Srpski heroj Crnog mora

Srpski rod Vojinovića u srednjem veku je osnovao Vojin, užički knez, vojvoda i jedan od najuglednijih velmoža srpskog kralja Stefana Dečanskog. Vojin je imao tri sina, ali jedino najmlađi, Vojislav, imao je potomstvo. Tako je mnogo godina kasnije, 1750, u Herceg Novom na svet došao i naš budući admiral.

Vojnovič je u rusku službu stupio kao dvadesetogodišnjak, kada je 1770. doputovao u Sankt Peterburg. U to vreme se na teritoriji savremene južne Ukrajine, Moldavije, na Crnom i Sredozemnom moru vodio rusko-turski rat (1768-74). Ruskoj mornarici je bio potreban veći broj profesionalnih pomoraca. Upravo u to vreme se za plovidbu u Sredozemno more pripremala ruska eskadra pod komandom admirala Spiridova. U njenom sastavu bio je i novi brod „Sveti Georgije Pobedonosac“ sa 66 topova, na kojem se kao član posade našao i srpski mičman (staro zvanje ruske mornarice, u to vreme u rangu poručnika armije) Mark Vojnovič.

Mladi Vojnovič se tako našao u tzv. Prvoj arhipelaškoj ekspediciji (pod ovim nazivom se podrazumevaju vojni pohod i strateška dejstva ruske Baltičke flote u Sredozemnom moru 1769-74, čiji se glavni deo odvijao u Egejskom moru; Egejsko more se u to doba često nazivalo „grčki arhipelag“, od čega je i potekao naziv celokupne ekspedicije). Za privremenu bazu eskadre odabrano je grčko ostrvo Paros u Sredozemnom moru. U zimu 1771. Marku Vojnoviču je poverena komanda nad brodom „Auza“ sa 12 topova.

Vojnovič je bio tako uspešan zapovednik da je, kako beleži prerevolucionarni istoričar Aleksandar Sokolov, privukao pažnju ne samo svojih neposrednih nadređenih, nego i same Katarine Velike. On je u jednoj pomorskoj bici za kratko vreme zarobio 20-ak turskih brodova sa tovarima hrane, duvana i artiljerijske municije. Vojnovič je zato ubrzo bio unapređen u čin lajtnanta (što je u ono vreme odgovaralo činu kapetan-poručnika armije) i poverena mu je komanda nad fregatom „Slava“ sa 16 topova, sa kojom je Vojnovič odneo veliki broj pobeda. Između ostalog, osvojio je tvrđavu Mitilena na ostrvu Lezbos.

Već 1772. Vojnovič je dobio Orden sv. Georgija IV reda (Vojnovič je inače bio nosilac pet ruskih odlikovanja). Učestvovao je u najvećim pomorskim bitkama, kao što je bitka u Patraskom zalivu, u kojoj je uništena čitava turska eskadra. Eskadra admirala Spiridova, u kojoj je bio i Mark Vojnovič, 1773. je krenula ka obalama današnje Sirije i Libana, gde je izbio ustanak protiv Turaka. Vojnovič je učestvovao u opsadi Bejruta, koji su Turci nakon toga napustili i predali ga Druzima (religijsko-etnička zajednica u Siriji).

Kada je rat završen, Vojnovič je bio unapređen u čin kapetan-lajtnanta, a nekoliko godina kasnije, pošto se vratio sa Sredozemnog mora na Baltik, doživeo je izuzetnu počast: imenovan je za zapovednika ličnog broda Katarine Velike „Sreća“ (rus. „Sčastьe“), na kojem je plovio do 1780. Iste godine je postavljen za zapovednika Kaspijske flotile i prema naredbi ruskog general-feldmaršala kneza Potemkina započeo je osnivanje ruske kolonije na persijskoj obali Kaspijskog jezera (na teritoriji koju su još u vreme Petra Velikog Persijanci ustupili Rusiji, ali koju do tada nikada nije zaposela ruska vojska). Cilj kolonije je bilo razvijanje trgovinskih veza sa Indijom. Na mestu gde su se ruski mornari iskrcali osnovano je trgovinsko naselje, koje je opstalo sve do 1921, kada su ga boljševici predali Persijancima, ne želeći da nastave politiku koju je Ruska Imperija vodila u ovom regionu.

Život Marka Vojnoviča ipak su najviše obeležili i proslavili događaji iz 1783. Imperatorka Katarina je tada potpisala ukaz kojim je osnovana Crnomorska flota, nakon čega je započela izgradnja brodova u gradu Hersonu. Mark Vojnovič je imenovan za komandanta hersonske luke i poverena mu izgradnja broda „Slava Katarine“. Sve ove obaveze izvršio je sa uspehom. Od 1786. bio je na čelu sevastopoljske eskadre Crnomorske flote.

Naredne godine započeo je novi rat između Rusije i Otomanske Imperije, koji je trajao od 1787. do 1791. Vojnovič je još jednom pokazao svoje sposobnosti kao pomorski zapovednik, tako što je kod ostrva Fidonisi porazio tursku eskadru. Bilo je to „vatreno krštenje“ sevastopoljske eskadre, okosnice Crnomorske flote. Njegovim uspesima divila se i Katarina Velika, koja je u pismu Potemkinu napisala: „Uspeh sevastopoljske flote me je veoma obradovao. Gotovo je neverovatno da smo sa tako malom snagom uz Božju pomoć porazili moćno tursko naoružanje! Šta misliš, kako da obradujem Vojnoviča?“ Vojnovič je „obradovan“ Ordenom sv. Georgija III reda.

Međutim, Vojnovič je 1790. Potemkinovom odlukom smenjen sa pozicije komandanta Crnomorske flote (na njegovo mesto je došao čuveni ruski pomorski zapovednik Fjodor Ušakov) i ponovo imenovan za komandanta Kaspijske flotile. Vojnovič nije mogao da podnese takvo „poniženje“ i odlučio je da napusti službu u mornarici. Pet godina je proveo u Trstu na obali Jadranskog mora da bi 1796. primio poziv na najvišem nivou da se vrati u Rusiju, gde ga je novi imperator Pavel I srdačno dočekao. Naredne godine Mark Vojnovič je postao član Crnomorske admiralitetske uprave i unapređen je u viceadmirala, a 1801. u admirala. Iste godine je imenovan za prvog direktora Crnomorske pomorske škole i poslednje godine života posvetio je obrazovanju mladih pomoraca. Iz službe se povukao 1805. i dve godine kasnije preminuo u Vitebsku (u današnjoj Belorusiji).

Pre nego što završimo priču o Marku Vojnoviču, reći ćemo ponešto i o sovjetskom i ruskom piscu Vladimiru Vojnoviču, njegovom najpoznatijem danas živom potomku. Vladimir Vojnovič se proslavio još 1960-ih pesmom „14 minuta pre starta“, koja je postala omiljena među sovjetskim kosmonautima i koju je citirao sam Nikita Hruščov na jednom od susreta sa njima. Međutim, najpoznatije njegovo delo je roman „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina“, u kojem ismeva sovjetsku armiju i sovjetsku stvarnost uopšte. Kao disidentu, oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo, posle čega je dugo živeo u Nemačkoj. Državljanstvo je ponovo dobio 1990, nakon čega se vratio u SSSR.

Ako ponovo pogledamo biografiju njegovog čuvenog pretka, vidimo da je u istoriji ruske mornarice, i posebno u nastanku Crnomorske flote, Mark Vojnovič odigrao izuzetno značajnu ulogu. Potomak stare srpske plemićke porodice svoju službu u Rusiji je započeo kao običan poručnik, i, iako je bio stranac, uspeo je da napreduje do čina admirala, dobio je više ruskih odlikovanja. Stoga nećemo preterati ako kažemo da je Mark Vojnovič dao veliki doprinos jačanju ruske države.

Naslovna fotografija: Slika Ivana Ajvazovskog čuvene Česmenske bitke u kojoj se proslavio Marko Vojnović