Biciklom kroz bespuća Libana iz dana u dan

Posle šest kilometara mukotrpnog penjanja, konačno sam stigao do sela Ariz. Planinska tišina bila je zastrašujuće gusta; retko koga bih sreo po ovim zabačenim mestima, kao da je život stao u zaleđu visokih vrhova.

Ali, od Ariza pa nadalje, usledile su još žešće uzbrdice. Vozio bih sve dok mi se noge ne bi trzale od umora, a onda zastao da odmorim, pa gurao bicikl uz asfaltni put. Metar po metar, kilometar po kilometar, a rastojanje se činilo beskrajnim, otegnutim u nedogled.

Na oko 1900 metara nadmorske visine naišao sam na poslednje tragove civilizacije – maleno naselje načičkano kućama i restorančićima, ali gotovo potpuno usamljeno. Većina prozora bila je tamna, vrata zaključana. Srećom, jedan restoran je još radio. Uleteo sam unutra da napunim termose vodom, znajući da se ne smem previše zadržavati. Prevoj sam morao savladati pre nego što padne mrak.

Put se vijugao uzbrdo poput izmorene zmije, prema belim padinama koje su mi se sve više približavale. Barem je vreme bilo prijatno i sunčano – mala blagodat u moru napora. Međutim, kako sam se penjao, vazduh je postajao sve oštriji i hladniji. U jednom trenutku morao sam obući jaknu, a pogled u daljini počeo je da se menja: Bšari i Kedrova dolina su se smanjivali ispod mene, kao minijaturni svet.

2000 metara. 2100. 2200.

Teren oko mene se postepeno belio, a naslage snega su oivičavale put. Svaki zaokret bio je teži, svaki dah – kraći. Kada bih stao da odmorim, popio bih samo gutljaj vode, a zatim nastavio dalje. U tim trenucima nije bila samo fizička snaga važna, već i mentalna – onaj mali, uporni glas u meni koji je govorio: „Samo do sledeće krivine. Samo još jedan korak.“

Ljudi u prolazu gledali su me u neverici. Pojedini su se zaustavljali, pitajući odakle sam i gde idem, nudeći pomoć. Nailazio sam i na zaleđene delove puta, gde sam morao da guram bicikl, pazeći da ne proklizam po glatkom ledu.

I onda – konačno. Na 2560 metara nadmorske visine, stopala su mi zaustavila na samom vrhu prevoja. Talas zadovoljstva, čist i snažan, proširio se kroz mene. „Uspeo sam“, šaptao sam samom sebi, gledajući kako se beli, kupasti vrhovi pružaju na dohvat ruke.

Ali, radovanju nije bilo puno vremena. Bilo je 16 časova, a mrak se već prikradao dolinama. Vetar je zafijukao oštrije, a hladnoća je prodirala kroz slojeve odeće. Na brzinu sam uslikao nekoliko fotografija, obukao još jednu jaknu i na ruke navukao debele rukavice. Zatim sam poleteo nizbrdo.

Spuštanje je zahtevalo oprez – zbog zaleđenih delova, zbog odrona, zbog kamenja koje je ležalo po putu. Pravio sam široke, pažljive osmice, kao da vozim slalom niz planinsku padinu. U daljini, siva i surova, pružala se Sirija, vidljiva kao na dlanu.

Serpentinama sam jurio sve niže, a prsti su mi se ukočili od hladnoće, uprkos rukavicama. Oko 17 časova, po već gustom mraku, stigao sam u selo Ainata, na 1600 metara nadmorske visine. Do Baalbeka – još 29 kilometara.

Kada sam se zaustavio ispred velike, tihe crkve u centru sela, više nisam osećao ruke. Lice mi je bilo ledeno i crveno, a čitavo telo zahvatila je drhtavica. Morao sam naći utočište.

Prešavši još par metara, zaustavio sam se kod prodavnice. Prvog čoveka koga sam ugledao pitao sam, glasom koji je drhtao od hladnoće i umora:

„Ima li ovde blizu neki restoran? Gladan sam.“

Čovek je pogledao mene, pa moj pretovareni bicikl, i odmah odgovorio:

„Kod nas u selu nema restorana. Ali hajde kod mene. Napraviću ti ja jelo.“

Bicikl sam ostavio na ulici.

„Ne brini“, rekao je, „kod nas je bezbedno.“

Zvao se Basim, i solidno je govorio engleski. Čim smo ušli u njegovu toplu kuću, odmah je založio peć, ne bih li se ugrejao.

„Jedeš li jaja?“,upitao je.

„Jedem sve“, rekao sam, i osmeh mi sam od sebe pojavio na licu.

Ispržio mi je nekoliko svežih jaja, napravio salatu, doneo sir i hleb. A ta salata – božanska mešavina krompira, kiselih krastavčića, svežeg peršuna, mladog luka i aromatičnog maslinovog ulja – bila je najbolja koju sam ikada jeo. Jednostavna, ali savršena.

Dok smo jeli, Basim mi je pričao da je ovo selo, kao i sva susedna, hrišćansko – maroniti.

„Mada meni je to sve isto“, dodao je smireno. „Katolici, pravoslavci, maroniti… Isus je jedan.“

Objasnio je da selo tokom zime ima samo nekoliko stotina stanovnika. Leti oživi, sa po nekoliko hiljada ljudi, kada se vrate oni koji su pobegli od hladnoće u priobalne gradove. „Ostali smo mi, najuporniji“, rekao je s punim ponosom.

Uskoro nam se pridružio i Basimov stari prijatelj – veseljak i šaljivdžija, čija je sama pojava razveselila celu sobu. Iako ga nisam razumeo, njegovo pevanje i smeh bili su zarazni. Kasnije se pojavila i Basimova tetka, pa smo razgovarali i delili priče kao da smo se znali oduvek.

I tako, zahvaljujući velikodušnosti jednog stranaca, neplanirano i nenadano, pronašao sam ne samo toplotu i hranu, već i trenutak ljudske bliskosti i razumevanja. Tačno onda kada mi je bilo najpotrebnije.

Tekst: Dragan Šibalić, putopisac i avanturista