Đeda Dragovi Rokvići
Napisao: Sveštenik Nenad Andrić
Pre nekoliko godina upoznao sam pevača narodne muzike Nikolu Rokvića, sina čuvenog srpskog pevača Marinka Rokvića. Naš susret bio je povodom crkvene radio-emisije u Eparhiji valjevskoj na veoma zanimljivu temu koja se ticala vere i mladih.
Iz razgovora sa mladim umetnikom Nikolom uvideo sam da je on kao sagovornik duboko pobožan i crkven, što me je kao pravoslavnog sveštenika veoma obradovalo. Naša druženja nastavila su se povodom izdanja knjige o Svetom Nektariju Eginskom, čijem je objavljivanju mladi Rokvić nesebično pomogao i doprineo da mnoge duše željne duhovne literature u bolu i patnji kroz lik Svetog Nektarija dobiju utehu.
Od Nikole sam čuo sve najlepše o njegovoj porodici, posebno o ocu Marinku i dedi Dragu, srpskom stradalniku sa početka 20. veka, što projavljuje izvor blagočešća ovog mladog čoveka koji Hrista slavi slobodno i bez ustručavanja, nezaslepljen svetlošću reflektora i medija zbog svoje pevačke popularnosti.
Marinko je rođen na dan najvećeg Srbina, na dan duhovnog oca naše nacije, na Svetog Savu, 27. januara 1954. godine u Bosanskom Petrovcu. Od malih nogu pokazao je talenat za pevanje koji mu je Bog darivao, pa je isti radom umnožio i postao jedan od najslušanijih narodnih pevača ovog regiona. Mnoga je srca uveselio po onoj narodnoj – veselo srce kudelju prede!
Veliki ruski duhovnik i Svetitelj Serafim Sarovski često je isticao da Bog voli veselost i da čak i u crkvi treba da budemo veseli, jer to Bog voli, a onaj nepomjanik ne voli. Marinko je sa mnogim svojim kolegama čuvao i sačuvao tradiciju srpske pesme i našeg melosa, kao i duh sevdaha kojim je zadojen u ponosnoj Bosni gde se rodio i odrastao. Taj duh je toliko bio jak da se preneo i na njegove sinove koji su nastavili da pevaju i da čuvaju tradiciju i običaje, Pravoslavnu veru, čast i blagočešće.
Nije slučajno da je Marinko jedna od retkih javnih ličnosti koja je svoj umetnički život provela i na sceni i privatno bez sablazni javnosti. Njegov uzoran porodični život poslušnog sina, odanog supruga i dobrog oca vidi se i po plodovima koji su iza njega ostali. Opet ću ponoviti da ništa nema slučajno, pa to nije ni dan Marinkovog upokojenja, 6. novembar 2021. godine, jer je to dan kada se proslavlja molitveni spomen ikone Presvete Bogorodice Svih žalosnih radost.
U tome vidim duboku simboliku, jer je mnoga žalosna srca Marinko razveselio svojim glasom i pesmama, a sam je nosio veliku ranu na srcu zbog stradanja svog naroda, koju je neprebolno osetio u svojoj duši i koja je bila naglašena zbog mučeničke smrti njegovog oca Draga. Takva osećanja mogu da imaju samo mogu ljudi koji imaju veru u Hrista i nadu u život posle smrti, nadu u vaskrsenje, a Marinko je na delu projavio svoju veru.
Sredinom devedesetih godina prošlog veka Srbi su doživeli najveći pogrom u svojoj novijoj istoriji, a on se desio u srcu Evrope: u Hrvatskoj, a potom u i Bosni i Hercegovini, Svetog Save đedovini, kako kaže narodni pesnik. Sama reč „đedovina” označava naslednost od predaka, što znači da još u 12. veku Sveti Sava, princ Rastko, nasleđuje svoju đedovinu kojom su njegovi preci vladali više vekova unazad. To je istorijski potvrđeno mnogim spisima, ali i nepokretnim spomenicima kulture i duhovnosti iz tih perioda.
Uglavnom, Srbi su živeli i vladali tim prostorima više od hiljadu godina. Međutim, zlo ne miruje, pa je svoj vrhunac prokazalo u pogromu Srba takozvanom vojno-zločinačkom akcijom Oluja od strane srpskih neprijatelja 1995. godine. Ova zla akcija, jer takvu će je istorija pamtiti, trajala je nekoliko dana i dovela je do pada Srpske Krajine. Više od 250.000 Srba napustilo je pod mirisom baruta i nevine krvi svoja vekovna ognjišta i našli su utočište u majci Srbiji, čiju Krajinu su i čuvali vekovima.
Tako su hteli moćnici ovog vremena, ali Bog ima zadnju reč. Strpljen je spašen. U vihoru ove strašne zločinačke operacije hrvatske vojske mnogi Srbi su ponosno ostajali na svom ognjištu, svesni da će zaliti kućni prag svojom nevinom krvlju ili da će živote okončati u strašnim logorima, ali su time svedočili veru u Hrista i pravdu. Nisu se bojali. Takav je bio i Drago Rokvić (1924–1995), Nikolin deda, Marinkov otac… Iako uvek nasmejan i vedrog duha, trgovac konjima poznat svima u okolini, nije voleo Brozovu vlast koja je najviše doprinela da dođe do ovih progona Srba iz Hrvatske kao i progona Pravoslavne vere.
Drago je, kao imućni trgovac konjima, pomagao svima kad god je mogao, nije gledao na nacionalnost. U toku rata pronašao je telo jednog muslimana i česno ga sahranio. Pamte ga deca iz mnogih krajeva, osobito iz okoline Mrkonjić Grada, kako je nosio sa sobom jednu kesu punu bombona, pa je darivao deci bombone i novce govoreći:
„Da me zapamtite sokolovi.”
I pod stare dane voleo je da, kao pravi srpski domaćin, pred zimu zakolje june i odnese ga deci u Beograd, pa je tako učinio i te nesrećne 1995. godine.
Međutim, tih dana je stigla vest da je pao Bosanski Petrovac. Dragu je to bilo teško, iako je znao da je njegova žena na putu iz Petrovca za Beograd, te ga niko nije mogao zaustaviti da se prvim autobusom iz Beograda uputi za Petrovac. Negde u Petrovcu, najverovatnije u Draginoj rodnoj kući, uhvatili su ga golorukog neprijatelji roda Srbinova, Peti korpus Dudakovićeve ozloglašene družine, i zverski su ga mučili, iskasapili njegovo telo na komade i prerezali mu vrat, kako je potvrdila obdukcija po pronalasku njegovog leša u masovnoj grobnici posle dve godine.
Draginu i Marinkovu rodnu kuću su spalili neprijatelji do temelja one noći kada su Dragu pogubili. Sahranjen je 1997. godine u Beogradu. Velikomučeničkom smrću umro je Drago Rokvić, ali je vaskrsao u Hristu. To svedoči i njegovo telo koje je po pronalsku i posle dve godine njegovog stradanja, prilikom sahrane u Beogradu, ostalo netljeno kao da je živ, jer i jeste živ u Bogu. Otuda mi odgovor na pitanje koji sam tražio od prvog susreta sa Nikolom: od kojeg je ovaj mladić roda, pa je ovako pobožan? Od roda je hrišćanskoga!
*Iz knjige „Srpska brojanica“, Nenad V. Andrić, ilustracije Jovana Sokić, izdavač Narodna biblioteka Osečina, 2023, sa blagoslovom Episkopa valjevskog G. Isihija
