Živa legenda pisane reči Višegrada

Srpski novinar, radio i TV reporter, hroničar, pesnik, rodoljub, zaljubljenik u zavičaj, sanjar. Radoje Tasić (66), legenda Višegrada, živeo je svoj novinarski san više od četiri i po decenije i još ga živi. Iza sebe je ostavio andrićevske znakove pored puta, brojne putopisne reportaže, pesme, priče, knjige, fotografije. U rodnim selu Bijela zajedno sa svojim komšijama podigao je i crkvu brvnaru.

Rođen je 17. marta 1953. godine, studirao srpski jezik i književnost u Sarajevu, a potom punih 13 godina radio kao prosvetni radnik. Strast ka pisanju i novinarstvu odvela ga je još 1975. gdine u „Politiku ekspres“ za koju je napisao prvu priču i to legendu o Simonidi kraljici Dikave, na oborncima Tare. I od tada ne ispušta pero iz ruke. Bio je novinar i urednik „Višegradskih novina“, glasila opštine Višegrad, godinama je bio dopisnik sarajevskih  „Večernjih novina“, „Oslobođenja“ i  „Glasa Srpske“.

-Na početku odbrambeno-otadžbinskog rata, 20. aprila 1992. godine osnovao sam prvi radio u istoriji Višegrada – Radio Višegrad koji i danas emituje program. Već 1993. osnivam sa saradnicima Televiziju Višegrad koja je radila pet godina a u trenutku gašenja, zbog političkih razloga, imala je pet diplomiranih novinara, 20 zaposlenih u radiju i televiziji, šest sati programa. Novinari TV Višegrad svaki dan su boravili na ratištima i snimali reportaže  – priča Radoje Tasić za „Tamo daleko“.

Tokom svih tih godina, ratnih i poratnih, nije bilo značajnije ličnosti koju nije doveo pred kamere i intervjuisao. Od početka i osnivanja Srpske novinske agencije (SRNA) bio je  dopisnik iz Višegrada. SRNA je tada bila prepoznatljiva po Tasićevim  reportažama o zanimljivim ličnostima, događajima i predelima, izveštajima sa ratišta Višegrada i okoline. Radio je i kao dopisnik Srspke radio televizije (SRT) na Palama. Povremeno se javljao i za Radio-televiziju Srbije, a vrhunac karijere ovog zanimljivog čoveka je emisija „Znakovi pored puta“, koju za BN televiziju radi pune dve decenije.

-Sa snimateljem Novakom Knežićem snimio sam oko 200 ovih polusatnih reportaža iz Republike Srpske i Srbije. Reporter se ne postaje, reporter se rađa, ali starenjem, praksom i iskustvom se nadograđuje, brusi, više vidi i bolje zapaža, riječi pri pisanju brže nadolaze, stil se kristališe, teče. Iako se puno ne trudim kritičari mojih reportaža kažu da je moja rečenica kao rijeka, tiha ali njen šum se daleko čuje. Posebno je teško pisati o temama koje su novinarski toliko eksploatisane da je pravo čudo nešto novo i na drugačiji način reći. Ulažem maksimum znanja i iskustva da to bude drugačije – kaže Tasić.

Ovo o čemu priča potkrepljuje primerom reportaže o dvorcu Dunđerski kod Novog Bečeja.

„Pričaju. Svake godine na Preobraženje Gospodnje Sveti prvomučenik arhiđakon  Stefan, sa ikonostasa  hrama Svetog Đorđa podigne još više desnu ruku prema nebu  i da blagoslov vilovitoj, plahovitoj i golubijoj  duši Bogdana Dunđerskog da siđe sa prašine oblaka, uzjaše svog omiljenog konja Fantasta i na krilima vjetra obiđe svoje prostrano imanje na beskrajnoj ravnici kod Bečeja…“, zapisao je ovaj vrsni reporter.

U reportaži „Nebeska jeka studeničkih zvona“ neobičan početak sa citatom iz istorijskih spisa.

„Lovište Studenica. Opija snaga divljine. Jesen pozlatila krošnje hrastova i jasenova, išarala proplanke i u izmaglicu brezema uokvirila vidike. Na proplanku iznad Studeničkog potoka Župan Stefan Nemanja, sa svitom, kroz zapetu strijelu vidi krajičak brežuljka. A onda na njemu srnu i lane.  Zatitraše lukovi u rukama plemića, zanijemiše hrtovi. Nemanja podiže ruku i polako spusti strijelu. Srna ponovo podiže glavu, pogleda lovce, protrlja njuškom lane koje se klimalo na nogicama i zamače s njim u divljinu. Овдје ћу, рече Немања великашима,sagraditi manastir. Biće to dika srpskom rodu`.

„Ovaj naš sveti manastir, kao što vi znate, bilo je ovo mesto , kao pusto lovište zverova, kada je došao u lov gospodin naš i samodržac, Stefan Nemanja, koji je carevao srpskom zemljom. Kad je  lovio ovde, izvoli mu se, u ovom pustom mestu, sagraditi ovaj manastir na pokoj i umnoženje čina usamljenika“, napisao je Sveti Sava u biografiji svog oca.

Opčinjenost Radoja Tasića kućama od lučevih brvana i crkvama brvnarama koje je često pohodio i o njima pisao i snimao reportaže. O tome svedoče tekstovi i video zapisi o Pokajanici, Doborselici, Jablanici, u Sečoj Reci kod Kosjerića, u Vaganu kod Rudog… Jedna takva crkva brvnara u okviru Sabora Tasića podignuta je i u selu Bijela.

-Sklopljena je od brvana osam Tasića kuća, neobične je arhitekture, na bajkovitom je mjestu i već je ušla u turističke prospekte Višegrada i Republike Srpske – s ponosom ističe Radoje.

Sa Novakom Knežićem snimio je i dokumentarni film pod nazivom „Drino vodo, oči djevojačke“, koji je, kako kaže, pomogao da se pokrene točak istorije i da svetlost dana ugleda više od 50 godina skrivana istina o zločinu  u Starom Brodu kod Višegrada. Ustaše su u aprilu 1942. pobile i u Drinu bacile više od 6.000 Srba. Pomenutom dokumentarcu pripadaju velike zasluge što je izgrađen spomen-kompleks i muzej srpskim žrtvama u Starom Brodu.

-Ovo je bio prvi dokumentarni  film o događajima iz aprila 1942.godine sa pričama deset preživjelih u ustaškom pokolju koji nisu nadmašili svi kasniji filmovi ove vrste o ovom događaju – dodaje jedan od najstarijih aktivnih novinara Republike Srpske.

Na Festivalu reportažnih minijatura Pres Vitez, dobio je pet nagrada za reportaže i Nagradu za životno delo, ostale i ne pominje, a bilo ih je ni sam ne zna koliko.

Prvu knjigu pesama, formata i boje crkvenog kalendara objavio  je 2006. godine. Zanimljivo je kako je ova knjiga nastala.

-Prisustvovao sam, pisao tekstove i snimao priloge sa stotine promocija knjiga. Naslušao sam se i nagledao svašta. Od pjesama pjesnika  koje su kasnije uvrštene u antologije do samozvanih stihoklepaca, koje bi, da je nekadašnjih književnih kritičara, bili pometeni sa poetske scene brezovom metlom da se nikad na nju ne vrate. Poslije jedne takve promocije knjige žalopojki odraslog „pjesnika“ sa pjesmicama osnovnoškolskog uzrasta, rekao sam starijem kolegi da bih ja za jednu noć napisao takvu zbirku pjesama i ne samo takvu. Kaže on, pa napiši. I sjednem tu noć i napišem knjigu pjesama „Zvona manastira dobrunskog“.

Književnik Rade Vučićević iz Požege, esejista, književni kritičar, jedno od poznatijih imena srpske književnosti o ovoj Radojevoj knjizi pesama je napisao:

„Zvona manastira dobrunskog su više od lirskih impresija, više od uspešne knjige dobrih pesama o pravoslavnoj svetinjii opstanku na nemirnom i trusnom tlu oko reke Rzava. Ovo je mali udžbenik pravoslavlja, etičke snage i Božijeg blagoslova, ovo je mala istorija umetnosti sa raskošnom ikonografijom  i ikonopisanijem, gde  u pesničkoj slici za sve ima mesta. Tasićevi junaci: od cara Dušana, Jelene, Nejakog Uroša, pa čiče Milovana Tasića i Braće Jugovića, do Jefimije, bake, Karađorđa, braće Radovića i autobiografske malenskosti autora, pesnika lično, imaju svoj umetnički oblik, značenje i funkciju u pesničkoj slici, kakvu nismo navikli  identifikovti  u knjigama novijeg datuma. Zvona manastira dobrunskog su dokaz da posustala srpska lirika ima nade i nove snage u dolazećim autorima, piscima, gde će se ime Radoja Tasića , ubuduće izgovarati sa dužnim poštovanjem i važnošću“.

Pre dve godine četrdesetak televizijskih priča, iz „Zapisa pored puta“, o crkvama, crkvama brvnarama, manastirima iz Srbije i Republike Srpske, pretočio je u tekstove i tako je nastala knjiga „Manastirske priče“. Tiraž ove knjige bukvalno je razgrabljen ali će uskoro u štampi biti drugo dopunjeno izdanje. Radoje je pripremio još dve knjige reportaža ali za njihovo štampanje, nažalost, nema novca.

-Pored reportaža trudim se da dam dušu i klasičnom prilozima za brojne televizijske emisije na BN TV. Urednici Jutarnjeg programa, emisije „Selo“, „Danas u Srpskoj“, Nedeljnom popodnevnu se utrkuju ko će objaviti moju priču koja nije kao druge. Posebno mi je zadovoljstvo da snimam mini reportaže za pravoslavne praznike Božić i Vaskrs za BN televiziju – kaže na kraju razgovora za „Tamo daleko“.

Zahvaljujući reportažama, posebno na BN TV, stekao je ime u novinarstvu i veliku popularnost kod gledalaca. Iako gazi uveliko sedmu deceniju života ovaj zanimljivi čovek, o kome bi mogao da se napiše roman, ne namerava da stane. Ima, kaže, kao nikad,  snage, želje i inspiracije u „lijepom starom gradu“, tamo pored Drine i čuvene ćuprije.