Čudo na Paštrovskoj gori

Shimonah Melhisedek  u ljutom kamenjaru, međ poskocima, vukovima i medvedima obnavlja svetinju gotovo bez igde ičega

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Povod za pisanje ovog teksta je jedan naizgled obični apel za pomoć u obnovi crkve Svetog Stefana Dečanaskog u brdima na Paštrovskoj gori, u selu Bratim! Priča je ipak vezana za jednog neobičnog podvižnika – shimonaka Melhisedeka Prvulovića! 

Shimonaka Melhisedeka naša javnost  upoznala je kao sabrata shiarhimandrata Agatipa, koji se  upokojio pre nekoliko godina u mestu Čile Čiko u Patagoniji  kao  klirik Eparhije buenosaireske i južno-centralnoameričke pri SPC!

Melhisek i Agapit zavetovali su se  na siromaštvo i tihovanje uz strogi post, bez želje za preteranim kontaktima i odnosima sa sredstvima javnog informasanja. Ono što sada znamo o arhiamdritu Agapitu i Melhisedeku izaziva ogromno strahopoštovanje i moglo bi da posoluži za pisanje više romana i filmskih scenarija.

Agapit je bio Rus, rođeni Moskovljanin, koji je u manastir Prevlaku Miholjsku kod Tivta stigao 2006. godine na poziv mitropolita Amfilohija. Tražio je blagoslov da obnovi ruševine prastarog hramau HONI, na vrhu brda Bjeloća, iznad Radovića, na Luštici. I dobio je blagoslov da samo uz pomoć dobrovoljnih priloga tu napravi isposnicu Čuda Argangela Mihaila. Otac Agapit živepo je u jednom napuštenom vojnom kamionu i uz pomoć ljudi dobre volje gradio hram i konake i ostale prateće objekte. I to sve boreći se tri karcinoma!

Pomagao mu je njegov prijatelj, danas najmlaći shimonah pod okriljem SPC Melhisedek Prvulović. Tihovali su i gradili na suncu, vetru i kiši. Jeli su samo jednom dnevno, živeli bez struje i vode, nisu prodavali robu i naplaćivali svešteničke usluge. Od milostinje koju su dobijali napravili pravo čudo – predivne kamene objekte sa zvonikom na kojem je danas zvono od dve tone.

Na taj veliki monaški  i graditeljaki podvig u dopisu sa početka teksta upozorava i iguman Benedikt, iz Manastira Miholjske Prevlake. O čudesnim građevinskim poduhvatima na Bjelića Brdu danas svedoče  fotografije fotoreportera Zorana Jovnaovića Mačka i fotozapisi objavljene u „Albumu skita Čuda Arghangela Mihaila“. To zdanje za opšte divljenje, pravo je čudo od lepote na vrhu brda, odakle se vidi cela Boka kao na dlanu, gde su monasi kako kažu, pola u šali pola u zbilji, najbliži Bogu.

Do pomenutog skita koji dominira nad Tivatskim zalivom od manastira Miholjske prevlake stiže se za trideesetak minuta vožnje  i tu smo prvi put 13. jula 2019. godine sreli  shimonaha Melhisedeka. Bilo je  to pred sumrak, kada su tu kamenu svetinju obasipali poslednji sunčevi zraci. Izgledalo je da  krovovi Agatipovih i Melhisedokovih kamenih građevina pod okriljem skita Čuda svetog Arhagela Mihaila sjedinjuju sa nebeskim svodom.

U posebnoj reportaži iz jula  jula 2019. godine, na  portalima „Tamo daleko“ i „In4s“  opisali smo šta smo videli, a deo te priče opet ponavljamo.

Skit je neimarskom rukom vešto ograđen kamenim zidom, nad ulaznom kapijom dominira zvonik na kojem je zbono teško dve tone. Najveće na ovim prostorima. Kad zazvoni čuje se u celom zalivu. Porta je u potpunosti popločana kamenom, od kojeg su i manastirska crkva, velika trpezarija, konak, prostorija za prijem gostiju. U svetinji nema struje, shi monah Prvulović naslednik monaha Agapita, poštije zavet svog duhovnika i ne želi tu ugodnost.

Krećemo se po polu mraku, a sve oko nas blista i reflektuje poslednje sunčeve zrake, a potom i one koji stižu sa Meseca. Otac Melhisedek Prvulović nas uvodu u mermenu krstionicu, izidanu i oslikanu u vizantijsko plavim nijansama, koje su karakteristične i za crkvu skita. Onaj ko se ovde krštava silazi mermernim stepenicama, na samo dno – da bude pogružen u vodi, kao što su to nekada, kršatavajući, činili apostoli. U mnastirskoj crkvi, koju su oslikvali isti freskopisci kao i hram Hristovog spasenja u Podgorici, dominira polijejelej, jedinstven u Crnoj Gori, izrađen u Rusiji. U pitanju je remek delo crkvene umetnosti.

A onda sledi ono što retko ko može da doživi – višečasovni razgovor sa shimonahom Melhisedekom Prvlovićem. Potpisnik ovih redova obišao je više desetina manastira, razgovarao sa više desetina duhovnika, ali jedisnsven utisak na njega je ostavio tada četrdesetogodišnji Melhisedek Prvulović. Slušali smo, ne trepćući, inspirativnu besedu na tako mističnom i jedinstvenom mestu o shimonaštvu, pa potom i priču ocu Agapitu… Deo te priče opet objavljujemo, jer mislimo da je neophodna za bolje razumevanje apela sa početka teksta.

Shimonah Melhisedek veli  da ovaj manstirski skit na Bjelića brdu bio na meti građevinskih ispektora. Doneli su rešenje o njegovom rušenju iako se nalazi u najvećoj nedođiji. Od buldožera manastirska zdanja odbranili su monasi i stanovnici okolnih sela danonoćnim stražama.

Ništa ne beležimo i ne snimamo. Pamtimo samo reči ovog izuzetnog duhovnika. On nam veli da  shimonaštvo zahteva potpunu usamljenost. Bez ljubavi, smirenja srca i saznanja i neprestane molitve, siromaštva, čistote i potpunog mira nema shimonaštva. Objašnjava nam da shimonaštvo viši stepen posvećenja, da se smatra maksimalno bliskim anđeoskom činu.

Otac Melhisedek Prvlović nam dalje pojašnjava da je od oca Agatipa naučio da ovakvom mestu i ovakvim isposničkim životom najbolje okajavaju gresi iz civilnog života. A otac Agapit je posle graditeljskog podviga na vrh Luštice odlučio da dalje svoje grehe okajava i podvizava se u dalekoj Patagoniji. Namera je bila da se u Patagoniji smenjiju shi ardimandrit Agapit i najmlađi shi monah pod okriljem SPC Melhisedek Prvuloivić. Bolest je, međutim, učinila svoje.

Otac Melhisedeh veli da je sve nasledio od oca Agatipa, pa i bolesti. S njima se uz Božiju pomoć, kaže bori tihovanjem, molitvom… Otac Prvulović nam ponavlja i reči oca Agatipa, koje je često ponaljao, da kada monah odluči da živi u pustinji, tek onda počinje duhovni rat.

Govorio je otac Agatip da monah oko sebe treba da ima anđele, a ne ljude. Monaška ljubav je drugačija, ona je nepristrasna, smirena, nesebična, bezinteresna, krotka, kadakad i stroga. Monah se moli za sve ljude, i to je teško shvatiti. Naravno, on se moli i za spasenje svoje duše. Podseća nas otac Prvulović, na sledeće Agapitove reči koje su zabeležene u jednoj emisiji TV Vaseljenske:

„

Konačno, čovek dođe u manastir da sačuva svoju dušu. Da se odrekne ugodnosti, bilo kakvog luksuza, televizije, radio prijemnika i lično sam protiv ugodnosti u manastiru. Sinonim za monaštvo je  siromaštvo. Oni su se, ulaskom u monaški svet, zavetovali na siromaštvo.

Danas je došlo vreme da se i u nekim manastirima živi veoma lagodno, da je sve na dugme, na klik. Ali, neki monasi žele da se povuku daleko, u osamu i da žive što skromnije. I opet, moram da kažem, da ne živim onoliko skromno, siromašno, koliko bih želeo, jer dolaze ljudi, kako ih ne ugostiti, dolaze monasi, putnici, kako ih ne nahraniti, ili im ne ponuditi konačište? Kada pomislim kakav je haos u svetu, koje strahote nosi današnja civilizacija, kakva velika iskušenja vrebaju svakog čoveka, onda sebi kažem – mi monasi nismo jaki, mi smo slabi ljudi, jaki žive u svetu, bore se sa ovim zlom, zarađuju veliki ili mali novac, imaju prijatelje, neprijatelje…

Neki, opet, u svetu žive na rubu egzistencije, pate se, čergare, prose, i to je njihov život, jer oni su to odabrali i mogu to da nose. I to je težak krst. Mi radimo u našim svetinjama, veoma malo spavamao, ispomažemo se među sobom, ne štedimo se, imamo ljubavi za čoveka, molimo se, služimo, pojemo. To je naš život. Ali, kada biste upitali nekog mirjanina, kako bi on podneo monaški život, sa šokom bi vas pogledao i uspaničeno bi kazao da on monaški nikada ne bi mogao da živi, da nema snage da sve ostavi, niti želje.

Tako i mi monasi, nemamo želje, niti snage da živimo po pravilima današnjeg sveta. Nekada davno sam i ja živeo mirjanskim životom, i onda jednog dana sam shvatio gde mi je pravo mesto. Ali, šta se desilo, ubrzo je cela moja uža i šira familija verno pristupila krštenju i Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Potom i moji prijatelji, čak i neke kolege, poznanici. Eto, to je ta ljubav, kada sebe srcem i dušom stavite u službu Gospodnju, a Bog vas nagradi takvim čudesima. Danas su i potomci mog brata, i moje porodice, dobri vernici.

A, onda shvatite, da je Božja ljubav nesaglediva, svemoćna i skoro svakog dana se u to uveravam. Mnogi Rusi su se ovde krstili. Ovde su Boga sreli. Mislim da je u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj… vera dublja, autentičnija, i neodvojiva od neba. Ovde su se te iskonske vrednosti sačuvale. Naravno, vama se čini da nije tako, jer su Srbi puni zamerki na svoj račun, na sopstvene manjkavosti svakojake, pa i one duhovnog karaktera.“

Od oca Prvulovića saznaali smo da je na Luštici trenutno 18 pravoslavnih hramova i 12 sela, u kojima je sve manje stanovnika. Zbog 18 pravoslavnih hramova Lušticu zovu i malom Svetom Gorom. Pod okriljem Svetomiholjskog prevlačkog manastira, pre nego što su ga Mlečani bombardovali i poubijali monahe, bilo je čak četrdesetak hramova.

Shimonah Melhisedek Prvulović sa vrha Luštice gleda zamišljeno ka ostrvu Miholjska prevlaka gde obita njegov iguman Benedikt i sa nekom setom izgovara da i pored te vekovne tradicije vlasti ne dozvoljavaju da se obnovi glavni, saborni miholjski hram.

I dok shimonah Melhisedek priča pada duboka noć, a opet solidno se vidi. Svetlost kao da isijava iz svakog kamena na vrhu Luštice i sa lica našeg sagovornika. Nestvarana i teško opisiva scena i situacija, kao kada smo pred dvadesetpet godina prisustvovali mirotočenju iz mošti prevlačkih mučenika. Fotoreporet Zoran Jovanović Mačak i potpisnik ovih redova tada su vidieli kako tek otkopana kost prevlačkih mučenika mirtoči u rukuma mlade studentkinje arheologije iz Beograda. Mirisnu i blistavo čistu tečnost iz kaljave kosti skupljali su običnom vatom! A miris, sličan ovome na vrhu Luštice, koji smo osetili ove 2019. godine i tada 1996. širio se celim Ostrvom.

Napuštajući tada Bjelića brdo, otavc Melhisedek  nagoveštava da će uskoro morati na terapiju u jednu beogradsku bolnici, a  onda ako Bog da, veli,  možda  krene u novi iskusešenički poduhvat!

I zasti kako vidimo, iz poziva sa početka teksta,  ovaj shimonah je novo utočište pronašao na Paštrovskoj gori, u prelepoj ali surovoj planini, gde  je pravo umeće preživeti u ljutom kamenjaru i šikari,  prepunoj ljutih guja,  bez vode i struje… Preko društvenih mreža sazmajemo da  su shimonahu u  raskrčivanju kamena oko  hrama i na četiri manje livade pomogli  vernici i  prijatelji iz Budve, Bara, Nikšića  i Boke Kotorske (Miholjski zbor) . Zahvaljući njima posađena je bašta, izgrađena skromna štala  za ovce i dva brdska konjića , koji su jedina veza svetom. U kakvim se vrletima  nalazii ovaj hram  sa Kelijicom (monaškim obitovalištem) vidi se na  Fejzbuk strani

Tako saznajemo, da Shimonaha Melhisedaka (44) i njegove malobrojne domaće životinje od ljutih zveri  štiti jedan veliki crni pas. On je jedina prava zaštitia od vukovoa i medveda kad veliki sneg zaveje! Do hrama i kelijice nema ni poštene pešačke staze. Zato se u apelu za pomoć  igumana Benedikta pominje potreba za anžažovanjem bagera za probijanje i krčenje  normalne pešačke staze. U tom pozivu za pomoć pominje se  potreba da se  uradi hidroizolacija i krečenje crkve Svetog Stefana Dečanskog, ali i izgradnja bisterni za vodu, gostoprimnice i  odgovarajućeg objekta za životinje. Svaka pomoć u toj nedođiji  je dobrodošla!  Shimonah Melhisedek opstaje u najnevorovatnijim, surovim  uslovima,  gotovo bez igde ičega, a opet brine se još  pet crkava  obnovljenih u neposrednoj okolini Bratima! I ne žali se, jer veruje u snagu molitve! A moli se za ceo ljudski rod!

Fotografije: Zoran Jovanović Mačak i Fejbuk strana „Kelija sv. Stefana Dečanskog“