Piše: Mišo Vujović
Novak danas ne igra za svoj 25 veliki pehar. Za još jedno Otvoreno finale Australije zemlje iz koje sigurno nosi pomešana osećanja, ali to je već daleka istorija u ritmu aktuelnog života, Novak igra za teniske anale, za istoriju sporta. Oni, tradicionalni anti fanovi ili istaknuti Nolefobi danas mu mere godine, kao nekada, snagu, iskustvo, domete.
Razlika između 24 i 25 nije u broju, nego u težini samoće tog po svima nedostižnog trofeja. Posle 25 više nema trke, nema „još malo“, nema večite debate po studijima. Ostaje zid. I pločica na njemu. I ime bez fus note ili legende.
Ovaj turnir Novak ne osvaja kao najbolji sveta svih vremena, osvaja ga kao čuvar granice između dve epohe. Nekada su ga čekali mladi lavovi – gladni, brzi, bez poštovanja.
Danas ga čekaju mladi profesionalci – pripremljeni, opremljeni, ali još uvek bez ožiljaka. A grend slem se ne dobija rukom. Dobija se leđima, plućima i sećanjem na poraze koji se nisu videli na TV snimku.
Kad je Novak prvi put pokorio Melburn, igrao je da uđe u klub, sada igra da zaključa vrata. Australija nije samo turnir. To je njegovo bojno polje noću, mesto gde se tenis vraća na izvor: jedan čovek, jedan reket, jedna glava koja ili puca ili ne.
Dok drugi u petom setu počinju da kalkulišu naročito kada ne jure rezultat, u petom setu Đoković igra kao da tek počinje meč. Jaki i precizni servisi, filingrantske paralele, niz mrežicu klizeći drob šotovi, okretnost brzina gimnastička savitljivost. Furiozno, dok protivnik već slavi, nesvestan da je duboko zakoračio u hipnotisani poraz.
Ako uzme 25. pehar, to neće biti pobeda nad protivnikom. Biće to pobeda nad logikom vremena. A ako ne uzme ništa se suštinski ne menja.
Jer je najveća Novakova pobeda već zapisana: On je poslednji koji je stare rekorde pretvorio u strepnju dosadašnjim i posle njega budućih tenisera spremnih da na njih kodišu .
I zato ne gledamo samo meč. Gledamo da li istorija još ima snage da beži ili će konačno da stane i pruži ruku.
Piše: Mišo Vujović
