Čudo u sivoj Sejdnaji

Dragan Šibalić, kraljevački avanturista i putopisac, biciklom je krenuo, kako kaže, putevima svile i posle Libana stigao je u Siriju, došao u Damask, a potom i grad Sejdnaju. Evo njegove priče:

Piše: Dragan Šibalić

Zora u Damasku bila je haos živog metala i zvukova. Kao da je sam grad hteo da me zadrži. Taksisti i mini-busevi izrastali su iz zemlje pred mojim biciklom, zaustavljali se bez ikakvog znaka, isčezavali, dok sam ja, sav u napetosti, balansirao između guranja i čekanja. Bila je to borba za svaki metar do ivice grada, sve dok urbana gustina nije popuštala, otvarajući put prema Sejdnaji.

Zaustavio sam se ispred poslednje prodavnice pred uzbrdicom koja me je čekala. I desilo se prvo čudo tog dana. Voda i sok u frižideru, novac u ruci, ali prodavac je samo odmahnuo glavom i mahanjem rukom pokazao na put.

„Ne plaća se,“ rekao je bez reči. Blagoslov za početak hodočašća.

se peo, prvo blago, a onda sve strmije, sve teže, svakim zamahom pedala. Ali težina tela i bicikla bila je ništa prema čistoj radoznalosti pogleda koji su me pratili. Ljudi na ivici puta zaustavljali su se, gledali, neki mahali, drugi nudili hranu i vodu.

„Odakle si?“ – pitanje koje je visilo u vazduhu.

Ko zna kada su poslednji put videli stranca na biciklu ovim putevima?

Posle 33 kilometra, na ulazu gradića Sejdnaja, dočekala me je muzika. Trube, bubnjevi, glasni i veseli, izvukli su me sa glavne ulice. Na parkingu ispunjenom automobilima, našlo se mesta i za moj bicikl. Stao sam i posmatrao: lepo obučene porodice, deca u svečanim odelima, dočekuje ih hor ispred restorana i… Deda Mraz. Tek tada shvatam: to su lokalni hrišćani, oni koji slave Božić 25. decembra.

Stojao sam sa strane u njihovoj radosti, stranac koji je slučajno ušao u porodičnu sliku.

Sama Sejdnaja, kad sam napustio parking, delovala je prazno i sivo. Zatvorene radnje, tihe ulice, sve u nijansama peska i kamena. Verovatno su svi bili kod kuće, u toploti porodičnog kruga. Tu me je zaustavio Ilijaš, mladić u džipu, sa punim osmehom i pitanjem:

„Odakle si?“

„Iz Srbije.“

„Odlično! Imam prijatelje iz Srbije.“

Za nekoliko trenutaka, moj plan je postao njegov. Objasnio sam da želim da vidim njihove svetinje. „Prati me,“ rekao je jednostavno. Prvo nas je odveo do pravoslavnog manastira Svetog Đorđa, tihog skrovišta sa dvorištem popločanim vremenom, čije poreklo gubi korene u 5. veku.

Zatim je predložio nešto neočekivano: „Ubaci bicikl u džip. Hoću da ti pokažem sve.“ I tako smo krenuli u njegovom vozilu, a moj dvototkaš je mirovao u prtljažniku. Vodio me je do katoličke crkve Aja Sofija, izuzetno stare, sa isposnicom ispod u kojoj se, kako kažu, molio prvi sirijski hrišćanin. Zatim do zaključane kapije grčke katoličke crkve Svetog Petra. „Vidiš?“ rekao je Ilijaš, pokazujući rukom preko grada, „na koju god stranu da se okreneš, vidiš crkvu.“

Ima ih preko 40. Crkava, kapela, manastira, raštrkanih po brdima i dolinama, nemi svedoci istorije koja je ovaj grad učinila svetilištem za hrišćane Istoka i Zapada. Ali nad svima dominirala je jedna: Pravoslavni Manastir rođenja Presvete Bogorodice, koji se uzdizao kao kruna grada.

Popeli smo se strmim ulicama. Predanje kaže da ga je car Justinijan sagradio 546. godine na mestu gde mu se javila Bogorodica, tražeći hram. Manastir je bio ogroman, monumentalan. Sa Ilijašom smo se peli dugačkim stepenicama do niskog ulaza gde se moralo saviti da bi se ušlo. Nagrada je bio pogled sa vrha: cela Sejdnaja i njena okolina prostirala se ispod nas, u moru kamena i vere.

Unutra, u tišini koja je bila opipljiva, našao sam se pred „Šagurom“ – ikonom za koju se veruje da ju je naslikao jevanđelista Luka. Pred njom, u tihom molitvenom prostoru, vreme se zaustavilo. Ovaj manastir, drugi po važnosti za hrišćane posle Jerusalimskog hrama Svetog Groba, vekovima je dom monahinjama koje se neprestano mole.

I tu je Ilijaš uradio drugu neverovatnu stvar. Zamolio je monahinje da me prime na noćenje. Pravoslavnim porodicama da, pojedincima ne. Čekao sam, a onda se pojavila monahinja Marina: „Igumanija daje blagoslov. Zato što si pravoslavac. I zato što dolaziš iz daleke Srbije.“

U trpezariji, uz jednostavnu večeru, osetio sam da se nešto menja. U 17 časova otišao sam na večernju molitvu. Bio sam jedini muški glas, uz hor monahinja. Njihovi glasovi, drevni aramejski – jezik Isusa Hrista, koji i dalje žive u ustima ljudi ovog grada, i muslimana i hrišćana – odjekivali su pod svodovima. Stojao sam tamo, sav naježen, nesposoban da rečima opišem mir, treperenje i neverovatnu pripadnost koja me je obuzela.

Noć sam proveo u ćeliji tog drevnog manastira, smeštenog u gradu koji stoji kao paradoks : grad poznat po zatvoru, a podignut svetim nasleđem. Dok je zatvor simbol gubitka, ove zidine šapuću priču o otpornosti, veri i ljubavi koja opstaje usred svega.

I kad sam sledećeg jutra sišao sa brda, Sejdnaja više nije bila sivi gradić na mapi. Bila je živ dokaz da se, čak i na najneočekivanijem mestu, može naći svetlost koja greje, prima i govori jezikom koji je večan.

****