EKSKLUZIVNO: Rađanje „Narodne prosvete“ (3)

Kako je beli Rus Anatolije Ivanović u Beogradu stvorio najmoderniju štampariju međuratne Jugoslavije

Posle snažnog odjeka koji je  knjiga Predraga Peđe Savića već izazvala u javnosti, portal Tamo daleko donosi kompletnu, proširenu verziju velikog dokumentarnog serijala zasnovanog na knjizi „Gospodar knjiga: Uloga Anatolija Ivanovića, belog Rusa, u stvaranju srpskih velikana“. Danas objavljujemo treći nastavak.

Put Anatolija Ivanovića od izbeglog belog oficira do jednog od najmoćnijih izdavača u međuratnoj Jugoslaviji i na Balkanu počinje tiho, gotovo neprimetno. Kada je početkom dvadesetih godina stigao u novu državu, nije imao ni kapital ni društveni položaj. Imao je, međutim, ono što će se pokazati presudnim — vojničku disciplinu, organizacionu preciznost i jasnu viziju da se u Beogradu može izgraditi moderna izdavačka kuća po evropskim standardima.

Prema podacima koje donosi knjiga, prve poslovne korake Ivanović pravi u skromnim uslovima, ali već sredinom dvadesetih godina počinje sistematsko formiranje izdavačkog preduzeća koje će ubrzo dobiti ime „Narodna prosveta“. Naziv nije bio slučajan: on je odražavao programsku nameru — da se knjiga učini dostupnom širem krugu čitalaca i da se nacionalna kultura sistematski uredi kroz edicije.

Rani period rada karakteriše postepeno širenje delatnosti. Najpre se formira urednička mreža, zatim distribucija, a potom i sopstveni štamparski pogon. Upravo odluka da ne ostane samo izdavač nego da izgradi i tehničku bazu pokazala se kao ključna prekretnica.

U knjizi se posebno naglašava da je Ivanović u Beogradu podigao modernu štampariju koja je po opremljenosti spadala među najsavremenije u ovom delu Evrope. Mašine su nabavljane pažljivo, tipografija je ujednačavana, a kvalitet poveza i papira podignut na nivo koji do tada nije bio uobičajen u domaćem izdavaštvu. Upravo ta tehnička modernizacija omogućila je da „Narodna prosveta“ uđe u ambiciozne serijske poduhvate.

Međutim, Ivanovićev poslovni model nije se zasnivao samo na klasičnom izdavaštvu. Prema podacima iz knjige, on je rano shvatio da stabilna knjižna proizvodnja zahteva kontrolu čitavog proizvodnog lanca — od sirovine do gotove knjige. Upravo zato ulazi i u industriju papira i drvne prerade. Preko preduzeća „Drvoprodukt“ učestvuje u eksploataciji šuma na osnovu dobijenih koncesija, čime obezbeđuje sopstvenu bazu za proizvodnju papira i kartona. Ova vertikalna integracija — od šume do štampane knjige — predstavljala je za to vreme izuzetno moderan i dalekovid poslovni potez.

Knjiga beleži da je upravo zahvaljujući tim koncesijama i sopstvenoj proizvodnji papira „Narodna prosveta“ mogla da održi visok nivo produkcije i u uslovima nestabilnog tržišta. Proizvodnja papira i kartona davala je kući dodatnu ekonomsku snagu i relativnu nezavisnost od spoljnih dobavljača, što je u međuratnim uslovima bilo od presudnog značaja.

Okosnicu izdavačkog programa ipak je činila monumentalna „Biblioteka srpskih pisaca“. Koncept je bio jasan: ujednačena, reprezentativna izdanja nacionalnih klasika u kontinuiranom ritmu. Prema podacima iz knjige, biblioteka je izlazila punih 63 meseca, tempom jedne knjige mesečno — što je bio izdavački podvig bez presedana u tadašnjoj Srbiji.

U okviru te biblioteke objavljivana su dela Vladimira Ćorovića, Ive Andrića, Alekse Šantića, Jovana Dučića, Ive Ćipika, Petra II Petrovića Njegoša, Đure Jakšića, Milorada M. Šapčanina i Jovana Sterije Popovića. Izbor nije bio slučajan: reč je o kanonu srpske književnosti koji je na taj način dobio reprezentativno izdavačko ruho.

Paralelno sa tim poduhvatom, Ivanović širi program. Pokreću se Biblioteka svetskih pisaca, Biblioteka jugoslovenskih pisaca i Biblioteka dečjih klasika. Ovaj široki raspon pokazuje da „Narodna prosveta“ nije bila jednoprofilna kuća, već sistem koji je pokrivao nacionalnu, svetsku i školsku književnost.

Jedna od manje uočenih, ali veoma važnih komponenti uspeha bila je — marketing. Knjiga naglašava da je Ivanović razvio za to vreme izuzetno moderan sistem reklame i promocije. Umesto da se osloni samo na knjižarsku prodaju, on gradi sopstvenu mrežu oglašavanja i pretplatničkih kampanja.

U tom okviru pokreće i sopstvene časopise, među kojima se posebno izdvaja „Panorama“. Ti listovi nisu služili samo kao kulturni prilozi već i kao snažan promotivni kanal za izdanja „Narodne prosvete“. Kroz njih su plasirane najave knjiga, pretplatničke ponude i kulturne vesti, čime je stvoren zatvoreni medijsko-izdavački krug — još jedna potvrda Ivanovićeve poslovne modernosti.

Posebnu težinu davala je uređivačka elita okupljena oko kuće. U redakcionom odboru bili su Bogdan Popović kao predsednik, Isidora Sekulić, Vladimir Ćorović, Miloš Trivunac, M. Ibrovac, H. Barić i Todor Manojlović. U širem saradničkom krugu nalazili su se Anica Savić Rebac, Pavle Stefanović, Uroš Džonić, Sergij Slastikov, Miodrag Pešić, Nikola Mirković i Milan Kašanin.

Katalog kuće vremenom je okupio sam vrh srpske moderne: Miloša Crnjanskog, Jovana Dučića, Branka Lazarevića, Veljka Petrovića, Gustava Krkleca i Nika Bartulovića.

Ivanović se, međutim, nije zadržao samo na srpskoj književnosti. U skladu sa svojim ruskim kulturnim nasleđem, sistematski je gradio i korpus ruske klasike. U ujednačenom formatu objavljeni su Turgenjev, Dostojevski, Tolstoj, Čehov i Gogolj.

Do kraja tridesetih godina Ivanović je izgradio zaokružen izdavačko-industrijski sistem: uredništvo, štampariju, proizvodnju papira, marketinšku mrežu, časopise i razgranatu distribuciju. Po mnogim pokazateljima, „Narodna prosveta“ postala je jedna od najmoćnijih izdavačkih kuća u Kraljevini Jugoslaviji.

Taj uspon, međutim, naglo prekida rat. Posle okupacije Beograda nemačke vlasti stavljaju Ivanovića pod nadzor, a njegova moderna štamparija postaje predmet sistematske pljačke. Prema podacima iz knjige, značajan deo mašina i opreme odnet je u Nemačku, čime je praktično razorena tehnička osnova izdavačke imperije.

Uprkos tom udaru, mreža koju je godinama gradio pokazala se presudnom za opstanak porodice. Upravo u tom periodu dolazi do dramatičnih događaja koji će obeležiti ratnu sudbinu Ivanovića — njegovo skrivanje, hapšenje sina Aleksandra i borba za njegovo izbavljenje iz Banjičkog logora.

U sledećem nastavku fokus će biti na saradnji sa Isidorom Sekulić i intelektualnom krugu koji je oblikovao kulturnu misiju „Narodne prosvete“.

(Nastaviće se)