Četiri generacije zaveta otadžbini

Porodica Godić prošla je golgotu od balkanskih ratova do današnjih dana, ali je ostala nepokolebljivi u odbrani časti, slobode i ideala otadžbine

Piše: Branko Dimović Dimeski

Postoje porodice čija se istorija ne čita  već proživljava. Porodica Godić jedna je od njih. Njihova sudbina nije samo niz imena i godina, već ogledalo jednog veka srpskog stradanja, vere i istrajnosti.

Od Vlajka, preko Bogomira i Davida, do Perice – kroz četiri generacije proteže se nit časti, žrtve i nepokolebljive odanosti veri, kralju i otadžbini.

Vlajko Godić bio je čovek koga je istorija pozvala onda kada je bilo najteže. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Velikom ratu, noseći pušku u odbrani srpskog imena i slobode. Njegova ratnička staza nije bila samo vojnička dužnost – bila je zavet potomstvu.

Zbog njegovog učešća u ratovima i zbog čojstva koje je pokazivao, porodica Godić stekla je ugled u svom kraju. Ime Vlajka Godića izgovaralo se sa poštovanjem, a to poštovanje prenelo se i na njegov dom.

Taj dom nastavio je da gradi njegov sin – Bogomir. U selu Kamenare Bogomir je bio vrstan domaćin, vredan i čestit čovek. Imao je svoju zemlju, stoku, mlin koji je bio poznat nadaleko, a njegova kuća bila je mesto okupljanja, dogovora i pomoći. Nije merio koliko daje – pomagao je svakome kome je pomoć bila potrebna.

Bogomir nije bio bogat samo imanjem, već ugledom. Poštovanje koje je uživao nije dolazilo samo od njegovog rada, već i od nasleđa koje je nosio – sina ratnika iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U tom kraju znalo se šta znači biti potomak srpskog vojnika koji je prošao Albansku golgotu i ratne rovove.

Kada je došao Drugi svetski rat, porodica Godić ostala je verna zakletvi kralju i otadžbini. Bogomir je bio pripadnik ravnogorskog pokreta pod vođstvom generala Dragoljuba Draže Mihailović, verujući da brani čast Srbije i zakonitu vlast.

Godine 1943, nemačka racija ulazi u Kamenare. Bogomir, svestan opasnosti, uspeva da sina Davida i njegovu porodicu pošalje u susedno selo, da im spasi život. On ostaje u svojoj kući – ne beži.

Nemci ga hapse, odvode u Kruševac i streljaju na brdu Bagdala. Po svedočenju meštana, pred strojem je mirno izgovorio: „S verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu.“

I pao kao čovek koji zna da se ne odriče ni zakletve ni imena.

Njegov sin David, tada šesnaestogodišnjak, ostaje glava kuće. Odrasta preko noći. U drugoj polovini 1944. godine nasilno je mobilisan i poslat na Sremski front.

Gledao je kako mladići, golobradi i nedovoljno obučeni, ginu u jurišima. Iz njegove jedinice malo ko se vratio. Oko četiri hiljade mladih života ugašeno je u tim borbama.

Na ivici snage, preplivao je reku Bosut i tako spasao život.

Ali ni mir nije doneo spas.

Posle rata, postavljen je za seoskog komandanta u akciji „Selo hrani grad“. Trudio se da bude pravičan – da siromašni ne budu opterećeni više nego što mogu. Kada je stao u zaštitu svog naroda od nepravde, lažno je optužen i poslat na Goli otok.

Tamo je prošao kroz godine psihičkog i fizičkog lomljenja. Po povratku, ćutao je. Nije pričao o muci. Bol je nosio dostojanstveno, kao teret koji ne iznosi pred svet.

I konačno – četvrta generacija.

Perica Godić, mašinski inženjer, čovek rada i znanja. Život mu nije bio bez iskušenja. Bio je primoran da napusti posao, ali nije odustao. Posvetio se planinarstvu i alpinizmu, radeći kao monter na zahtevnim i rizičnim visinskim pozicijama u više zemalja. Strpljiv, izdržljiv i pouzdan, sticao je ugled vrednog i čestitog radnika

Svoj radni vek zaokružio je u Norveška, gde je ostao da živi i dočekao penziju.

Ponosan je otac tri visokoobrazovane ćerke. Sa radošću ističe četvoro unučadi, u kojima vidi nastavak loze koja je preživela istorijske bure.

Sa posebnom zahvalnošću Bogu govori o susretu sa književnikom Brankom Dimovićem Dimeskim.

U hramu Crkva Svetog Vasilija Ostroškog u Oslu prepoznali su zajedničku misiju – da, iako daleko od otadžbine, čuvaju sećanje na svoje pretke i neguju srpsku tradiciju, istoriju i kulturu.

Kada se danas u Kamenarama pomene ime Godić, ono se izgovara sa pijetetom.

To je ime koje je kroz ratove, frontove, streljanja i logore prošlo – ali se nije odreklo vere, časti i korena.

Jer narod traje dok pamti.

A porodica živi dok čuva svoje ime.

Kao unuk slavnih srpskih boraca, Perica Godić je, zajedno sa svojom braćom, imao veliku čast da u Norveškoj dočeka vojvodu Miletu Pavišićevića, koji je iz Podgorice doputovao kako bi posle osam decenija po prvi put obišao grobove stradalih Srba — pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, zatočenih i umorenih u nacističkim logorima u Norveškoj.

Kao unuk slavnih srpskih boraca, Perica Godić je, zajedno sa svojom braćom, imao veliku čast da u Norveškoj dočeka vojvodu Miletu Pavićevića, koji je iz Podgorice doputovao kako bi posle osam decenija po prvi put obišao grobove stradalih Srba — pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, zatočenih i umorenih u nacističkim logorima u Norveškoj.

Taj događaj nije bio samo susret ljudi, već susret istorije i pamćenja. Nakon osamdeset godina, nad grobovima srpskih mučenika ponovo je odjeknula molitva. Položeni su venci, a po pravoslavnom običaju služeno je opelo za pokoj njihovih duša.

Stojeći kraj tih grobova, daleko od otadžbine, ali u duhu zajedništva i vere, Perica i njegova braća posvedočili su da zavet predaka nije prekinut. Kao potomci Vlajka, Bogomira i Davida, pokazali su da se stradanje ne zaboravlja i da srpsko pamćenje traje i u tuđini.

Naslovna fotografija: Foto:Perica Godić i Branko Dimović Dimeski