Jedina knjiga koju Anatolije Ivanović nije smeo da objavi (12)

Živojin Žika Pavlović autor knjige o staljinističkim čistkama ponudio je rukopis „Narodnoj prosveti“ ali njen vlasnik iako antikomunistički nastrojen prećutno je odbio da je štampa, a Pavlovića su srpski komunisti 1941. godine streljali  

Posle snažnog odjeka koji je  knjiga Predraga Peđe Savića već izazvala u javnosti, portal Tamo daleko donosi kompletnu, proširenu verziju velikog dokumentarnog serijala zasnovanog na  knjizi „Gospodar  knjiga: Uloga Anatolija Ivanovića, belog Rusa, u stvaranju srpskih velikana“. Danas objavljujemo 12 nastavak.

U godinama pred Drugi svetski rat, Kraljevina Jugoslavija se nalazila u složenom i protivrečnom odnosu prema Sovjetskom Savezu. Još od vremena kralja Aleksandra Karađorđevića, Beograd je odbijao da prizna režim koji je likvidirao rusku carsku porodicu i iz korena izmenio poredak u kojem su pravoslavlje i slovenstvo bili spojeni sa tradicionalnim monarhizmom.

Već krajem tridesetih godina, međutim, dolazi do zaokreta. Kako navodi istoričar Miladin Milošević, Kraljevina Jugoslavija je bila među retkim zemljama u Evropi koja je decenijama odlagala priznanje Sovjetske Rusije, ali je uoči izbijanja svetskog rata pritisak spoljnih okolnosti postao neodložan. Nemačka i Italija su već zauzele dominantne pozicije, Britanija i Francuska tražile su svaku moguću antifašističku osovinu, a knez Pavle, pragmatičan i oprezan, shvatio je da će ranije ili kasnije morati da popusti.

Navodi se da je u talasu čistki likvidirano sedam maršala, sedamnaest komandanata armija i preko sto generala, kao i da je među streljanima bilo dve trećine viših činovnika Ministarstva spoljnih poslova.

„Streljani su ljudi koji su potpisivali mirovne ugovore i pregovarali sa Zapadom, ljudi koji su poznavali Evropu. Njihove prazne fotelje nisu samo rupe u administraciji, nego otvorene rane u svesti jednog naroda.“

U narednim poglavljima, „Streljanje partijskih funkcionera i diplomata“ i „Kominterna i strah partije“, Živojin Žika Pavlović iznosi potresne podatke:

„Kad je aparat države slomljen, na red je došla partija sama. Od dvadeset jednog člana Centralnog komiteta, petnaest je streljano; od sto i pedeset članova Vrhovnog sovjeta, više od polovine je nestalo; od starih boljševika koji su stajali uz Lenjina, skoro niko nije ostao živ. Time je Staljin dovršio ono što je otpočeo: revoluciju je pretvorio u vlast straha, a strah u normu.“

Opisujući Kominternu, Pavlović konstatuje da je ona „od revolucionarne tribine postala nadgrobna ploča svih komunističkih pokreta“ i dodaje da „istorija ne pamti primer da je jedan pokret tako temeljno uništio svoje pristalice kao što je to učinio Staljin“.

Poslednje poglavlje, „Istina o procesima u Sovjetskoj Rusiji“, predstavlja svojevrsnu optužnicu protiv staljinizma. „U montiranim procesima“, piše on, „Staljin je ubio jednu trećinu članstva svoje partije. Nikada nije utvrđen tačan broj likvidiranih vojnika, oficira, intelektualaca i ostalih žrtava Staljinovog terora.“ Ta rečenica, koja je na prvi pogled zvučala kao puki podatak, u sebi je nosila težinu smrtne presude.

Prema tvrdnji jednog istoričara koji bez bitnih dokaza navodi da je Anatolij Ivanović, vlasnik izdavačke kuće „Narodna prosveta“, bio jevrejskog porekla, postoji verovatna veza između ovog beogradskog izdavača i Pavlovića. Pavlović je, preko svog poznanika — jednog od urednika jevrejskog porekla, koji je bio u bliskim poslovnim vezama sa Anatolijem — ponudio Ivanoviću rukopis svoje knjige. Urednik je posredovao, ali je Anatolij, iako iskreno antikomunistički nastrojen, oklevao da prihvati rukopis.

Tih dana je Kraljevina Jugoslavija svečano obnovila diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. U takvim okolnostima, objavljivanje knjige koja je otvoreno razobličavala staljinistički teror značilo bi direktan politički rizik — ne samo za izdavača već i za opstanak čitave kuće.

Knjiga zato nije štampana.

Njen autor, međutim, nije izbegao tragičnu sudbinu. Nije je izbegao ni užički paroh Milan Pašić, koji je ostavio pismo porodici u kojem je zapisao da „umire od ruke revolucionarne pravde“. Ubijeni su i Milan Ljubojević, nosilac Karađorđeve zvezde, i Mihailo Milovanović, slikar i vajar, tvorac portreta srpskih vojvoda. Prilikom ekshumacije grobnice u Krčagovu pronađeno je 68 leševa, a na Kapetanovoj livadi još 40.

Prema istraživanjima Slobodana Gavrilovića, Ranković i njegovi potčinjeni su, posle sedam dana prebijanja i mučenja, streljali čoveka koji je obelodanio istinu o staljinističkim zločinima. Pavlović, iako je bio pretučen do neprepoznatljivosti, nije priznao nijednu optužbu. Svedoci su zabeležili da je, izveden na gubilište, pokušao da pobegne. Tada je pao, pogođen iz neposredne blizine.

Đilas je kasnije rekao: „Da je Žika imao sedam glava — zbog svoje knjige nijednu ne bi sačuvao.“

Njegova smrt označila je početak onoga što će kasnije biti nazvano „revolucionarna pravda“. U trenutku kada je Staljinova senka tek padala na Evropu, u malom srpskom gradu ponavljao se isti obrazac terora.

Njegova knjiga ostala je kao poslednji dokument o hrabrosti i kao dokaz da je reč ponekad opasnija od puške. Ona je postala jedina knjiga koju Anatolij nije smeo da objavi, ali je i bez njegovog pečata ostala simbol istine koju su i Anatolij i Pavlović jednako razumeli: istine koja je u doba straha plaćana životom.

Naslovna fotografija: Živojin Žika Pavlović

(Nastaviće se)