Borba Anatolija Ivanovića za spas sina i skrivanje od nacista (14)

Zbog sumnje Nemaca da je jevrejskog porekla vlasnik „Narodne prosvete“ morao je da se krije od nacista, a sina Aleksandra je jedva izbavio iz Banjičkog logora

 Knjiga „Gospodar knjiga“ Predraga Savića, koja je već izazvala veliko interesovanje čitalačke publike i stručne javnosti, u ovom nastavku feljtona bavi se sudbinom Anatolija Ivanovića i njegove porodice po dolasku nacista u Beograd 1941. godine i tokom rata.

Kada je u proleće 1941. nemačka obaveštajna i policijska služba sastavila tajni spisak Srba koje je trebalo uhapsiti ili likvidirati po ulasku Vermahta u Beograd, tim aktom započeta je sistematska operacija „odsecanja glave“ srpskoj inteligenciji i pripadnicima masonerije. Među označenima našao se i Anatolij Ivanović, ruski emigrant, izdavač i osnivač „Narodne prosvete“. U sistemima Trećeg rajha to nije bila puka beleška — već operativni signal za progon.

U dokumentima okupacione uprave pojavljuje se i oznaka lični akt I.72 (Personalakte I/72). Taj formular, propisan uputstvima Rajhs-bezbednosne glavne uprave (RSHA) iz 1941. godine, korišćen je širom okupirane Evrope. Obrazac I.72 bio je namenjen „proverenim licima“, odnosno osobama pod aktivnim nadzorom bezbednosnih službi. Dosijea su bila detaljna i bezdušno precizna: beležili su biografiju, zanimanje, veroispovest, porodične prilike, kretanja, kontakte i političke sumnje. Taj broj — kratak i naizgled birokratski — često je bio prvi korak ka hapšenju ili likvidaciji.

Po ulasku nemačkih jedinica u Beograd, bezbednosni organi su krenuli u unapred pripremljene potere. Neke ličnosti su likvidirane odmah, druge internirane u logore. Anatolij Ivanović uspeo je da izbegne trenutno hapšenje i skloni se u ilegalu. Prema arhivskim tragovima, u prvim danima maja 1941. boravio je nekoliko dana u Beogradu, potom se uz pomoć prijatelja prebacivao ka Novom Sadu, Budimpešti i banjama u Mađarskoj i Vojvodini, koristeći lažna dokumenta koja mu je obezbedio jedan ruski emigrant saradnik generala Turkula.

Dok je otac bio u bekstvu, pažnja okupacionih vlasti usmerena je na njegovog sina.

Beograd 1944. godine bio je grad pod okupacijom i strahom, u kome je svaka dojava mogla biti presuda. U takvom okruženju odvijala se sudbina porodice Ivanović.

Anatolijev sin Aleksandar, rođen 20. januara 1923. u Beogradu, odrastao je u domu ispunjenom knjigama i skupocenim umetničkim delima, bio četnički ilegalac finansijer pokreta Draže Mihailovića. Dizao je u vazduh prugu i otimao čak nemačke kompozicije. Zvaničn bio je student medicine, a potom preduzetnik. Sa uspostavljanjem okupacionog režima, nemačka služba bezbednosti — BdS (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des SD) — stavila je porodicu pod nadzor. Anatolij se u nekim krugovima pominjao kao „ruski Jevrejin“ u bekstvu, a Aleksandar kao sumnjiv „simpatizer Mihailovićevog pokreta“.

Prvi zapis u dosijeu „Ivanović Aleksandar“ datiran je 5. marta 1944. godine i sadrži njegovu izjavu pred SS-Sturmscharführer-om Hincpeterom, istražiteljem Gestapoa. Aleksandar je izjavio da je po zanimanju svršeni maturant, da je u avgustu 1943. otvorio radnju za trgovinu drvetom i da nije u vezi sa Mihailovićevim jedinicama. Ispitivanje je trajalo satima.

Istovremeno su ispitivane i osobe iz kuće Ivanovića. Guvernanta Katarina Rajter i kuhinjska pomoćnica Desanka Đurić izjavile su da nisu primetile ništa sumnjivo.

Usledile su konkretne sumnje. Prema izveštajima specijalne policije, Aleksandar je navodno posle Božića 1943. predao 100.000 dinara jednom seljaku po imenu Ostojić, a u januaru 1944. dao 250.000 dinara izvesnom Bori, koji je potpisao priznanicu na ime majora Siniše Pazaraca, komandanta istočnog sektora vojske Draže Mihailovića. Navedeno je i da je predao jedan radio-aparat, dvanaest električnih ručnih svetiljki i jednu pisaću mašinu. Aleksandar je sve negirao.

Paralelno se pojavila i linija istrage o planiranom bekstvu. Advokatski pripravnik Miloš Timotijević pokušao je da obezbedi pasoše za Aleksandra i njegovu suprugu Gerdu Erfurt, sa namerom da preko Subotice pređu u Mađarsku. Prema izveštaju BdS-a, „postoji sumnja da je Ivanović pripremao bekstvo“, ali je plan propao nakon hapšenja posrednika Kalmana.

U arhivskim dokumentima nalaze se i podaci o ocu. Anatolij Ivanović bio je označen kao Jevrejin, ali je BdS naknadno utvrdio da pripada sekti Karaima. Pošto su Karaimi po Nirnberškim zakonima iz 1935. izuzeti iz jevrejske kategorije, taj detalj postao je presudan za sudbinu porodice.

U arhivi je sačuvana naredba o prijemu u zatvor — Annahmebefehl, a zatim i Entlassungsbefehl:

„Abiturijent Aleksandar Ivanović, rođen 20. I 1923. u Beogradu, uhapšen 13. IV 1944. zbog DM-delatnosti, odmah se pušta na slobodu.“

U knjizi Banjičkog logora pod brojem 21484 stoji:

— doveden 17. IV 1944.

— pušten 15. V 1944.

U zapisniku Verhandelt nalazi se njegov potpis i izjava:

„Moje puštanje mi je saopšteno. Upozoren sam da ono što sam video i čuo ne smem da prenosim trećim licima. Neću se politički i državno neprijateljski delatno angažovati.“

Prema svedočenju dr Đorđa Lukaćevića, bliskog Aleksandrovog prijatelja, Anatolij je za spas sina morao da angažuje najskuplje advokate i da podmiti gestapovce zlatom. Lukaćević je naglasio da su ti skupo plaćeni branioci, zajedno sa dokumentima iz Banjičkog logora, navodno uspeli da dokažu da su Ivanovići Karaimi — verska grupa koja po nemačkim rasnim propisima nije potpadala pod sankcije zakona o „čistoti nacije“. Upravo ta pravno-rasna kvalifikacija postala je ključni argument za Aleksandrovo puštanje.

On je dodao i da je Aleksandar poznavao majora Sinišu Pazaraca i da su se upoznali preko trgovine drvetom u istočnoj Srbiji. U nemačkim izveštajima Pazarac se vodio kao jedan od opasnijih neprijateljskih oficira.

Prema naknadnim svedočenjima, Anatolij je za spas sina uložio više kilograma zlatnih poluga, iznetih iz sefa neposredno pred bombardovanje 6. aprila 1941. U ratnim uslovima zlato je često bilo jedina valuta koja je otvarala vrata zatvora.

Slučaj Aleksandra Ivanovića ostao je snažno svedočanstvo o vremenu u kojem je jedan administrativni broj mogao odrediti život ili smrt. Njegovo oslobađanje nije bilo slučajnost, već rezultat složene borbe — pravne, finansijske i porodične — koja je vođena u senci okupacionog aparata.

(Nastaviće se)