Gromovnici – srpska „Paklena pomorandža“

Piše: Stana Šehalić

U smanjenoj ovogodišnjoj produkciji u kojoj je dobra knjiga postala kolateralna šteta epidemije korona virusa, roman „Gromovnici“ Aleksandra STamenkovića izronio je iz naslaga zaborava kao osveženje i podsetnik neophodnosti suočavanja sa svetom oko sebe, a posebno sa samim sobom.

Kao što je film Paklena pomorandža u režiji Stenlija Kjurbika koji se pojavio pre četrdeset godina odnosno istoimeni roman Entonija Bardžisa star pola veka, postao stvar opšte kulture, tako su Gromovnici temom nasilničkog ponašanja i prkošenja uobičajenim društvenim konvencijama i moralnim normama, aktuelni i danas, jednako kao u doba prvog izdanja.

Gromovnici su, i posle četvrt veka od prvog izdanja, roman savremene tematike, habitualno vezane za urbani prostor. To je priča o odrastanju na periferiji industrijskog grada početkom 80-ih godina prošlog veka, koja predočava neusaglašenost kognitivnog, intelektualnog razvoja sa moralnim i socijalnim, unutar jednog samodovoljnog i sporomislećeg društva u eroziji sopstvenih vrednosnih okvira i njihove autistične referentnosti.

U fokusu je banda maloletnika koju čine tri mladića i dve devojke. Oni su deca istog kraja grada, iste ulice, pobačaji iste škole. Roman je pripovedan u prvom licu, alter ego je vođa bande „Gromovnici“ Aleksandar Mitrović. On nam govori o svom intelektualnom razvoju i moralnoj retardaciji usled pobune putem destrukcije. Njegov odnos sa devojkom Majom, članicom bande, ispisuje dirljivu, toplu, ali nemoguću ljubavnu priču, jer su njih dvoje, veoma nalik jedno drugom, spojeni u zlu.

Njegov odnos sa drugom devojkom iz bande, Nelom, predstavlja nedorečeni erotizam i neželjenu vezu sa seksipilnom, ali priglupom, nesrećnom i potom za sav život unakaženom devojkom. Tu su još njegov rival unutar bande, inteligentni, lukavi i zlu okrenuti Boban, kao i priglupi, moralno indiferentni Šami, na čije se razorne pesnice banda oslanja u težim situacijama. Put destrukcije i nasilja kao jedini način pobune nameće se kao samorazumljiv u kontekstu socijalne sredine u kakvoj odrastaju.

Gromovnici su jedna tužna priča o bezizlazu dece pogubljene na periferiji industrijskog grada, koja suočena sa moralnom bedom društva i licemerjem države, sopstveni smisao pronalaze u nasilju i destrukciji.

Roman Gromovnici je ujedno i omaž rokenrolu, pre svega grupi Jethro Tull i njenom frontmenu Janu Andersonu.

Autor Aleksandar Stamenković plodan je pisac koji živi i stvara u Kragujevcu. Objavio je, pored  „Gromovnika“,  i sledeće knjige: „Žetelac tuge“, „Magister militum“, „Rusalka“, „Jezergrad“, „Svarožnici“, „Gota planina“, „U staklenom dvorcu“, „Srce i mač“, „Ujka Vasina slava“ i Loctor Arianus.

Trilogija „Baš čelik“  svrstala ga u red sjajnih  poznavalaca slovenske i srpske mitologije i veštine pripovedanja kojom se tradicija bajkovito stavlja u funkciju kvalitetnog štiva u maniru najboljih svetskih pisaca ovog žanra.

Zamimljivo je da je u trenutku publikovanja prvog izdanja, prvenca Aleksandra Stamenkovića, 1998. pokojni Miodrag Pavlović je u kraljevačkoj Povelji ukazao na Gromovnike kao na jedini na srpskom jeziku pažnje i pomena vredan roman mlađeg pisca u to vreme. Prikaz knjige pojavio se na engleskom jeziku u časopisu  The World Literary Today, US published etc.

Knjiga je izašla u izdanju beogradskog Centra funkcionalne pismenosti „Apostrof“.