Čovek koji je još 1944. video zlo u revoluciji

Branko Lazarević je živeo predugo. Dovoljno dugo da doživi smrt oba sina (jedan poginuo na četničkoj strani) i žene i postane izopšten iz posleratnog socijalističkog sistema. Ovaj književni kritičar i iskusni diplomata međuratne Jugoslavije teško se mirio sa svojom marginalizacijom i porazom sveta kome je do 1944. godine pripadao. Ogorčen i povređen, pisao je i posle rata.

Pre desetak godina su pronađene njegove dnevničke zabeleške, koje je pod naslovom „Dnevnik jednoga nikoga“, objavio Zavod za udžbenike. U ovom dnevniku, koji je nastajao tokom prvih posleratnih godina, Lazarević je dosta pažnje posvetio oštrim kritikama novouspostavljenog socijalističkog sistema u Jugoslaviji. Razmišljajući o junacima novog doba ovaj autentični predstavnik srpske Vandeje nije birao reči. Jugoslovenska revolucija je za njega predstavljala rezultantu dva vektora: strateških bitaka velikih sila i gramzivosti domaćih revolucionara.

Ljutito pišući u “realnom vremenu” Lazarević je anticipirao dekadenciju novog poretka, koju su nešto kasnije tematizovali i disidentski insajderi (Đilas, Vlado Dapčević, Ljubodrag Đurić…). Prenosimo nekoliko pasusa iz Lazarevićevog dnevnika o rađanju novog sveta u Beogradu 1944. godine.

Branko Lazarević, Dnevnik jednoga nikoga 1, Beograd: Zavod za udžbenike 2007, 148-415.

U slučajevima revolucije ne sme da se zaboravi najglavniji element. Taj je ovo: ceo naš slučaj je diktiran spolja. Svi mi, svi od Pavelića do Tita, svi od Nedića do Draže, lutke smo koje se pokreću spolja. I to i mi i ceo Balkan. Glavni režiseri su u Londonu i Moskvi i, iza njih je, kao generalni direktor, Vašington. Na našem geopolitičkom području vodi se tristagodišnji sukob angloruski za prilaženje moreuzima i Sredozemlju. Sve što se dešava, dešava se pod tom zvezdom. Rusi hoće Balkan kao svoju zonu na Sredozemlju; Englezi neće na Sredozemlju tako veliku silu. Oni hoće na obali niz raznih interesa da bi mogli slobodno da plove morem.

Mi smo na toj geopolitičkoj, spoljnopolitičkoj i imperijalističkoj vetrometini. Borba se vodi na tom planu već tri veka, a između imperijalizama otkada je istorije. Naši komunisti su se vezali za sovjetski komunizam i imperijalizam, i ovaj ih je, s revolucijom, sad ovde i doveo. Revolucija je ovde sporedna, glavni je sovjetski imperijalizam. Kako će na to odgovoriti angloamerički imperijalizam – to ćemo videti tek po kapitulaciji Nemačke.

(…)

Naša revolucija se sada razvija u znaku nešto streljanja, vrlo mnogo hapšenja i saslušanja, naročito ravnogoraca, sa skupštinama, zborovima, manifestacijama, odborima, u kojima oko osamdeset do sto ljudi uz učešće samo pozvanih, sami sebe i druge biraju (…) Ne trpi se nikakav jučeranji autoritet. Smrt Bogdana Popovića je prošla u novinama kao skoro čitulja. Od svojih pak ljudi prave genije i narodne heroje. Uzima se da život naše nacije počinje tačno od dana, i to je jedino revolucionarno, otkada su oni počeli da dejstvuju puškom, rečju i propagandom. Od dvanaest stotina godina naše stare prošlosti – neće se ništa. Izrađen je jedan grb na kome je zabeleženo 29-XI-1943, dan kad je zasedalo, negde u Bosni, jedno veće za koje se na zna ko ga je birao.

(…)

U celoj toj našoj “revoluciji” i u svemu drugom van nje, i u svemu što se desilo od 1941. godine, ima takve bede, sirotinje duha, primitivnosti i plaćeništva, kakvih nigde više u Evropi nema. Nemci, Talijani, Rusi, Englezi i Amerikanci, svi koji su u ta dva protivnička tabora, imali su svoje agenture i svoje filijale na našem terenu. Kad pogledam ovu partizansku i Narodnooslobodilačku vojsku, u koju se sad slilo, koje milom, koje silom, sve što je bilo na našem terenu, sa engleskim, nemačkim, sa ruskim uniformama, sa amerikanskim kamionima, sa oružjem svih narodnosti, ja vidim užasni naš lik. Naročito to važi kad vidim naš takozvani dinarski pasivni tip, koji nije ni svestan da iza svih tih uniformi leži tuđ interes. Sirotinja smo, i ko god je hteo, našao je kod nas vojske i vojske pristalica: ustaše, četnici, domobrani, partizani, ravnogorci i šta ti ja sve znam i šta ne znam.

(…)

To su moja razmišljanja o ovoj našoj revoluciji, buni, šta li je. Možda sam je ja isuviše napao. Ako je to slučaj, to je zbog toga što ja ne volim taj socijalni postupak i zbog toga što ja ne verujem u dobre namere nijednog čoveka, pa, naročito, nijednog revolucionara. Za mene je revolucionar čovek koji, kad prođe pokraj palate ili dobrog restorana, zavapi: “E, tu bih ja stanovao; e, tu bih ja ručao!” (a za to nema sredstava). I za mene nije slučajnost da su svi revolucionari, dokopavši se vlasti, odmah ušli u Tiljerije, u Kremlj, u Dolma-Bagče… Za mene je revolucionar fanatik koji fanatično hoće da zadovolji svoje apetite i ambicije, uz to je ludak, zločinac i nevaljalac i patološki preopterećen kad hoće sve to da zadovolji tuđom krvlju, ubistvima, zgarištima i pljačkom. I sve to zašto? Zato da bi gospodin revolucionar došao na mesto onoga koga je oborio, da bi produžio njegov posao. Jer u svim tim socijalno-političkim rabotama, više ili manje, sa raznim ljudima, ista se rabota obavlja. Ja nisam pristalica ničega, a ni protivnik ičega. Jedino sam protivnik nepotrebnih buna, revolucija i “pučeva”, jer sam skoro iza svih njih video gladnu, sebičnu, zavidljivu i divlju ljudsku gadost i nezajažljivost. Ni pristalica kao Monteskje i Ruso, ni protivnik, kao Berk i Ten: ja sam samo duh koji se istom čudi i nalazi da je neukusno. A tako je gadno, užasno i neukusno, u ime ne znam koje reči iz rečnika, rušiti, kvariti, ubijati, mrcvariti; jer da li vredi da se život, koji se ne menja, tobož menja? Koja je to revolucija izmenila tok života i čoveka?

(…)

Ti duhovi žestoko mrze ono što nemaju, žestoko mrze kod drugih koji imaju to što oni nemaju i, jedanput, pobedivši ih i opljačkavši ih i pobivši ih, najvećom brzinom zauzimaju njihova mesta, njihove domove i njihova preimućstva: sve do skupocenih krzana i adiđara i manira. Za prvo vreme, sve dok se ne naviknu i ne znajući za meru, oni su smešni (video sam sovjetsku devojku-vojnika sa vojničkom uniformom u cipelicama sa visokom potpeticom) i, docnije, naviknu se i snađu se i od skorojevića postaju pravi plemića. (…) I to su ti koji strasno obožavaju ono što mrze – kod drugih. Tako se jedino može objasniti i boljševički paradoks da su oni bili strasni internacionalisti, a sad su za “rodinu”, do obožavanja, da su bili antimilitaristi, a sada veliki militaristi; da su bili protiv ordenja, a sada njihovi đenerali i maršali liče na engleske svadbene torte; da su bili protiv epoleta, a sada nose čitave pogače od epoleta, da su bili protiv diplomatskih uniformi, a sada njihove dilomate liče na admirale; da su bili protiv obožavanja ličnosti, a sada obožavaju pojedine ljude; da su bili protiv banketa, a sada prave luksuzne gozbe, da su bili protiv klasnih razlika, a sada ih imaju samo u kartama za ishranu skoro pet; da su bili protiv raznih Kremalja i Dedinja, a sada se u njima razbaškarili; i tako dokle god se hoće i može.

(…)

Takva je celokupna ljudska istorija. Ona je vrlo mračna i u njoj dejstvuju aktivno takve podsvesti i takvi nagoni. Ljudsko podzemlje je u njoj “dejstvitelnije” od ljudske zemlje i ljudskih “ideja”. Ljudske “ideje” su samo bajke i priče za decu o crvenom vrapcu, a ostalo je sve nagon za vlašću, za imanjem, za biti “gore”. Ima hiljadu teorija o tome, ali samo jedna “praktika” o svemu tome. Ta “praktika” je iskonska ljudska priroda u kojoj Ja dolazi pre Mi, a Mi pre Vi, a Vi pre Oni.

(…)

Uz povoljne momente spolja ili iznutra, ili jednovremeno i spolja i iznutra, koristeći želju svakog živog da hoće da promeni život nabolje i, naročito, ako postoje teže greške na strani upravljača, rečitiji pojedinci koji strasno žele – a ko to ne želi – da vladaju i da upravljaju, rečitiji, darovitiji, beskrupulozniji i, uz to, spremni i na žrtve, uz to i fanatici i iskreni vernici, uspevaju da se na leđima mase ispnu na upravljačka mesta. Ali za to treba žrtvovati i reskirati, ponekad biti agent tuđih interesa (najveći deo revolucija je došao iz interesa neke tuđe države i spolja), ponekad biti vernik, ludi vernik jedne vere i, ponekad, nevaljao do srži kostiju. Sve to, pak, ne bi bilo dovoljno ako se strasno ne mrzi. Mržnja je kiselina koja nagriza kamen i svrdlo koje buši planine.

Ta mržnja je, kao što počeh današnji dnevnik, luda želja da se dođe na mesto koje se mrzi. To se mesto mrzi zbog privilegija koje oni koji su ga zauzeli imaju, zbog imanja i gospodstva, i na to mesto se ljubavnički hoće od svih onih koji ga gledaju iz podruma ili sa treće galerije. Ali se takve stvari ne dešavaju često ni lako. Za to je naročito potrebno da je jedna država izgubila rat, da je to interes kakve druge veće i jače države i da se u državi, u takvim momentima, nalaze pojedinci koji će za svoj i za tuđ račun, da paktiraju sa zainteresovanim inostranstvom i sa zainteresovanom grupom, plemenom, verom ili klasom unutra.

Izvor: Stella polare/Priredio: Petar Dragišić