Fudbal je krvna slika društva

Momčilo Minić, presednik OFK-a Beograda

Piše: Mišo Vujović

Nije igrao profesionalno fudbal ali je fudbalu kao najbitnijoj sporednoj stvari na svetu posvetio život. Jednostavno rečeno Momčilo Minić je živeo i živi za fudbal. Kako u mladosti tako i sada ne popušta ni u devetoj deceniji života. Danas je najstariji predsednik jednog znamenitog kluba kakav je OFK-a Beograd sa Karaburme.

Nikšićani

Ovog fudbalskog neimara upućeni svrstavaju rame uz rame sa dvojicom u fudbalu neprevaziđenih Nikšićana, u mladosti asova večitih rivala Zvezde i Partizana, reprezentativaca velike Jugoslavije, Vojinom Lazarevićem i Gajicom Đurovićem, po završetku karijere visokim funkcionerima ova dva proslavljena kluba. I Vojin i Gajica pre svega su bili dobri i omiljeni ljudi.

Najreprezentativniji predstavnici staronikšićkog gospodstva, pre nego što ga je klepto- postkomunistička vlast civilizacijski unazadila zbog

dugogodišnjeg otpora teroru sugrađanina sa periferije.

Taj marginalac je uspeo da sav šmek i urbani mentalitet grada pomeri na periferiju kasabe, što Nikšić nije bio ni u vreme pod turskom vlašću.

Dobra dela

Dobri ljudi jedna su vrsta utočišta, moćna tvrđava sa jakim zidinama i čvrstim temeljima, spremna da se odupre snažnom i pruži zaštitu slabom.

Dobri ljudi žive skromno, tiho prolaze mimo nas, nevidljiviji ali jači od onih bučnih bez dela i težine.

Takav primer je moj vitalni sagovornik, za koga rekoh da gazi devetu deceniju života, elegantno i otmeno korača kroz lavirinte ovog košmarnog vremena prepunog zamki i izazova.

Harizma

Momčilo Momo Minić, nije samo poznati beogradski privrednik, sportski delatnik, najstariji predsednik jednog proslavljenog fudbalskog kluba na svetu – već nenametljiva i svuda prisutna institucija.

Bezmalo četiri decenije je u upravljačkim strukturama Romantičara sa Karaburme. Vodio je u više navrata sportsko društvo, a za predsednika OFK-a Beograda biran je tri puta.

Reaktiviran je pre dve godine, sa ambicijom da posrnule Romantičare vrati na staze stare slave u društvo superligaša. Pod njegovim vođstvom uz asistenciju mladih snaga, naslednici slavnog BSK najboljeg tima u Kraljevini Jugoslaviji uspeli su da iz Druge uđu u Prvu srpsku ligu gde su se već nametnuli kao lider na tabeli sa velikim šansama da se plasiraju među superligaše.

U imenu Momčilo nosi momački elan, mladalačku gipkost, optimizam ali i opominjući oprez bogatog životnog iskustva i mudrosti. Ne

štedi se a u vanrednim prilikama ne odstupa. Godine i su ga očeličile, smernost prosvetlila.

Kao dečak, siroče, oca je izgubio sa nepunih sedam godina života, iz rodnog Šipačna kod Nikšića, otisnuo se u beli svet, preko Bjelovara, Vinkovaca, Starčeva, Kraljeva do Beograda gde je ostvario svoje mladalačke snove : da čini dobra dela i pomaže ljudima.

Put

Još dalekih šesdesetih karijeru fudbalskog delatnika počeo je kao funkcioner u Borcu iz Starčeva, odlaskom na službu u Kraljevo dolazi na čelu lokalnog FK Metalca da bi potom preuzeo daleko poznatiju Slogu koju će uspešno voditi sve do seobe za Beograd, gde postaje član skupštine Partizana u kom je već igralo nekoliko prvotimaca poniklih u kraljevačkom drugoligašu.

Za razliku od mnogih zemljaka svoj put krčio je bez imperativnih tonova i gorštačke narcisoidnosti svojstvene podneblju iz koga je otišao u trbuhom za kruhom. Uvek smiren, sa zagonetnim smeškom svojstvenim ljudima prefinjenih manira, nenametljivo akcentuje na činjenice trudeći se da ni jednim gestom ne ugrozi integritet sagovornika i nivo dijaloga. Pod njegovim vođstvom Pekabeta – sa poznatim sloganom „prijatelj kućnog budžeta“, je postala trgovački gigant Srbije, što ga nije aboliralo kod novih revolucionarnih vlasti nakon petooktobarskih promena dvehiljadite godine.

Uspeh se ne prašta

Pekabeta je bila veoma uspešna firma, što je priznao i glavni strateg ekonomskog razbijanja Srbije profesor Ljubomir Madžar.

-Nisam pristao na uslovljavanja još manje na ulogu fikusa u novoj revolucionarnoj postavci te sam prihvatio dužnost savetnika generalnog direktora Simpa Dragana Tomića, te sam u Simpu završio radni vek i otišao u penziju, da bi me nakon nekoliko godina reaktivirali najpre na mesto predsednika Skupštine Beogradskog sajma, gde sam proveo desetak godina, zatim sam imenovan za predsednika Upravnog odbora Doma zdravlja “Milutin Ivković” na Paliluli, gde se i danas nalazim – smireno rekapitulira život ispunjen fudbalom zahvaljujući kome je, naglašava, proputovao svetom i stekao trajna i istinska prijateljstva.

Fali patriotske svesti

–

Fudbal je postao slika društva u kome dominiraju jaki pojedinci i slabe institucije. Imamo toliko sjajnih pojedinaca za dve reprezentacije ali nikako da formiramo dobar tim od tih vrhunskih igrača. Hvali nam malo patriotske svesti, sabornosti ili domoljublja kao kod hrvatske reprezentacije, čiju ideološku matricu ne podržavam ali je njen učinak evidentan.

Svestan sam da je novac preduslov svakog sportskog uspeha. To je realnost. Moj motiv da ponovo stanem na čelu kluba bio je da iskustvom podržim neke mlade ljude, te da doprinesem vraćanju tima tamo gde mu je mesto među superligaše.

Ima dana i kafana

Moma je rado viđen gost u mnogim beogradskim kafanama. Godinama sedimo za istin stolom, Moma je sa maliganima odavno zavađen, ali kabezom ili vodom podržava i prati, mene, Miku, tihog, džentlamenski tolerantnog Katunjanina, odraslog na Voždovcu, Tomu, prefinjenog boema, istančanog sluha za štimung, muzički ili pesnički, Mikija transparentnog i otresitog predsednika opštine, Batu naturalizovanog pivljanina iz bačke ravnice, Vojkana vatrenog partizanovca čistog srca, dva Zorana, Peđu, Dragančeta, doktora, čika Stanka strasvenog lovca, Soleta zabrinutog za sudbinu Pošte…

Retko odsustvuje sa druženja četvrtkom kod u restoranu Romantičari pod sloganom “ Kod Batice u kafani, sastaju se veterani, maligana i muzike pod komandom druga Mike …”

Organizuje sedeljke, zavičajna druženja Gornjepoljaca, čiji je najslavniji potomak Novak Đoković.

Bibliofil

I pored bogate lične i profesionalne biografije fudbal je dominata u životu ovog svestranog čoveka, strastvenog bibliofila uvek spremnog da komentariše aktuelna zbivanja na književnoj sceni.

Sa setom se priseća zvezdanih trenutaka srpskog i jugoslovenskog fudbala, velikih majstora, mađioničara na terenu, igre za oko, igre za dušu, za publiku i na kraju za rezultat.

Mešetari

-Teško je povlačiti generacijske paralele ali fudbal kakav su igrali Rajko Mitić koji je po meni možda i najkompletnija ličnost na ovim prostorima, Bobek, Miloš Milutinović, Šekularac, Džajić je neponovljiv. Nažalost moto današnjeg vremena nije „više od igre“, već više novca. Sve je profit. Nekada je fudbal okupljao uspešne i kredibilne ljude, danas razni nestručni i neostvareni likovi upadaju u fudbalske strukture ne da bi doprineli srpskom fudbalu, već da bi mešetarili – kategoričan je Momčilo koji sa zabrinutošću gleda na budućnost fudbala, okupiranog menadžerskim kombinacijama i sumnjivim transferima, ali i na podeljenost navijača i mržnju posejanu među njima.

– Tribine su postale poligon platvorma za razne vrste poruka i obračuna. Mnogo toga čemu nije mesto uselilo se na stadione. Ne samo mržnja, pirotehnika, političke parole, šovinizam, uvrede, opijati.

Država, za koju znamo da je jača od svakog pojedinca i od svake grupe, morala bi da reaguje energično i bezkompromisno u sprečavanju divljanja na stadionima. Nekada se vlast plašila da će na ulice izaći radnici rakovičkog ili nekog drugog industrijskog basena. Danas se streca od navijača. Naravno da sva ta deca nisu huligani, ali se manipuliše njihovim emocijama, patriotizmom i oni postaju oružje u nečijim rukama.

Sindrom mešetarenja je zahvatio košarku i ostale sportove. Ranije se igrao fudbal na šljaci sa koje su ponikli svi velikani Mitić, Bobek, Milutinović i ostali. Izgarali se na terenu. Muški! Niko od njih se nije previjao kada ukliza i odere deo tela. Te generacije su, uz čeličnu građu, nosile u sebi još tvrđi karakter. Danas su sportisti kondiciono spremni ali svileni, razmaženi preokupirani komercijalnim aspektima sporta. Roditelji ih u tome podstrekuju kako bi amortizovali sopstvenu neostvarenost i rešili neke egzistencionalne probleme.

Ne mali broj darovitih dečaka sprže ambicije najbliže okoline. Koliko je samo primera blistavog početka i brzog i tužnog kraja karijere”, setno će Momčilo uveren da će njegov omiljeni klub ponovo zablistati umiven starom slavom!