Ambasador, mučenik vere i žrtva Ozne

U manastiru Tumane čuvaju se mošti svetitelja Jakova Novog Tumanskog koga su komunisti na svirep način ubili 1946. godine samo zato što je delio „Oče naš“  u Požarevcu

Piše: Predrag Savić

Sveti Jakov Novi Tumanski, roćen  pod svetovnim imenom Radoje Arsović (1894–1946), bio je čovek koji je u sebi spojio visoko obrazovanje, diplomatsku kulturu i duboku hrišćansku veru.

Po obrazovanju dupli  doktor – filozofije i prava, po pozivu  diplomata, a po opredeljenju bogomoljac vladike Nikolaja i duhovnik, Arsović je pripadao onoj generaciji Srba koja je svoje obrazovanje i moralnost gradila na temeljima evropske prosvećenosti i pravoslavne duhovnosti. Smatran je jednim od najboljih izdanaka srpske intelektualne elite međuratnog doba – čovek koji je u sebi nosio sklad uma i vere, znanja i službe, države i Crkve. Napustio je mesto ambasadora u Parizu i postao iskušenik kod velikog vladike Nikolaja Velimirovića.

Predstojeća proslava obretanja njegovih mošti u Manastiru Tumane 26. oktobra, povod je na podsećanje na mučeničku smrt svetog Jakova.

Zapisano je, da  je 1946. godine monah Jakov  iz Beograda je poneo osam hiljada primeraka molitve „Oče naš“, koje je delio putnicima na železničkoj stanici u Požarevcu. Taj gest, u svojoj suštini hrišćanski, bio je čin svedočenja vere, bez trunke politike, bio je za komunističke zlotvore neoprostiv ideološki  greh. U sistemu revolucionarne nazovi pravde koji je sve duhovno smatrao „kontrarevolucionarnim“, i molitva je postala zločin.

Monstrumi  pripadnici OZNE sačekali su ga na putu između Požarevca i Rabrova, napali ga i zverski pretukli. Od posledica tog napada, mučenik Jakov je preminuo posle šest dana, u domu bogomoljca Vase Popovića u selu Rabrovu. Njegova smrt bila je tiha, ali je odjeknula kao simbol svih onih stradanja u kojima su vera, reč i dobrota bili proglašeni krivicom. Nekadašnji  amabasador, dostojni sledbenik dr Milenka Vesnića, gransinjera srpske diplomatije, postao je najbolji i istinski ambasador  svetosavske vere i Hristove nauke.

Iako je bio sabrat manastira Žiče, po sopstvenoj želji sahranjen je u manastiru Tumanu, manastiru koji će danas postati jedno od najvećih pokloničkih mesta u Srbiji. Tu je njegovo telo počivalo sve do 2014. godine, kada su, po blagoslovu vladike braničevskog Ignjatija, njegove mošti otkrivene cele i netruležne. Taj događaj potvrdio je ono što je narod verovao od njegove smrti – da je Radoje Arsović, sada monah Jakov, bio pravi mučenik i ispovednik Hristovog imena.

Od 2017. godine, Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao Prepodobnog Jakova Novog Tumanskog, a njegov praznik se obeležava 8. avgusta po julijanskom, odnosno 21. avgusta po gregorijanskom kalendaru. Manastir Tumane danas obilazi više od milion ljudi godišnje, i mnogi tek pred kivotom Svetog Jakova saznaju da je ovaj svetitelj bio nekada ambasador, doktor nauka i čovek svetovne slave, koji je sve zemaljsko ostavio radi Carstva Nebeskog.

U stradanju svetog Jakova se ogleda sva tragedija srpske inteligencije koja je, posle 1944. godine, postala žrtva ideološke tiranije. U vreme kada je Ozna u Srbiji vodila svoju tihu, ali nemilosrdnu borbu protiv svega što je predstavljalo veru i srpski identitet , sudbina Svetog Jakova predstavlja jedan od najupečatljivijih primera duhovnog mučeništva usled komunističkog zverstva.

Epohalna knjiga istoričara Srđana Cvetkovića i Nemanje Devića „OZNA – Represija komunističkog režima u Srbiji 1944–1946. Dokumenti“  je štivo  koje godinama ne ispuštam iz ruke, jer  dokazuje  na desetine  hiljada  najtežih zločina  zbog  uspostavljanja  komunističke diktature.  U toj studiji koja dokazuje bestijalna komunistička  zverstva  evidentirano je, između ostalog, i na stotine  slučajeva ubistava sveštenika i monaha, crkvenjaka i bogoslova  koji su bili prebijani, mučeni, hapšeni, streljani  i  na druge načine ubijani bez suda, samo zato što su verovali u Boga ili se nisu saginjali pred ideološkim diktatom.

Svi oni nisu želeli da Gospoda Isusa Hrista zamene sa  Josipom Brozom i Lekom Rankovićem. Tu knjigu, koja svedoči o jednom od najmračnijih perioda naše istorije, ako budue novih izdanja,  treba  dopuniti i sa primerom Svetog Jakova Tumanskog,  jer on mora biti upisan kao duhovna osa i opomena: kao svedočanstvo da je vera bila snažnija od straha, a molitva opasnija od svakog oružja.

Sveti Jakov  je stradao  zbog vere. Deliti „Oče naš – Molitvu Gospodnju“ bilo je za njega više od hrišćanske dužnosti — bio je to čin slobode u doba kada je svaka sloboda bila zabranjena. Zato njegovo stradanje ne pripada samo Crkvi, već celoj srpskoj istoriji. On je jedan od onih ljudi čiji je život most između stare, moralne Srbije i novog, nasilno nametnutog sveta bez Boga sa nametnutim komunističkim idolima. Njegovo mučeništvo pokazuje da se vera ne može ubiti, da reč ne može biti ućutkana i da savest uvek ima poslednju reč i da se golom silom ništa ne može nametnuti.

Kao što njegove netruležne mošti svedoče o pobedi duha nad smrću, tako i njegov primer ostaje trajno svedočanstvo da je vera najviši oblik otpora.