Bitka do poslednjeg za spas srpskog kralja
Dok odlazimo u pravcu zapada, iza leđa nam ostaje pogled na vis Čemerno koji zbog jakog sunca nisam mogao da fotografišem. Pusto Čemerno sa svojim velikim istorijskim tajnama…
U novembru 1915. austrougarska vojna komanda dobila je informaciju da srpski kralj Petar I sa dvorom i vladom ide ka Raškoj, u povlačenju ka Jadranu, nakon što su popustile i poslednje srpske odbrambene linije nad najezdom germanskih armija sa severa. Sa pravca nastupanja ka Kraljevu i dalje Vrnjačkoj banji, izdvojene su dve veće formacije sa specijalnim zadatkom – zarobiti „Opa Peter“, deda Peru, srpskog kralja, na prepad i time „blic“ napadom obezglaviti žilavu Srbiju, primorati je na poraz i završiti sa tim balkanskim problemom.
Videvši sa vrhova Stolova da se odvajaju austrougarske trupe i umesto ka Banji idu ka Raškoj, srpskoj vrhovnoj komandi je brzo postalo jasno o čemu je reč: kralja je jedino moguće sačuvati ukoliko se zaposedne Čemerno i tu pruži dovoljno jak otpor, bar dok se ne evakuiše dalje iz Raške.
Tako je i bilo: u velikom snegu i strahovitoj zimi, srpski vojnici, uglavnom rezervisti iz Dragačeva i okoline, uspeli su da zaustave prodor, posle dva dana ogorčene odbrane. Na visu Smrdište, kad je sve bilo gotovo, ostalo je da leži 2.000 junaka i blizu 1.000 napadača, austrijskih planinaca, veštih brzom kretanju kroz planinske masive. Opa Peter je spašen i evakuisan dalje, na sigurno.
Austrougari su sakupili oko 700 svojih palih vojnika iz dubokog snega i sahranili ih u improvizovanom groblju. Godine 1932. svi su bili ekshumirani i prebačeni u domovinu. Srpske vojnike su ostavili, tako kako su izginuli. Kada se u proleće sneg otopio tela su im raznele životinje…
Mi danas znamo kako su proleteri štitili odstupnice, od Kadinjače i Ljubinog groba do Drvara, ali za Čemerno i bitku do poslednjeg, za slobodu kralja i čast zemlje – nismo čuli, uglavnom. Godine 2019. grad Kraljevo je podigao skromno spomen obeležje na visu Smrdište, u znak sećanja. Ime visa je, kaže lokalna legenda, nastalo nakon proleća 1916, kada se tuda širio kužan vazduh nakon topljenja snega…
Tekst i naslovna fotografija: Bane Gajić
