Hodočašće u zagrljaj Bogu

Piše: Jelena Grbić, profesor srpske književnosti iz Beograda

Leto je vreme za odmore, a Grčka je jedna od nama najdražih destinacija. Međutim, Grčka nije samo prijatno mesto za odmor koje je već prilično naviklo na srpske goste.

Ova zemlja, zatočnica sjaja nekadašnjeg vizantijskog carstva i čuvarka bescenog bisera – pravoslavlja, jeste i bašta puna miomirisnih cvetova u kojima se proslavio Gospod. Gotovo da nema mesta, ostrva ili grada kojeg ne krase divne bazilike, čudotvorne ikone ili mošti svetitelja. Jedan od najlepših ovih izdanaka svakako je Sveti Nektarije Eginski, veliki čudotvorac i iscelitelj, uteha i potpora Hrišćanima poslednjih vremena.

Iz Valjeva 17. jula 2019, preko Beograda, grupa hodočasnika pri organizaciji turističko-polkolničke agencije Egina travels na čelu sa sveštenikom Nenadom Andrićem krenula je put Grčke, ka Egini, kao ključnoj tački putovanja. Lepeza hodočasnika bila je šarena, jer je želja da se poklone Sv. Nektariju sabrala ne samo Srbe od juga Srbije do Banata i Srema, već i mnoge naše iz dijaspore.

Prvo odredište bio je Solun i crkva posvećena Sv. velikomučeniku Dimitriju, zaštitniku ovog grada. Crkva je podignuta na mestu gde su Rimljani pogubili Sv. Dimitrija i u njoj se, zajedno sa moštima Sv. mučenice Anisije, čuvaju i mošti ovog velikog Hristovog ispovednika.

Drugi dan hodočašća obeležila je poseta manastiru Sv. mučenice Anastasije Uzorešiteljice. Kako se za zemaljskog života bavila lečenjem i spravljanjem lekova, ovoj svetiteljki narod se kroz vekove obraća kao isceliteljki u različitim duševnim i telesnim bolestima, ali i sigurnoj pomoćnici protiv magijskih radnji i vradžbina. Nakon ove posete, uputili smo se ka mestu Suroti i manastiru Sv. Jovana Bogoslova u kom se kao najveća dragocenost čuvaju mošti novokanonizovanog starca Pajsija Svetogorca. Redovi ljudi, staraca i dece svakodnevno dolaze na grob ovog velikog duhovnika upućujući mu molitve, dobijajući utehu i isceljenje.

Put nas je dalje vodio na Eviju, na poklonjenje Sv. Jovanu Rusu. Njegove mošti se nalaze duboko unutar ovog brdovitog ostrva, u prelepoj crkvi malog  mesta Nea Prokopi. Ovaj svetitelj, silan u krotosti, svojom smernošću i trpljenjem stekao je venac neprolazne slave i veliku smelost pred Gospodom. Tiha radost je obuzimala sve nas kako smo se približavali njegovom kivotu, prilazeći mu kao najrođenijem, posebno ohrabreni pričom o ljubavi Sv. Jovana prema Srbima. Naime, za vreme NATO bombardovanja 1999. zabeleženo je svedočenje dvojice poklonika koji se nisu poznavali, a došli su kod sveštenika i ispričali gotovo istovetnu priču – sanjali su svetitelja kako skida svoju odeždu, oblači vojničku uniformu i govori: „Idem u Srbiju, da pomognem našoj braći Srbima, jer se tamo progoni pravoslavlje.“. Ništa manje ne zadivljuje i to što je nesrećno bombardovanje okončano upravo o prazniku Sv. Jovana Rusa.

Sutradan, nakon liturgije, okrepljeni mirom i blagoslovom svetitelja, nastavili smo put prema Egini i Svetom Nektariju. Kažu da kod ovog svetitelja ne dolazi niko ukoliko ga sam sveti nije pozvao. Možemo sa sigurnošću dodati da se od istog niko nije vratio bez utehe i pomoći. O tome svedoče brojna zabeležena isceljenja i čuda, a knjige u kojima su ona zapisivana, i dalje su otvorene i neprekidno se dopunjuju. Svako od nas, u to smo sigurni, u te knjige može dodati i po koji svoj red.

Kad smo ušli u manastir, zateklo nas je umilno pojanje sestara na večernjoj službi. Crkva manastira je zidom odeljena na muški i ženski deo. U miru, tiho, prilazili su jedan za drugim verni celivajući deo moštiju Sv. Nektarija, koje su smeštene u muški deo male crkve „gornjeg“ manastira. Nepregledna kandila vise duž celog svoda crkve, a kraj moštiju se nalazi posebno mesto sa zavetnim pločicama i dragocenostima koje su ljudi prineli kao molitvu ili iz blagodarnosti. Pored crkve je kapelica u kojoj je mermerni grob u kom je Svetitelj bio prvobitno položen. Iznad kapele je deo konaka u kom je soba Sv. Nektarija.  Poseban utisak je ostavila priča o Raspeću koje se nalazi u sobi. U trenucima velikih iskušenja, sećajući se stradanja  Gospoda Isusa Hrista, Sv. Nektarije je gledao u ovo Raspeće i hrabrio se rečima „Izdržaću, Tebe radi“.

Sledećeg dana, nakon liturgije i pričešća, otišli smo u „donji“ manastir, crkvu novu i veliku. Ovde je kivot sa drugim delom moštiju Sv. Nektarija. Čitali smo akatist i molitve za ozdravljenje, za bezdetne. Kao u očevo naručje, ljudi su prislanjali glave na kivot i šaputali molitve. Iako svako sa svojom mukom i molitvom, svi su bili sabrani kao jedan pred svetiteljem, teško se odvajajući od kivota.

Veliki je blagoslov što je naše putovanje predvodio o. Nenad. Kao čovek koji je lično osetio milujuću desnicu Sv. Nektarija, ovaj sveštenik je na sebe preuzeo zadatak da, organizujući putovanja, beležeći svedočenja brojnih o neodstupnoj pomoći Svetog, i druge podstakne da smelo pribegavaju Sv. Nektariju. Ljubav prema ovom svetitelju dovela je o. Nenada i do još jednog duhovnog svetionika, starca Nektarija Vitalisa, velikog duhovnika čiji je život osvedočio kakav čovek može biti kad je u istinskoj i živoj zajednici sa Bogom. Ovaj starac je, po zahtevu i uz pomoć svog nebeskog  patrona, Sv. Nektarija Eginskog, sagradio manastir posvećen ovom svetitelju. Ovaj manastir se nalazi u mestu Kamarizi, koje je bilo sledeća tačka našeg hodočašća.

Imajući sinovsku ljubav prema starcu Nektariju Vitalisu, o. Nenad  je o njemu  tako živo pričao da smo imali utisak da će nas upravo starac lično i sada dočekati u manastiru. Starac Nektarije Vitalis  se upokojio 2018. godine, ali zaista, kao da je bio tu sa nama sve vreme dok smo stajali na molitvi ili tiho koračali zadivljeni lepotom crkve. Posle odsluženog pomena starcu Nektariju, uputili smo se u njegovu keliju. Ovde je, po blagoslovu koji je starac ostavio bratiji, o. Nenad  dobio starčev epitrahilj, kao znak ljubavi prema našem narodu i prema ocu Nenadu, svom duhovnom čedu.

U povratku ka Srbiji, pred  hodočasnicima su se otkrili i drugi biseri Soluna – drevna crkva Sv. Sofije (Premudrosti Božije), crkva mitropolije u kojoj se čuvaju mošti velikog oca pravoslavne crkve, Sv. Grigorija Palame, kao i  manastir Sv. Teodore mučenice. Ovaj manastir smešten je u samom srcu Soluna. Ušuškan među zgradama, on čuva mošti Sv. Teodore i Sv. Davida, neobičnog svetitelja koji se jedno vreme svog života podvizavao na drvetu badema.

Međutim, poseban utisak na sve ostavilo je čuveno srpsko vojničko groblje Zejtinlik i njegov nezaboravni čuvar čika Đorđe. Pričajući o slavnim srpskim vojnicima, o njihovoj žrtvi i stradanju, pogureni starac  stajao je pred nama kao gorostas – sve nas je zadivio svojom iskrenom ljubavlju i poštovanjem  prema svome rodu. Sabirajući se oko ovog neverovatnog čoveka vedrog pogleda i neobične bistrine, osećali smo kao da prisustvujemo živoj istoriji i istinitom svedočenju u kom je svaki trenutak dragocen.

Ovakva putovanja nisu obična putovanja. Ona su jedan „prostor“ u kom upoznajemo ljude koje možda nikad ne bismo drugačije mogli da upoznamo, ali su i trenutak u kom upoznajemo i sami sebe. Iznad svega, ona su naš preobražaj, jer su momenat našeg zagrljaja sa Bogom koji je „divan u svetima svojim“.

Da, mi se vraćamo našim domovima i svakodnevici, ali novi i promenjeni, u srcu i mislima čuvajući ta sveta mesta i sećajući se onih apostolovih reči „Dobro nam je ovde biti“.

Fotografije sa Egine i manastira Svetog Nektarija: Otac Nenad Andrić