Srpski tribun i Brozov robijaš

Našao sam ga u rovu na Svilaji početkom 1993. godine, negde u vreme napada hrvatske vojske na Maslenicu. Prethodne noći spavali smo u ruiniranim barakama nekadašnjeg kampa kapetana Dragana u Golubiću kod Knina.

“Došli ste na ratište ne na zimovanje pustio je glas Rade Bošnjak, jedan od najboljih ratnih reportera, hrabar, duhovit, nadasve požrtvovan i pouzdan drug što je u ratu najbitnije. Bojan se u gluvo doba noći na temparaturi blagog smrzavanja, tuširao.
Crnogorci su skrivali vino i lozu. Simonida je parolama oponašala oca slikara čiji balvani i danas lete nebom. ”Šarenoliko društvo”, zapazio je Minja pokušavajući da što prisnije uspostavi kontakt sa Irinom. Sledeće noći ženski deo ekipe spavao je u Domu vojske u Kninu. Načelnik doma izvesni pukovnik čijeg se imena više ne sećam, pokušao je da održi “pidžama parti” pozvavši gošće da u ponoć dođu u njegove odaje u spavaćicama. Ovih par crtica bacaju svetlo na pad Krajine.

Živojin Kiro Radović beše prevalio šesdesetu, ali poput pantera iskoči iz rova.
“Pomaže Bog braćo”, radosno šireći ruke dočeka nas Kiro Radović, srpski tribun i Brozov robijaš iz Cene Gore. Neustrašiv predat pravdi, srpstvu i otadžbini.
“Ja otac i stričevi robijali smo 97 godina. Potomcima, ako ja ne stignem, ostavljam u amanet da zaokruže na jubilarnu cifru – stotku”.

Častan i beskompromisan:
“Šta bi ste uradili gospodine Radoviću kada bi postali predsedik Crne Gore”?, postavila mu je pitanje tv voditeljka na predstavljanju predsedničkih kandidata u vreme prvih višestranačkih izbora u Crnoj Gori.
“Pohapsio bih izdajnike, lopove i ove Brozove poltrone”, odgovorio je upirući prstom na dva kandidata.
“Otkud ti Kiro ovde?, gotovo u glas pitamo Rade, ja i Nebojša.

Grupa umetnika i pisaca iz Srbije i Crne Gore u ostacima manastira Dragović 1993. Foto: Rade Bošnjak

“Doveo sam dvadesetak momčadi – dobrovoljaca iz Crne Gore. Te i ja s’ njima na liniju. Što je moja glava skuplja od njihovih?, govorio je srcem, spontano, bez mnogo uvijanja.
Mislio je brzo, bistro i nadasve hrabro. Nije prezao da svakom rafalno saspe u lice svi ono sa čim se nije slagao.
Jedne noći u Domu vojske u Kninu profesor razbarušene afro frizure, tokom cele večere dok smo u vinu natapali emocije iz kojih su letele granate prema ustašama, držao je u ruci ogromnu knjigu. Sedeo je pribijen uz ekzotičnu gospođu orijentalne lepote, nabijene eruptivnim šarmom, pravilnog malo izduženog lica zelenih krupnih očiju, napućenih usana boje zrele višnje.

Profesor Kačar je izvesno vreme živeo u manastiru sa namerom da se zamonaši. Ali je odustao upoznavši ovu mističnu ženu za koju se šuškalo da je do smrti bila bliska sa profesorom Raškovićem. “Iskušenja nema bez žena”, govorio je otac Kiro!
Kačar je ustao zabacio glavu unazad, visoko, obema rukama, podigao otvorenu knjigu dubokim glasom počeo da čita esej o glumi.
“Sve ovo što je rekao besmrtni Hegel pripada Stevi Žigonu velikanu našeg glumišta koji je smogao snage,,da dođe i podrži srpski narod u Hrvatskoj”.
Usledio je aplauz, više Žigonu nego govorniku.
Kiro je ustajući podigao ruku. Nas nekoliko je znalo da sledi reprika:
“Braćo Srbi”, počinje Kiro!
Aplauz. Kiro, Kiro, Kiro…, skandiramo.
“Hegel je duhovni otac Karla Marksa, Marksom se nadahnjivao Josip Broz najveći zločinac srpskog naroda. I sad ođe u Kninu treba da slavimo ideologe naših zločinaca umjesto da se saberemo i odgovorimo duhom svetosavlja. Mi smo voštanicu slobode vjekovima krvlju zalivali da bi kuražili porobljenu braću…”, govorio je te noći u Kninu Kiro, tribun i patriota, zatočenik Golog otoka. Znao je da kaže da narod treba da čuje filosofa robijaša čiji um podiže srce a ne novčanik.
Sledećeg dana dok smo se vozili prema Benkovcu i Bruškoj da posetimo Kepov kamp pevali smo pesmu posvećenu Kiru;
“Robijaš je stari Kiro
U zatvoru magistrir’o
U zatvoru Velje Brdo
Sa Titom se Kiro sprdo
Oni tuku Kiro viče
Dolje Tito poglavniče…”.
U manastiru Krka Kiro je tih dana na venčanju kumovao Bojani i Nebojši. Mladoženja je nestao u sumrak. Ujutro su ga monasi pronašli kod patrijarhove bačve u podrumu.
Kiro je predlagao da srpska vojska Krajine uđe u Zadar, koji je u tom trenutku bio avetinjski prazan :
“Oslobodimo Zadar i pozovemo Izalijane: Evo vam grad Zadar on je vaš a mi ispravljamo veliku istorijsku nepravdu koju vam je učinio zlikovac Josip Broz. Mi tuđe nećemo…”, govorio je zaneseno Kiro ubeđen da bi svet promenio svest o Srbima.
Jedne večeri šetali smo Knez Mihajlovom, bio je nadahnut kao i uvek, polažući nade u oporavak moćne Rusije.
“ Sve je ovo tragično. Ista krv zaražena mržnjom. Napiši knjigu o dva groba koji razgovaraju desetak godina posle rata : Zašto smo ginuli? Da trunemo dok oni trguju, diluju,pjevaju, vode ljubav, kao da ništa nije bilo…
Zbogom Kiro prijatelju“

Jedini Golootočanin koji se nije žalio na Goli otok bio je Kiro, nastavljao je dalje Kapor, sa kentom u jednoj, i olovkom u drugoj ruci. Na salveti je ostajao Momov potpis, kao da se odmotalo malo klupko.

Heraklit – Niče – Njegoš. Savez od kojega Kiro nije odstupao. Od svih pjesnika samo je Njegoša citirao. Njegoš je naš savremenik, iako je odavno sa Bogom.

Kiro je primicao ogledalo ogledalu, da bi se bolje osjetila ta nijansa razlike…

I, prvi, i zadnji put odem na Lovćen, na Njegošev grob – bez svijeće. Kad, tamo, u tmuši, gvozdeni vijenac na kome piše: Blažo – Njegošu. Ravan – ravnome.

Priča Tupa kod Đoka na Nikoljdan. Ustade Kiro, i pošklepa cijelu južnu tribinu Partizanovog stadiona. Ma, mor’o sam, više niko ne cijeni Njegoša.

Nadživeo je sav bol za braćom kroz vijekove. I, samo se vraćao Njegošu, a i kome bi drugome.

Budvom, i kroz vaš osmeh, lepotice, leluja ona najisfinjenija linija koja svet cepa popola, na dve hemisfere – istočnu i zapadnu. Svako, na svoj način, pripremao je Kirov dolazak iz Znaka ?, na trg ispred Mogrena.

Iz Starog grada sa Njegoševim stihovima iznad kapije, nagnut naprijed, sa visokim čelom i ničeovskim oblakovima obrva, sa teškim rukama na leđima, u sandalama, dolazi Kiro.

Bog nam je obezbijedio neograničene količine kiseonika i vode. Ali, strašno je na moru umirati od žeđi. Tako smo umirali na Golom otoku.

Stalno sam kasnio, preskakao čaše uvertire. Bijaše Dada Cerović razapeo svilen čador ispod onih borova u parku između stare Autobuske, Sunca, i Zeta filma. Tu smo, jutrom, srkali kavudžu, motali krdžu, i ljuštili manastirku. Kad Dadu u pletenoj ljuljašci prenese sanak pusti, odlazio sam na akademiju.

Niče je stvorio nadčoveka, Dostojevski svečoveka. Nadčovek negira ljude – dakle – sredstva. A, sredstvo, nije cilj. Takav čovek ne može biti cilj. Niče mi je razbistrio um, od tada sam slobodan, govorio je Kiro, odlazeći preko trga.

Ni mračni Heraklit nije cijenio ljudiće. Jednom je zagrmio: O, Efežani, kupiću vam  konope, i povješajte se.

Kad su se svi razišli, svako za svojim poslovima i razlozima, kad su umakli u rupe (neko iza zavjese, neko ispod pokrova), Kiro je ostao sam na trgu.

Onda je, pod stare dane, uzeo pušku, i otišao da brani Srpsku Krajinu.

Putniče, Srbine brate, svrati u Rafailoviće, u Kirovu „Srpsku Krajinu“, i popij za njegovu dušu..!

Veliki je onaj čovek koji u odnosu na druge – projavljuje moć. Takvog Kira nosim.

Svako posjeduje tačno onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma. Kiro je prvo  sebe iznutra osvijetlio. Takav i u zemlju ode. Dočekao je – već noćas, prve noći u vječnosti, provjeriće neke stvari.

Vidiš li, svakog jutra, jedan pramen magle, ispod Lovćena, i Stanjevića, zamakne onamo Brajićima, činjeći ka blaženopočivšem Cetinju. Pratim ga, ja.