

-Nije to tačno – oštro je uzvratio – mogu ovde da dođu i Srbi.

-Niste u pravu! Mogu da dođu, ali da čekaju na dozvolu od tri do pet godina. Pokazao sam mu i spisak bolnica koje su pristale da besplatno leče naše ranjenike. U tom trenutku došlo je i nekoliko novinara da čuju šta to prdsednik priča sa nekim nepoznatim čovekom.

-Odakle si – pitao je.

-Iz Jugoslavije, iz Srpske Krajine.

-Okej, u redu, sredićemo da dolaze i Srbi! – nevoljno je rekao.

-Ako vi kažete da će sve biti u redu, onda ćete to sigurno i uraditi. Video sam da mu je bilo neprijatno, ali našao se u poziciji da nije mogao pred novinarima da kaže ne – kroz smeh prepričava Miloš epizodu sa Bilom Klintonom.

I zaista ispunio je obećanje. Odmah je pozvao ženu iz svoje administracije i rekao joj da reši problem. Bilo je to 1994. godine. Za mesec dana srpskim ranjenicima je dozvoljeno da uđu u Ameriku kako bi se lečili. Miloš je verovao da će potom sve to lako iđi, pa se za pomoć oko smeštaja obratio Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Sakramentu. A onda hladan tuš! Sveštenik kome ime ne navodi rekao mu je da je velika odgovornost da se dovedu ti ljudi i da crkva tu ne može da pomogne iako je imala prazan stan.

-Za mene je to bilo veliko razočarenje i uvreda. Kako je moguće da ima takav odnos prema onima koji se bore za srpsku veru, naciju, narod – pita se i danas Miloš  i ističe da je tada presto da ide u Srpsku pravoslavnu crkvu.

Obratio se svojim prijateljima Amerikancima odnosno Američkoj pravoslavnoj crkvi, takođe u Sakramentu, ocu Ijanu Makanonu i popadiji Nini, poreklom Ruskinji. Oberučke su ga prihvatili i ponudili smeštaj u kući koja im je služila za molitve. Ispraznili su je i ustupili srpskim ranjenicima. Seća se Miloš i drugih dobrih ljudi koji su otvorili vrata svojih domova za naše teško ranjene borce, kojih je iz dana u dan sve više dolazilo na lečenje i to potpuno besplatno, a neke operacije i zahvati koštali su i više od 100. 000 dolara. Ali, sve njih ovom prilikom zaista je teško pomenuti.

Miloš je potom na savet svojih prijatelja lekara počeo da šalje medicinsku pomoć direktno u otadžbinu i tako su krenuli brojni konvoji i sotine tona medicinskog materijala, koji su dopremani bolnicama i domovima zdravlja od Krajine do Kosova sve do današnjih dana.

Iz bogate biografije Miloša Šupice izdvajamo. Rođen je 1936. godine u selu Gornje Jezero podno Plitvičkih jezera u Lici. Kao danas se seća kuće u kojoj je proveo detinjstvo i tri mala jezera nastala od vode koja se niz brdo slivala od Plitvičkih jezera. Dom Miloševe porodice bio je na svega stotinjak metara od jezera. Tu je rođen njegov deda Nikola i otac Mihajlo koji je otišao u Ameriku, živeo je u Kanazas Sitiju, gde je radio kao mesar, ali se početkom Prvog svetskog rata vrato u zavičaj. Miloš je bio najmlađe od šestoro dece Mihajla i Petre. Srđan je bio najstariji, pa Dušan, Gojko, Milica i Đorđe.

-Svi smo dobili kosovska imena, na čemu je otac posebno insistirao. On je bio veoma nacionalno orjentisan i u njegovom srcu je bilo tvrdo srpstvo. Bezgranično je verovao u, kako je govorio, majku Srbiju – piše Miloš u memoarima.

Kada je počeo Drugi svetski rat braća Srđan, Dušan i Gojko, priključili su se Đujićevim četnicima, a on je ostao kod kuće sa ocem jer je bio premlad za borbu. Krajem rata, 1944. godine majku su mu ubile ustaše, a ista sudbina zadesila je Srđana i Dušana. Na svu nesreću otac Mihajlo je oslepeo. Teška srca Miloš je u 14. godini napustio zavičaj i otišao u Kostolac u Srbiji, gde su imali rodbinu, na zanat. Posle tri godine završio je školu i zaposlio se  kao metalostrugar za platu od 10.000 dinara za koju je tada mogao da kupi samo jedne cipele.

-Tada sam na kredit kupio braon kaput, crne somotske pantolone, košulju i mašnu i rešio tog juna 1955. godine da pobegnem u Austriju. Kredit nikada nisam otplatio, ali bih i sada vrlo rado otišao u Požarevac i vratio dug samo da znam kome dugujem – navodi ovaj neverovatni čovek.

Posle silnih peripetija nekako je uspeo da se domogne Austrije gde ga je jedan farmer, kao roba otkupio za 350 šilinga i kod koga je proveo narednih šest meseci, a onda mu je jedan Hrvat, koji je mislio da je „njihov“ pomogao da dođe do Esena u Nemačkoj, gde se brzo zaposlio u rudniku. Već tada je razmišljao kako da dođe do Amerike i zbog toga putovao u američki konzulat u Dizeldorfu gde ga je jedan pukovnik pitao da li bi ratovao protiv Srbije ako bi se sukobila sa Amerikom.

-To nikako – rekao sam odlučno. – Nikada se ne bih borio protiv svog naroda, protiv moje braće i sestara.

Snovi su mu se srušili kada mu je ovaj odgovorio da zbog toga nema nikakve šanse da dobije viza za Ameriku. Ipak, na njegovo veliko iznenađenje posle dva meseca dobio je poziv iz Dizeldorfa gde ga je sačekao isti onaj američki oficir i uručio mu vizu. Rekao mu je tom prilikom da je on bio jedini Jugosloven koji je rekao da se ne bi borio protiv svog naroda i da je to bilo presudno kod dobijanja papira.

Tako je Miloš došao u obećanu zemlju, prvo u Klivlend u državi Ohajo, gde je proveo naredne tri godine, a onda se preselio u Los Anđeles u Kaliforniji, gde mu je bio i brat Đorđe. Tu je upoznao i suprugu sa kojom je dobio sina Marka, a potom i blizance sina i ćerku Damona i Kolet. Danas su to odrasli i vrlo uspešni ljudi. Ovaj vredni čovek u Kaliforniji je napravio biznis, prvo je otvorio jednu automehaničarsku radnju, potom još nekoliko. Upoznao je mnoge ljude, kojima je održavao i popravljao automobile, lekare, koji su mu uzvratili na svu dobrotu i poštenje besplatnim lečenjem srpskih ranjenika i dece.

Pre deset godina zatvorio je i poslednji servis, penzionisao se, a onda po svojoj i želji supruge zapucao u planinsku državu Tenesi, gde je u malo mestu Seviervil, u podnožju Apalačkih planina, netaknutoj prirodi, koja ga podseća na rodnu Liku, napravio brvnaru o kojoj je, kaže, oduvek maštao i koju je želeo. Ovde je našao svoj mir, svoj raj, ali ovde skuplja snagu i energiju i osluškuje potrebe otadžbine i malo, malo pa se zaputi da nekome donese pomoć. To je nešto što ga čini srećnim i što će svim srcem raditi do kraja života.

I kako reče sveštenik Mihailo Mikić iz Indijanopolisa Miloš Šupica je podigao sebi još za života dostojan spomenik, koji će večno da sija u dušama pravoslavnih Srba dokle god bude srpstva i Savine Svete Srbije.