Југославија није била у првом плану америчких Мислилаца

РАЗБИЈАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ЗАБЛУДА

Група америчког председника Вудра Вилсона Мислиоци није имала задатак да створи Југославију, као што мисле многи српски историографи, али је нудила нека решења после Великог рата

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

Пишући књигу о генералу Рудолфу Мајстеру, враћао сам се једном питању које у почетку није било у средишту мог истраживања: шта би се 1918. догодило са Словенцима и Хрватима да је Србија остала при сопственом државном и територијалном пројекту, уместо што је прихватила стварање заједничке државе?

Мајстер није био само словеначки генерал и песник. Био је човек са изузетним осећајем за геополитику, војну стратегију и, нарочито, за онај кратак историјски тренутак у којем оно што војска заузме и одбрани постаје аргумент дипломатије. У новембру 1918, када међународно призната граница још није постојала, преузео је Марибор, разоружао немачки Schutzwehr и створио стање на терену без којег би карта данашње Словеније могла изгледати другачије.

Ни захвлност краљу Александру

Током истраживања  Мајстера сусретао сам се са његовом оценом да Словенци, али и Хрвати, имају разлога да Александру Карађорђевићу буду захвални што Србија после победе у Великом рату није кренула путем проширене Велике Србије него путем југословенског уједињења. Та оцена може некоме данас звучати провокативно, али је треба мерити приликама из новембра и децембра 1918, а не каснијим искуством две Југославије.

Држава Словенаца, Хрвата и Срба није била међународно призната. Није имала војну снагу којом би сама заштитила територије које је сматрала својим. Италијанска војска је напредовала, а иза ње је стајао Лондонски уговор из 1915.

Хрватски историчар Тихомир Понош ту државу описује са три речи: „мала, слаба, немоћна“. Алтернативе уједињењу, каже, биле су „веома лоше до катастрофалне“. Подсећа и на чињеницу која се касније нерадо помињала: загребачка штампа је у новембру 1918. позивала српску војску да дође, српске јединице су дочекиване у хрватским градовима, а официрима су приређивани свечани пријеми.

Понош сматра да би самостална хрватска држава могла настати и без Југославије, али би била „врло мала“, без значајног дела простора које су Хрвати сматрали својим историјским земљама. (Тихомир Понош, интервју за „Експрес“, 16. децембар 2025.)

Понош је још занимљивији када говори о Александру Карађорђевићу. Не тражи објашњење за Југославију у некаквом америчком диктату. Напротив, за Александра каже: „И код њега постоји та жеља за уједињењем“, а затим додаје готово узгред реченицу која отвара много веће питање: „А краљ воли бити краљ у већој краљевини.“

Још важније, Понош одбацује тврдњу да је уједињење било покренуто из неког центра моћи у Паризу, Лондону или Вашингтону.

Ту почиње проблем са данас све популарнијом причом о америчким „творцима Југославије“, коју бескрајно експлоатише важећа српска историографија , као аргумент да је Југославије  била непромостива воља великих светскох сила .

Ко су били „Мислиоци“?

На једној фотографији снимљеној у време Париске мировне конференције налази се шеснаест америчких стручњака. Фотографија се последњих година појављује уз тврдњу да гледамо људе који су пројектовали нову Европу, па и Југославију, док је Александар Карађорђевић наводно само прихватио већ припремљени амерички „домаћи задатак“. Реч је о члановима групе Мислиоци.

Група је створена 1917. по налогу председника Вудроа Вилсона и под покровитељством његовог најближег саветника Едварда Мандела Хауса. Није бројала шеснаест чланова. У различитим фазама окупљала је око 150 историчара, географа, економиста, правника, картографа и других стручњака.

Међу водећим именима били су Сидни Едвард Мезес, Ајзаја Боуман, Чарлс Симор, Дејвид Хантер Милер, Џејмс Т. Шотвел, Клајв Деј, Роберт Хауард Лорд, Волтер Липман и Роберт Џ. Кернер.

Њихов посао није био безначајан. Требало је да Вилсоновој администрацији обезбеде податке о националном саставу територија, економији, лукама, железницама, историјским границама, националним покретима и могућим послератним решењима.

Али између тврдње да су припремали америчку политику и тврдње да су створили Југославију постоји огромна разлика. У почетку сасвим сигурно – нису тражили Југославију. То за њих било последње могуће решење и маргинално размишљање.

Ово је део приче који се најчешће прескаче, и због којег улазим у жесстоке расправе сасвојим пријатељима историчарима, истраживачима и публициастима.

Национални архив Сједињених Држава изричито наводи да је Вилсонових Четрнаест тачака од 8. јануара 1918. било засновано на извештајима које су припремили Мислиоци. Ако желимо да знамо шта су Вилсон и његови стручњаци тада стварно намеравали са Аустроугарском и Србијом, не морамо ништа да претпостављамо. Треба прочитати 10. и 11. тачку.

У десетој Вилсон каже:

„Народима Аустроугарске, чије место међу народима треба сачувати и обезбедити, треба пружити најслободнију могућност аутономног развоја“.

Ту нема помена  рушењу целе  Аустроугарске  и нема независне Југославије.

Напротив, почетком јануара 1918. говори се о аутономном развоју народа у оквиру поретка чије се место међу државама жели „сачувати и обезбедити“.

Још је занимљивија следећа, једанаеста тачка из које се види да Србија и Црна Гора овде нису делови неке унапред замишљене Југославије. Оне су засебне државе. Србију треба ослободити, обновити њене окупиране територије и обезбедити јој „слободан и сигуран приступ мору“. То је 8. јануар 1918. године.

Да су Вилсонови „Мислиоци“ већ имали готов план Југославије, тешко је објаснити зашто Вилсон, ослањајући се управо на њихов рад, не тражи независност Јужних Словена Аустроугарске, него њихов аутономни развој, док Србију третира као посебну државу којој треба обезбедити излаз на море.

У једном истраживању америчко-бугарских односа и рада Мислиоци наводе још нешто: амерички експертски предлози нису прихватали српске захтеве према Аустроугарској садржане у југословенском програму, а као најбољи српски приступ мору разматран је правац преко Солуна. Другим речима, полазило се од будућности Србије, не од већ готове Југославије.

Различита решења у америчком документу

Југославија је била само једна од могућности, која није у првом плану међунардним факторима.

Још уверљивији је програм рада Мислиоца из 1918. године у коме амерички стручњаци набрајају могућа решења. Прво је: Уједињење Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине као југословенске државе или федерације аутономних држава.

Али већ следећа варијанта гласи: „Укључивање Србије, Црне Горе и Босне у реконструисану Аустроугарску монархију као аутономног краљевства“.

То су два потпуно различита решења у истом америчком документу. Следе затим Велика Бугарска, аутономна Македонија, подела Албаније, привремена аутономија спорних области до референдума и балканска федерација.

То није пројектни задатак за стварање Југославије. То је списак могућих решења која треба испитати. Исти документ за Србију тражи посебна истраживања:

„Српско-албанска граница; Дубровник, Драч и Солун као луке Србије; српско-бугарска граница; питање јужнословенског уједињења“.

Редослед није небитан. Јужнословенско уједињење је питање које се истражује, а Србија је истовремено засебан предмет истраживања са сопственим границама и сопственим излазом на море.

За Босну и Херцеговину постављен је задатак да се утврди: „Дакле, какав је однос различитих етничких и верских група према аустроугарској власти и — Србији“.

И Пирот се појављује у том документу. Американци бележе: „Пирот и појас српске територије између Мораве и Дунава на који Бугарска полаже право“.

Овде формулација „Српска територија“ није без значаја.

Ни „Мислиоци“ се нису слагали међу собом Роберт Ј. Кернер временом је постао један од најснажнијих заговорника југословенске идеје унутар групе Мислиоци. Али чак је и његов рад унутар саме групе приман са резервом.

У документу Мислилаца бр. 882 од 10. маја 1918. његови извештаји о чехословачком и југословенском питању названи су: „бриљантни извештаји“. Неколико редова касније следи упозорење. Кернер је чешког порекла и „чешки националиста“, па његов рад, пишу његове колеге, мора бити проверен од: „људии хладнијег расуђивања“.

Тешко је наћи бољи документ против приче о јединственој групи која је добила налог да створи Југославију. Унутар саме групе постојале су разлике, резерве и сумње у политичке склоности сопствених експерата.

Исти извештај каже да је В.С. Монро проучавао Србију тамо где су се њени интереси укрштали са бугарским и албанским захтевима, док Србију тек треба обрадити „као део југословенског покрета“.

Југословенско решење током 1918. добија све већу тежину. Али то је развој америчке политике током рата, а не спровођење плана који је постојао од оснивања Мислилаца.

Насловна фотографија. Групни портрет америчке експертске групе Мислиоци у Паризу

Наставља се