Sedim sa Nemanjom, mladim inovatorom, genijem, koji me svaki put oduševi nekom idejom ali i zrelim stavovima i delom već ostvarenim za svojih premalo godina. O njemu i bratu mu Nikoli tek će se čuti. Nikola Tesla, kako oslovljavam ovog ultradarovitog mladića o kome će dela tek svedočiti, govori tiho a slikovito. Ilustruje priču slikama života i prošlosti. Od njega čuh ovu zanimljivu i kod nas uvek aktuelnu priču.
Jednog jesenjeg dana nezvan banu, u fruškogorski manastir , zadužbinu kralja Dragutina Nemanjića iz 13.veka, tada aktuelni ministar u Vladi.
Predstavi se, obeća pomoć od 20 miliona dinara za obnovu koja traje nekoliko decenija.
Iguman se obradova uveren da će sa tim novcem uspeti da realizuje dobar deo preostalih radova.
Rastali su se srdačno uz ministrovo obećanje da će već sutradan njegove službe preduzeti potrebne korake oko uplate navedene donacije.
Kao svaki uljudan čovek učtivo se pozdravio ostavivši igumanu vizit kartu na kojoj rukom dopisa i broj svog mobilnog telefona.
“Ovo je privatan broj, za vas sam dostupan u svako doba dana i noći”, reče osmehujući se prijateljski.
Turci su ga u više navrata pljačkali, pustošili, Hasburzi ga takođe nisu štedeli, Ustaše sravnili sa zemljom, komunisti razbaštinili i raskućili otimajući mu posede, ostavljajući crkvu i konak u ruševinama kao spomenik crvenog terora.
Iguman, mudar i smeran monah nije mogao da sakrije radost što će napokon uspeti da se iskobelja iz etapnog tavorenja u obnovi uslovljenog nedostatkom novca. Ali obećanja naših političara obično su na dugom i krtom štapu. Prvi nalet optimizma za samo nekoliko dana počeo je da se topi. Iguman je smerno i skromno čekao poziv nesuđenog darodavca.
Prođe dan, mesec, godina od ministra ni traga ni glasa. Na pozive se ne javlja na poruke ne odgovara.
Na koncu je shvatio da političari obećanja izbacuju kao floskule prazne i neobavezujuće. Već je to obećanje istisnuo iz pamćenja, ali mu rekoše da je dotični bio u raznim strankama – naravno vladajućim. Imao je nepogrešivi instinkt za pravu stranu. Imao je nepogrešivi osećaj kada će i gde da preleti.
“Svak svoj krst nosi kao i greh, a greh je obmanuti i slagati, jednog smernog Hristovog vojnika. Sećam se razočaranosti monaha Mitrofana Hilandarca u tada najvećeg živog autoriteta Srbije, pisca istorijskih romana, oca nacije na čijem su se kanabetu decenijama ispovedali pripadnici vlasti i opozicije. Kalemar iz Velike Drenove, boravio je mesec dana u Hilandaru, prisustvovao molitvama, orezivao vinograd, razgovarao sa monasima o Bogu i spasenju ljudske duše, koju ovozemni bitisanje čeliči za večni život. Noć pre odlaska priznao je da ga je boravak u Hilandaru približio Bogu, da ga je pomerio sa nekih ideoloških stanovišta. Međutim, povratku u Srbiju otac nacije izjavljuje jednom nedeljniku: “ Kada bih se ponovo rodio išao bih istom stazom života”.
Starac Mitrofan je bio duboko razočaran:
“Nisam verovao da se tako dobro pretvarao. On nije svestan da je greh lagati monaha”, govorio je vidno uznemiren. Živimo li danas “apokalipsu laži, da li je nužda : biološka, psihološka, nacionalna, politička”, pitao se u “Deobama”otac nacije.
I u pravu je kada kaže da laž živi svuda: mržnji, ljubavi, samilosti, samoobmani, samoutjesi, ali se ne bih složio da se lažima ispoljava poštenje i patriotizam : kod političara da, ali kod kolektiviteta svakako ne.
Iguman, ovog drevnog zdanja i nakon dugog vremena nije prestao da razmišlja o nezvanom gostu i njegovom obećanju.
“Vileo bih da ga sretnem i ispričam mu priču o besnom begu haračliji i odvažnom Stojanu, koga beg, zbog neplaćanja harača, veza i pokupi u roblje.
I ne prođe dugo iguman dobi poziv za neku svečanost u Mitrovici. Na ručku ga sedoše do ministra. Susret srdačan sa jedne uzdržan sa druge ihumanove strane. Ministar ljubopitljiv iguman učtiv. Ministar samosažaljiv, ubrzano vreme, izazovi, pritisci, haos. Nije mu do života. Iguman miran, blag, srećan. Sve je prepustio Božjoj volji. I iskušenje sa lažljivim ministrom je Božja volja.
Bog njime upravlja njemu se predao celim bićem. Ko ministrom upravlja nije mogao da tvrdi. Da dušu ne greši… A čuo je da
“Znate li priču o begu i Stojanu”, hvatajući pauzu u ministrovoj logoreičnosti, upita iguman ministra.
“Ne!”, štrecnu se ministar.
Iguman lagano povećava ton.
“Besni beg veza Stojana sa marvom i ostalim robovima. Na jednom izvoru zastadoše da se konji i zaplenjeni harač na četiri noge okrepe, zadrigli beg i pratnja najedu, robovi napoje.
Stojan već u godinama, sede pored potoka, napi se vode da utili glad!
Turčin zamastio brkove lojavom bravetinom, parčići sira kao pahulje snega i slika njegove halapljivosti ukrasili bradu:
Jel’ bolan Stojane! O čemu te misli more?”.
“Ne more me misli zlotvore. No se u Boga nadam da neće proći dugo da ja i ti zamenimo uloge”.
Beg se grohotom nasmija.
Ahahaha!, odzvanjalo je okolnim brdima.
“Samo se ti smej, zar ne vidiš sve se komeša od Beča do Stambola. Diže se raja od Jadrana do Egeja”, prkosno će Stojan.
E moj kaurine. Iako moje carstvo propane, a tvoje hrišćanstvo pobedi, ja se imam đe vratiti. Istim putem.
Krst oko vrata i krmad pred sobom. Zvaću se Bogoljub ili Bogić da sam Bogu bliži. Alah mi neće zameriti njega sam davno potkupio da me ne bi sunetili.
A imam čime sa tvojima trgovati. Vaša guzica nije otišla pod kiriju zbog turske snage, već zbog izdaje i pohlepe”, uzvrati beg, dok su mu mrvice iz usta kitile proređene pramenove brade.
Eto toliko moj ministre, reče iguman, posmatrajući ministra kome se ni obrva nije namrštila, kao ni prilikom prelaska sa njive na stadion.
