Gusle su moj razgovor sa sobom, ljudima i Bogom!

NEŠINE PRIČE IZ KALIFORNIJE

Bojana Peković, majstor gusala sa anđeoskim glasom, prva Srpkinja koja je sa ovim drevnim instrumentom zakucala na vrata muzičke akademije u Helsinkiju, gde je dočekana raširenih ruku

Piše: Nebojša Tošić

Kada se čudesna mlada dama obrela u pitoresknom kalifornijskom  gradiću Vatsonvilu (Watsonnville), u Radklif školi, dočekaše je 80-tak djece, polaznika već nadaleko poznatog muzičkog obrazovnog projekta „El Sistema“(@elsistemausa). Taj program pokazuje da časovi muzike „mogu biti efikasan instrument za poboljšavanje  ocjena, povećanje samopouzdanja i osjećaja društvene odgovornosti. A toj dejci iz programa „El Sistema“, koji se uveliko širi SAD, pa i svijetom, omogućava se intenzivno muzičko obrazovanje  i sa najboljim (gostujućim) učiteljima koje mogu pronaći.

E sada recimo da tu djecu „ništa ne može iznenaditi“ jer su njima „radionice“ držali i violinisti, i bubnjari, i pijanisti, i trubači, ama vrhunski muzičari na svakom njima poznatom instrumentu. Pa ipak! Direktorica i osnivač “El Sistema“ u ovom gradu, sinjora Izabela Tuncer, predstavlja im gospođicu Bojanu Peković.

Kaže im da se u njenoj torbi nalazi pravo bogatstvo, pećina sa blagom, iz koje će najljepše dragulje podijeliti sa  njima i učiti ih da to neiscrpno blago i oni troše. Učiće ih kako se svira na instrumentu kojeg nisu do tada nisu vidjeli ni slušali…Bojana se saginje i iz torbe vadi gusle za djecu, “dječije gusle“ koje je napravila u saradnji sa svojim majstorom gusala, dobro poznatim kako po svojim graditeljskim, tako i guslarskim vještinama, Milićem Šaponjićem. Vatsonvilom zabrujaše razdragani glasovi.

Pruža im te gusle „njenog djetinjstva“. Prelaze iz ruke u ruku, zagledaju ih, kuckaju, dive se sjajnom drvetu i jelenjoj stilizovanoj glavi na vrhu. Uspostavljen je puni kontakt sa tim mladim ustreptalim dušama. Kada se uzbuđenje stišalo obećava da će im pokazati kako da i oni gude, ali im prvo mora ispričati koliko blago taj imnstrument, ta vremenska čaura, u sebi sadrži…

I sama obuzeta pjesmom i zvukom gusala Bojana Peković posmatra ta mlada ozarena lica. U njima prepoznaje sebe, onu malu petogodišnju djevojčicu iz Kraljeva, što otvorenih očiju i razgorene mašte sluša tatu Radovana, čuvenog i znamenitog guslara i učitelja  koji već generacijama uči djecu kako svirati i pjevati uz gusle.Tada, baš kao i ova mala djeca preko okeana, i naša  i ona  drugog jezika i kulture, nije dosezala dubinu onoga o čemu njen otac pjeva, ali je znala da govori nešto veliko što se i sudbine tiče.

-Gusle su moja snaga, moje najtananije misli. One su moj razgovor sa sobom, ljudima i Bogom. Jednostavne ali i zagonetne, stamene ali i delikatne. One vežu prošlost i budućnost – kazuje nam Bojana Peković, mlada a već u svijetu poznata guslarka. – U vreme moga detinjstva  guslarske radionice i neko „kolektivno“ dečije guslanje bilo je retkost, ako izuzmemo guslarsku klasu moga oca Radovana i još nekoliko ljudi koji su u to doba uviđali nezavidnu poziciju mladih. Ostalo je to duboko sećanje i iskustvo da naša deca u Srbiji i srpskim zemljama, čak i danas nisu mnogo upoznati i ne znaju mnogo o našem instrumentu….

Bojana Peković je sa guslama bila na dvomesečnom dragocjenom putovanju po SAD i Kanadi. Ujedno završava pisanje svoga master rada, priređuje male „guslarske kamerne koncerte“, a svojim šarmom i predivnim glasom rado je viđen gost među našim svijetom. Ovo „veliko putovanje“ započela je na Vaskrs prošle godine  dolaskom u Toronto, a potom u Vankuveru učestvuje u dobrotvornoj večeri „Noć nad Hercegovinom“ koju je organizovala porodica Kovač.

Tu su prikupili pomoć za obnovu manastira u Pridvorici i pomoć dvjema porodicama na Kosovu i Metohiji. Put je nastavila do kalifornijskog Džeksona, da se pokloni moštima Svetog Sevastijana Dabovića u Crkvi Svetog Save, u najstarijem našem hramu  u Americi i da se ponovo susretne sa mnogobrojnim prijateljima koje je tamo stekla pri ranijim posjetama. Zatim do Los Anđelesa i Vatsonvila, pa put u Atlantu i, zatvorivši krug, ponovu Torontu, gde joj je nastupe u ovom delu Kanade organizovala Gordana Laković.

-Muzika je ona neraskidiva nit koja nas sažima. Toliko toga sam doživela i naučila, što beše i glavni cilj moga dvomesečnog putovanja po Kanadi i Americi. Drago mi je da mogu na jedan moj skroman, ali iskren način,  deo sebe dam drugim ljudima, da se povezujemo kroz jedan zvuk, baš kao kroz crkvu. Oni i jesu naš dom i naša zaštita. Oduševljena sam što vidim koliko je mladih okupljeno oko našeg folklora, pevanja, čuvanja običaja. Uz mene je, kada je to mogla, bila i izvanredna moja prijateljica iz Džeksona, popadija Biljana Bojović, sjajna čelistkinja, kompozitor i pedagog, koja je uz violončelo i glas, oplemenjivala gusle i pevanje uz gusle. To je i meni i slušaocima bivalo izvanredno sazvučje  u kojem se prepoznaje spoj drevnih i modernih vremena.

Širom zemljinog šara Bojana Peković  slovi kao „majstor gusala sa anđeoskim glasom“. Od svoje šeste godine, evo već punih dvadeset godina, kako nastupa kao guslarka sama, sa svojim bratom Nikolom , najmlađim vanrednim profesorom  harmonike na Fakultetu umetnosti u Nišu,  svojom muzičkom grupom „Umetnička  porodica“, a i drugim umjetnicima širom svijeta.Uz gusle pjeva na brojnim jezicima, prati moderne plesove i vizuelna produkcijska dostignuća.

-Do sada sam imala mnogo koncerata širom sveta, počevši od mog rodnog Kraljeva, gde su počinjali moji prvi zvučni koraci, do velikih sabornih hramova i koncertnih dvorana, pa do ,meni najdražih, skromnih crkvenih porti naših pravoslavnih crkava i manastira u Srbiji, Evropi, Americi, Kanadi. To me na svojevrstan način, vraća na ona stara naša vekovna srpska ognjišta, na ušuškane kuće gdje se oko vatre sakupljaju ukućani i neko od njih recituje junačke epske pesme, a još kada se pojavi guslar uz ono čuveno „Je li testir malo zapjevati“, tu veselju „nigde kraja nema“. Podsetilo me je to i na moje odrastanje  uz narodne pjesme i junačke i devojačke, one koje su bile i jesu ogledalo našeg naroda i mentaliteta.

U čuvenoj emisiji „Ja imam talenat“, 2012. godine, pojaviše se bratac i sestrica, Nikola i Bojana Peković. On se prijavio da svira harmoniku (već tada je slovio za virtuoza), a ona da svira gusle, i to „svako za sebe“. Neko od organizatora „naređuje“, da  oni sviraju zajedno i na taj način da se spoje „dva najstarija narodna instrumenta“ (jeste i harmonika je ponijela tu titulu). Legenda kaže da je moralo biti tako i – duet snova je rođen.

Te, 2012. godine, već je uveliko svirala „velike gusle“. I njih je napravio guslar i graditelj gusala Milić Šaponjić. I danas se od tih gusala ne odvaja. Njihov zvuk je specifičan, pa kada je došla na prijemni ispit na finsku čuvenu muzičku akademiju „Jan Sibelijus“, na odsjek za globalnu muziku, („Global music“), očarala je sve  profesore i ljude koji su odlučivali o njenoj „muzičkoj sudbini“.  Zahvaljujući i tome, ova prestižna akademija, čula je za gusle i ne samo to. Dala je Bojani dom i prostor u nastavnom programu uz mogućnost razvoja i podrške od eminentnih umjetnika svijeta. Do tada, nigdje ni na jednom univerzitetu nije postojalo nešto tako, pa ona postade „prva dama u svijetu“, školovani guslar tog muzičkog ranga.

Naravno, niko je tamo nije mogao učiti sviranju gusala, pa je, što se toga tiče, na neki način sama sebi bila „profesor“!?  Ali zato je postojao obiman i zahtjevan program. Od svakog studenta, a tamo ih ima sa svih strana svijeta, traže da predstavljaju svoju kulturu, svoj muzički identitet, a oni ih usmjeravaju i  omogućavaju vrhunsku pedagošku obuku za rad sa djecom i odraslima, sa brojnim institucijama i umjetnicima, kulturnim događajima i naučnim radovima.

-Usavršavam se uz više mentora kao što su Nejtan Tomson (Nathan Thomson), Adriano Adevale (Adriano Adewale), Rita Keranen (Riitta Keranen)… U pedagoškom putešestviju na akademiji kroz stvaranje guslarskih radionica vodi me i gospođa Soili Perkio. Ona je svetski poznati muzički pedagog i ona me usmerava na traženje inovacija i novih pristupa u učenju gusala, pored onih starih, posebno u radu sa decom. Pored  tradicionalnog načina  prenošenja prakse u ovom sazrevanju i usavršavanju veoma mi pomažu i metode svetskog pedagoga Olfa Šulverka, čije metode  omogućavaju deci koja se prvi put susreću sa muzikom, da koriste svoju kreativnost, osećaj za ritam i zvuk na jedan njima blizak način.

Da, možemo se na svemu tome zahvaliti njenom ocu Radovanu koji je i nju i njenog brata  Nikolu i stotine djece i odraslih iz Kraljeva učio guslanju i junaštvu i „uz gusle pevao im šta je nekad bilo“.

-Ponosna sam što je on prije punih 20 godina u mome rodnom gradu bio osnivač Društva guslara „Žiča“. Nije slučajno što ga kao izvanrednog pedagoga generacije mladih pamte i kao učitelja „modernog načina guslanja“ ističući kombinaciju gusala i harmonike ili gusala i orkestra sa više instrumenata u čemu smo ga, veoma uspešno, sledili brat i ja. I danas zna da se „žali“:

-Pre su Nikola i Bojana bili poznati kao Radovanova deca, a sada sam ja poznat kao otac Nikole i Bojane. Ponosni smo i na našu majku Snežanu, koja sve  nas, i tatu, i brata i mene, sve ove godine, podražva i okružujue svojom ljubavlju.

O brojnim ženama guslarkama iz prošlosti nije Bojana znala kada je bila mala. Samo znanje o njima bijaše u sjenci, mada “one nisu bile tako retke, iako su ih tako oglašavali“. Bilo ih je dosta, a kako zadnje etnomuzikološke knjige otkrivaju po imenu i prezimenu, ima ih „više desetina“, koje svojim glasovima mogu muškima „na megdan stati“. Bojana Peković je jedna od najpoznatijih, a sa takvim zvanjem i povratkom u Srbiju iz Finske, biće pravi primjer mladim, a , bogami i starim generacijama.

-Ovo što sam naučila sazrevajući kao pedagog i guslar  na svetski prestižnoj muzičkoj akademiji „Jan Sibelijus“ u Helsinkiju, svakako da će najviše koristiti generacijama mladih guslara koji tek stasavaju, a i svima koji će slušati muziku koju nastavljam da stvaram o čemu ću govoriti u nekim narednim javljanjima. Nadam se da će i na nekom našem fakultetu u Srbiji, biti otvoren prvi odsek za tradicionalne instrumente, pa i gusle, ili kao u Finskoj, odsek za globalnu muziku gde ćemo moći  da ugostimo predstavimo i druge kulture – kaže  na kraju razgovora Bojana Peković.