Gavrilo Princip drugi Obilić

Piše: Ilija Ptrović

Rezultati Drugog balkanskog rata (koji je sredinom 1913. godine Bugarska vodila protiv Srbije i očas ga izgubila) nisu bili po volji Beču i njegovoj diplomatiji. Još dok se sadržina mirovnog ugovora u Bukureštu mogla samo naslućivati, bečki ćesar Franjo Josif (1830-1916) umirivao je Bugarsku tvrdnjom da njena budućnost ne može biti prepuštena isključivo “ratnoj sreći”, odnosno vojničkom porazu, a Nemačku je uveravao da Austrougarskoj preti velika opasnost od uvećane Srbije.

U takvim okolnostima, da se Rumunija i Grčka ne bi čvršće vezale uz Srbiju, Berlinu nije odgovaralo da podrži agresivne bečke krugove. Srbija je tako dobila još jednu godinu kakvog-takvog mira, a nacionalno oduševljenje Srba u Austrougarskoj krenulo je ka vrhuncu.

“Polet Srbije, pokazan snažno u balkanskom ratu, dao je dovoljno dokaza o njenoj vitalnoj snazi, razvijanoj dotle pod vrlo teškim uslovima. Razumljivo je stoga što su se sad u ojačanu Srbiju počele upirati oči njihovih sunarodnika iz ropstva sa još više poverenja nego pre i što joj se počela s mnogo strana dodeljivati uloga Pijemonta. I Srbija sama osetila se, posle ovih uspeha, više svesna svoje snage i svog poziva. U njenu vrednost kao vođe za delo narodnog ujedinjenja verovali su dotle samo pojedinci; od tada, u nju je počeo verovati skoro sav narod”.

Dok se nacionalno raspoloženje srpskog naroda rasplamsavalo na svim stranama, na Vidovdan 1914. godine, grupa đaka i radnika iz organizacije “Mlada Bosna” izvela je u Sarajevu atentat na nadvojvodu Franju Ferdinanda (1863-1914), naslednika habzburškog prestola.

Prema svedočenju Lea Pfefera (1877-1952), najverovatnije Hrvata jevrejskog porekla, možda rođenog u Slavoniji, sudije koji je vodio istragu protiv atentatora (objavljenom u knjizi Istraga u Sarajevskom atentatu, Zagreb 1938), “to su bili sami mladi, neiskusni, i nestaloženi mladići, koji još nisu shvaćali ozbiljnost sudske istrage, pa su nehotice priznavali i odavali i ono što nije bilo potrebno. Upravo je čudo, da se od ovih još neozbiljnih i nedoraslih mladića nije već unapred doznalo za pripremanje atentata.

Svaki od njih pravio se junakom, ali nijedan nije imao hrabrosti izvesti atentat, što je i posve naravno (prirodno – IP). Oni su doduše počeli bili ozbiljno shvaćati nacijonalne ideje, zahvaćeni pokretom koji se širio među omladinom po celom Slovenskom jugu, ali još nisu bili odgojeni u terorističkom duhu. Kako su ti mladi ljudi većinom i danas živi, te kao ozbiljni javni radnici zauzimaju ugledne položaje, to moram svoje navode malo opširnije dokumentovati. Oni su u svakom slučaju postupali pred sudom neustrašivo, pošteno preuzimajući na sebe odgovornost, da ne bi stradali nedužni” (L. Pfefer, Navedeni rad, 74)

Jedan od atentatora, Vaso Čubrilović (1897-1990), potonji univerzitetski profesor, istoričar, ministar, akademik, priznao je tada da je odlučan bio da ubije Ferdinanda, zato što je čitao u novinama “da je on nepravedan prema Slovenima”. Na pitanje zbog čega je u kritičnom trenutku odustao, Čubrilović veli: “Ja sam mislio, da će atentat izvesti onaj koji stoji ispred mene, jer ga ja uopšte nisam mislio izvesti. Pa iako sam imao za pojasom odšrafljenu bombu, a u levom džepu revolver koji je već bio otvoren, to se ipak – kad se dovezao Nadvojvoda – nisam mašio ni za bombu ni za revolver, jer – kad sam video Nadvojvodu – bilo mi je žao da ga ubijem” (Isto, 78-79).

Čubrilović je, vidimo, odustao, ali nije Gavrilo Princip (25. jul 1894 –28. april 1918), mladić koji je, po istražiteljevom opisu bio “malog rasta, slabunjav, odužeg žuto-bleda lica, pa je teško bilo i zamisliti kako se on, tako sitan, tih i skroman, mogao odlučiti na ovakav atentat. A tek njegove oči! Te svetloplave, sjajne oči nisu nipošto bile divlje, zločinačke oči, već oči žive i prodirne, inače mirne, a iz njih je provirivala prirođena inteligencija, kao i neka sređenost i krajnja energija”.

Pri prvom susretu videći pred sobom zlostavljanu i satrvenu osobu, i fizički i psihički, koja je reči izgovarala “napadno teško”, istražitelj je pitao Gavrila da li se oseća sposobnim za razgovor. “On je – s početka slabim, a onda sve sigurnijim i jačim glasom – odgovarao jasno na postavljena pitanja”.

Od Gavrila se, tako, moglo saznati da mu se otac zove Petar, da je rodom iz Obljaja, kod Grahova, da ima devetnaest godina, da je pravoslavne vere, da je neoženjen, te da je mesec dana ranije u Beogradu svršio osmi razred gimnazije. (Ovo baš i nije bilo istina, pošto je Princip, po odobrenju direktora Prve muške gimnazije u Beogradu, 21. juna 1913. položio peti razred a 21. avgusta iste godine i šesti. On se spremao da vanredno polaže i preostala dva razreda više gimnazije, kao i veliku maturu, odnosno ispit zrelosti, ali su ga u toj nakani sprečile neprilike vezane za atentat. A kako to kaže Milan Ćurčin – 1880-1960 –, pesnik, književni istoričar i prevodilac, izdavač Nove Evrope koja je objavila Pfeferovu Istragu, “razlog što je govorio svojim drugovima i istražitelju, da je svršio gimnaziju, u tome je, što je tim hteo da opravda dolazak u Sarajevo pre svršetka školske godine”).

Pored toga, Princip je izjavio da je “još pre dve godine nakanio bio, iz nacijonalističkih osećaja, počiniti atentat na koju istaknutu ličnost, koja reprezentira vlast u Austriji; a pre mesec dana došao je iz Beograda u Sarajevo, pošto je u Beogradu dobio od jednog komite, kojemu imena ne zna, browing, pištolj, u svrhu da izvede atentat na prestolonaslednika Ferdinanda, – jer je u njemu inkarnirana najveća vlast, ‘od koje vlasti mi Jugosloveni osećamo strašan pritisak‘… Niko ga na taj čin nije nagovarao, a ni s kim nije bio u sporazumu, niti je kome rekao da će počiniti atentat… Ljudi među kojima se je kretao držali su ga, kaže, slabićem i čovekom koji je – usled silne literature – upropašten. ‘To sam ja, u stvari, simulirao, kao da sam slab čovek, iako takav nisam bio‘.

U ovo poslednje sasvim se uklapa svedočenje Vase Čubrilovića da je, još kao petnaestogodišnjak, prvi put video Gavrila, ali da se sa njim nikada nije upoznao.

“Već sam onda čuo za Principa, da je on velika ‘stuva‘; a to znači da se nikada ne zna gde je, te da izbije sada ovde sada onde. Osim toga čuo sam, da je Princip ‘Srbohrvat‘, dočim sam ja onda bio radikal, a tek pred godinu dana postao sam i ja ‘Srbohrvat‘, što znači, da Srbi i Hrvati ima u svemu da rade složno” (Isto, 79)

Prema Pfeferovim zapisima, Gavrilu je “vazda pred očima lebdelo političko ujedinjenje Jugoslovena… a toga radi je Jugoslovene trebalo pre svega osloboditi od Švaba i Austrije, budući da su sve nesreće, koje su se događale, poticale od Austrije… ‘Bila je moralna dužnost Srbije, kao slobodnog dela Jugoslovena, da oslobodi ostale Jugoslovene od Austrije‘ (Isto, 29-30, 60-61).

Po prilici, porastu takvog nacionalističkog duha doprinele su naročito srpske pobede u balkanskim ratovima, o čemu je Princip rekao i sledeće:

“Mi smo sebi postavili ciljem, da se svi Jugosloveni smatraju kao jedan narod. Primerom nam je služila Nemačka i Italija, pa se u danom momentu imalo ujedinjenje i kod nas provesti. Takovim momentom mogao se smatrati slučaj kakvog evropskog rata, kad bi trebalo da Jugosloveni i Srbi budu toliko jaki da se od Austrije ocepe. To su moje misli i misli omladine, – a ima đubreta koje i drugačije misli! – Mi nismo nikada očekivali od Austrije, da bi ona ujedinila Jugoslovene, već smo očekivali da se ona raspadne kao kuga, te da je između nas Jugoslovena nestane. Moje je bilo mišljenje, da bi svaki koji ima dušu i osećaja za narod koji pati trebalo da protestuje i čini šta bilo, jer je osveta slatka i krvava” (Isto, 60-61).

Slično je u istrazi govorio i Trifko Grabež (1895-1916), jedan od atentatora:

“Boravak u Beogradu i Balkanski rat vaspitao je u meni borbeni duh, koji je bio spreman u danom momentu dati život za dobro Bosne i Jugoslovena uopšte. Utoliko sam se lako odlučio na atentat. Osoba Prestolonaslednikova nije tu igrala nikakve uloge, već samo narodni osećaj” (Isto, 70)

Ni po čemu od toga nije odstupalo ni priznanje Danila Ilića (1890-1915), jednog od organizatora zamišljenog atentata, ali i onoga koji je otkrio imena svih zaverenika:

“Imao sam iste političke ideje kao i moj prijatelj Gavro Princip: i moj je ideal bio ujedinjenje čitavog slovenskog naroda pod jednom krunom; a mogla bi biti i republika. Nismo bili zadovoljni sa postojećim stanjem, i zato mi je cilj u životu da – neprezajući ni od kakovih sredstava – oživotvorimo našu ideju. Smatrao sam vladajuće krugove u Austrougarskoj monarhiji protivnicima te ideje, pa sam takovim smatrao i prestolonaslednika Ferdinanda… Bio sam za atentat i zato što sam bio nezadovoljan držanjem Bečke Vlade naspram Jugoslovena, a osuđivao sam i bosanski režim” (Isto, 97)

Iz upravo navedenih reči, ali i iz priznanja drugih osoba više ili manje umešanih u atentat, Pfeferu je samo preostalo da zaključi da “mladobosanci” nisu bili “velikosrbi”, da su se oni, orijentisani panslovenski, izjašnjavali kao “Srbohrvati” i Jugosloveni, da je “Gavrilo Princip, koji je odapeo hitac, učinio to zadojen idealima nacijonalizma, u znak protesta protiv ugnjetavanja Južnih Slovena”, te da je “prema tomu, atentat imao nesporno političku pozadinu…. Princip je bio prorok i apostol, koji se žrtvovao za svoju ideju; ali Sarajevski Atentat nije bio samo delo pojedinca ili nekolicine, – on označuje početak pokreta cele nacije, koja raskida i zadnju kariku na lancu da bi se oslobodila i postala nezavisnom… Retko se događa, priznajem, da sam sudac-istražitelj govori javno o rezultatima jedne istrage; ali se se ovde radi o delu koje je imalo tako nedogledne posledice, da će ova knjiga na pitanje odgovornosti, ili takozvane Krivice za Rat… biti također od važnosti”. Pored toga, on je mogao konstatovati da, “iako me je Svetski Rat zatekao još pri vođenju istrage, bio sam uveren, i onda kao i danas, da Sarajevski Atentat nije izazvao rat, već da je on tek bio zublja koja je potpalila složenu lomaču ukrštenih interesa” (Isto, 5, 6. i 153).

Svi za koje se “otkrilo” da su bili umešani u atentat, uhvaćeni i osuđeni na smrtne ili dugoročne zatvorske kazne. Kako je Gavrilo imao manje od dvadeset jedne godine, u skladu sa zakonom smatran je maloletnim, te nije mogao biti osuđen na smrt – dobio je dvadeset godina “tamnice kuće neobične”. Drugog decembra 1914. godine sproveden je u zatvor u Terezinu, u Češkoj, na pedesetak kilometara severozapadno od Praga.

Kod Vladimira Dedijera, u knjizi Sarajevo 1914, Beograd 1966, na stranama 593, 604, 606. i 612-614, čitamo:

“Princip… je bio živ sve do nekoliko meseci pred propast Habsburške Monarhije. Umro je 28. aprila 1918. Jedna ruka bila mu je amputirana, a telo oslabilo haranjem tuberkuloze…

Princip je ispričao doktoru Martinu Papenhajmu, poznatom psihijatru… da je u januaru 1916. pokušao da izvrši samoubistvo, ne pominjući zašto… Hteo da se obesi peškirom…

Dr Papenhajm je Principa poslednji put video 5. juna 1916. Njegova zabeleška sasvim je kratka:

‘Ruka se mora, ako dopuste, amputirati. Njegovo raspoloženje obično, rezignirano‘…

Lekari koji su lečili Principa od aprila 1916. do aprila 1918. ostavili su pouzdanije informacije… Dr Levit i dr Mozel amputirali su Principu ruku. Oni su Principa sa ‘očinskom brigom negovali‘… Dr Marš je 1936, na osnovu dokumentarnog materijala iz bolnice, objavio svoja sećanja na Principa:

‘Kada sam u leto 1916. počeo lečiti Principa na hirurškom odeljenju garnizonske bolnice u Terezinu, on je već bio kandidat smrti, živi leš: njegovo do kostiju sasušeno telo pokrivale su mnoge tuberkulozne rane u veličini tanjira. Sigurno je Princip još pre svoga hapšenja nosio u sebi klicu tuberkuloze, ali su dve godine tamnovanja u kazamatima terezinske tvrđave bile dovoljne da toliko rasplamte to žarište bolesti da se smrt bolesnika mogla očekivati u najkraće vreme. Ali valja učiniti priznanje službama u terezinskom garnizonu koji su nosili odgovornost za Principov život, što su, čim su se pojavili prvi teški simptomi tuberkuloze preneli bolesnika u garnizonsku bolnicu, u kojoj je imao istu negu kao i ranjeni ili bolesni vojnici…

Za vreme dvogodišnjeg tamnovanja narasla mu je dugačka brada, tako da je izgledao za deset godina stariji. Kad su mu skinuli bradu, preda mnom se pojavilo jedno inteligentno, mladalačko lice, puno izražaja. Vitko i nežno, Principovo telo imalo je tipičan tuberkulozni habitus… Grudi su mu bile prekrivene velikim tuberkuloznim gnojnim ranama. Zglob u desnom laktu tuberkuloza je toliko bila uništila da se gornji i donji deo ruke morao da veže srebrnom žicom. Zašto je lekarima bilo zabranjeno da mu amputiraju donji deo ruke, ja sebi ne mogu da objasnim.

Princip je obično svakog drugog dana dolazio u operacionu salu na previjanje. Pošto smo morali da previjamo gornji deo tela, ja sam za njegovo previjanje morao da utrošim više materijala no za pet ranjenih vojnika. Tuberkulozni proces rapidno je napredovao. Principovi dani bili su izbrojani‘.

Nema očevidaca poslednjih dana Principovog života. Ali sačuvana je njegova smrtovnica… U njoj se kaže da je Princip umro 28. aprila 1918, u 6,30 posle podne, u sobi 33 zatvorenog dela terezinske bolnice broj 13. Kao uzrok smrti navodi se tuberkuloza kostiju.

Princip je sahranjen tajno, u noći između 28. i 29 aprila… Jedan austrijski vojnik, po narodnosti Čeh, František Lebl, otkrio je Principov grob. Sa četiri vojnika on je dobio naređenje da sahrani Principa na mesnom katoličkom groblju, sa instrukcijama da ne sme da otkrije gde se grob nalazi. Kad su vojnici došli na groblje, našli su već iskopanu raku nasred jedne staze. Pošto su spustili kovčeg, zatrpali su raku, uklonili sve tragove ukopavanja da bi sprečili da grob bude otkriven. Ali Lebl je iste noći načinio skicu groblja i Principovog groba. Poslao je svome ocu da je sačuva u slučaju da on bude poslat na front i tamo pogine. František Lebl je preživeo rat i po povratku odmah otišao u Terezin i na Principov grob stavio češku zastavu.

Na dan 9. juna 1920. izvršena je ekshumacija Principovih ostataka. Među prisutnima bio je dr Mozel koji je amputirao Principovu ruku. Kad je grob otvoren, nađen je skelet s jednom rukom – dokaz da je František Lebl napravio tačnu skicu”.

Principovi posmrtni ostaci preneseni su u Sarajevo i tamo sahranjeni.