„Dođe mi da vrisnem“ – Oliver Mandić
Piše: Mihajilo Ješić
Njegova sjajna karijera muzičara i moja novinarska počele su gotovo istovremeno, negde 74-75. godine prošlog veka. A bili smo i zemljaci, obojica Užičani. Ali, kad smo se upoznali to nismo znali, a i sam taj čin više je bio varvarski nego zemljački. Poznanstvo je počelo strašnom svadjom, a umalo i batinama.
Te večeri sam bio dežurni u redakciji „Novosti“, kad me pred ponoć zove portir i kaže da me traže neki momci. Ništa ne sluteći sišao sam u prizemlje i pored Djere portira zatekao dvojicu čupavaca sa gitarama. Prepoznao sam Olivera i Roberta Nemečeka, iz tadašnje grupe „Pop mašina“. Krenuh da se pozdravim sa njima, ali Oliver polete na mene pesnicama. Portir ga je jedva zadržao, Nemeček ga je malo smirio, pa u ponoć na prijavnici ugledne novinske kuće poče nimalo akademski razgovor.
Prethodnog dana sam objavio da je Pop mašina imala koncert u novobeogradskoj Hali sportova, ali da je publika napustila dvoranu nezadovoljna zbog ozvučenja. Perfekcionista kakav je uvek bio, Oliver je to shvatio lično i smatrao da su grupa i on grubo napadnuti. Jedva smo ga Nemeček i ja ubedili da sam napao upravu hale zbog ozvučenja, a ne grupu. U znak dobre volje ponudio sam da na licu mesta napravim intervju sa njima dvojicom i da sutra objavim. Oliveru se to svidelo, ali je tražio da pozovemo i trećeg člana grupe da bude prisutan. Pristao sam, pa smo otišli u obližnju „Prešernovu klet“ i tu napravili „priču pomirenja“.
Vidjao sam Olivera kasnije po raznim svirkama, ali nikad nismo napravili bliži, drugarski kontakt. Sve do jednog slučajnog susreta, opet u „Prešernu“. Sedeo sam na terasi sa Borom Djordjevićem Čorbom i ispijali ko zna koju po redu rakiju, kad je iz ZAM-a, prekoputa, naišao Oliver. Bora je znao za njegovu i moju priču, pa je odigrao misionarsku ulogu pomirenja.
-Vas dvojica ste zemljaci, a Užičani se drže, a vi glumite izrode. Pružite ruku jedan drugome, prvu turu ja plaćam, a posle se vi isprsite – rekao je Bora i poručio tri duple rakije.
Tako je počelo, a završilo se, uh, ne sećam se. Da potvrdim prijateljstvo sutradan sam u kafanu doneo dve flaše uzičke prepečenice, moje domaće iz Godovika – jedna njemu, druga meni. Bila je u flašama od švepsa, što se na slici i vidi.
Dugo smo se Oli i ja družili, a onda je došao rat. Izabrali smo različite strane. Ja sam ostao neutralan, to nije bio moj rat, a Oliver Mandić je je sa Preletom otišao kod Arkana u Srpsku dobrovoljačku gardu. Ali, kažu, nije učestvovao u borbama već je bio intendant, i to za deljenje cigareta i pića vojnicima.
Mandić je završio muzičku školu „Stanković“, a osim u Pop mašini, svirao je (kratko) u JU grupi, u „Oliverovoj beogradskoj reprezentaciji“, radio je malo i u „Ribljoj čorbi“, pobednik je MESAM-a 84. i 85. godine autor je i izvodjač brojnih hitova, maeđu kojima su „Dođe mi da vrisnem tvoje ime“, „Odlazim a volim te, Pitaju me pitaju“, „Poludeću“…
Dugo nisam video Olivera Mandića, a voleo bih. Kažu da najviše vremena provodi na planini Tari, da se bavi turizmom, izdaje apartmane. Kažu da je tamo našao mir.
