Kad srpski princ ide da se bori kao običan vojnik

„Hoću da se borim kao običan vojnik“. Zagrmeo je to čak i jedan srpski princ, a upravo tako i glasi i jedno malo, a vrlo, vrlo zanimljivo poglavlje u memoarima princa Đorđa Karađorđevića, u kome se svedoči o, kako je sam isticao, najvećoj nepravdi koju je doživeo.

Godina – 1912. Đorđe je već ustupio pravo na krunu mlađem bratu, Aleksandru, a tu čuvenu, jednu od najvažnijih godina u srpskoj istoriji, dočekao je s novim problemom.

Evo njegovih reči:

„Dogodila mi se velika nezgoda. Osećao sam se rđavo nekoliko dana. Pariski život ili pariska klima u ovo vreme, a možda i nervni potresi zbog raznih doživljaja, bacili su me u postelju. Lekar mi je dao izvesne lekove, a ja sam nepažnjom uzeo veliku dozu. To je dovelo do velike intoksikacije organizma i jedva sam ostao živ. Hitno je pozvan čuveni francuski psihijatar Ernes Dipre. Posle pregleda, poslao je mome ocu jedan veoma povoljan izveštaj o mojoj bolesti, koji su moj stric Arsen i dr Sava Petrović pročitali i sa zadovoljstvom mi saopštili njegov sadržaj.

Sećam se da mi je sam doktor Dipre rekao – posle pregleda – da će moje zdravstveno stanje, izazvano žestokom intoksikacijom, popraviti već posle nekoliko nedelja odmora u prirodi. Preporučio mi je stoga da što pre odem u Švajcarsku na klimatski odmor.

Otac, po prijemu izveštaja doktora Diprea i izveštaja našeg poslanstva u Parizu, napisao mi je hitno pismo da poslušam doktora i odmah krenem za Švajcarsku. Poslao mi je i svog ličnog lekara, dr Nikolajevića, da me prati na ovom putu.

Lekar mi savetuje da se ne zamaram i ne uzbuđujem dok se odmaram, ali to je lakše reći nego učiniti. Vesti, koje stižu u Švajcarsku iz zemlje i inostranstva, obespokojavaju me. Spoljna situacija za nas je vrlo opasna. Turci nas već duže vremena provociraju, a ovih dana izvršili su pokolj u Makedoniji. Stranka Mladoturaka, najzad na vlasti, želi da sprovede reforme u Makedoniji i da satre hrišćanski živalj. Otac i naša vlada veoma su uznemireni zbog toga. Stanje je tako opasno, da je došlo i do promene vlade kod nas: kabinet Marka Trifkovića je pao i novu vladu je obrazovao Pašić. Poznato je da je Pašić pogodna politička ličnost u ovom trenutku, kao pristalica ruske teze: da se održi status-kvo na Balkanu.

I Bugarska je zabrinuta. Ovih dana je načenik njenog generalštaba javno napao politiku Turske i naglasio da čvrsto veruje da će balkanske države umeti da brane svoja prava – i da su spremne. Njegova izjava odjeknula je Evropom gotovo kao poziv na rat.

Iako se dr Nikolajević trudi da me poštedi od vesti o ovim događajima, ja sam dobro obavešten i želim da krenem za Srbiju. Novine koje primam sve više govore o ozbiljnosti događaja. Tako saznajem da otac danima konferiše sa Pašićem i da su u stalnoj vezi sa Bugarima, sa kojima je već zaključen vojni savez. Ugovor o prijateljstvu i savezu sa njima, zaključen 13. marta, proširen je u Balkanski savez kada je sklopljen i vojni sporazum između Bugarske i Grčke. Svi znaci govore da na Balkanu počinje da se komeša.

Napisao sam ocu pismo da želim da se vratim u Srbiju i od njega dobio hitan odgovor. Savetuje mi da prvo otputujem kod tetka-Jelene u dvorac Rakoniđi, a on mi obećava da će me izvestiti ako se stanje pogorša. Poslao mi je i kominike koji je izdala naša vlada. Čitam kroz redove. Ako kominike treba da umiri naš narod, on ne može da umiri i moje nespokojstvo. Ipak ću poslušati oca. Ako dođe do sukoba, saznaću to iz italijanskih novina.

Tek sam stigao u Italiju, a u Beogradu je objavljena opšta mobilizacija i zakazana vanredna sednica Narodne skupštine. Istovremeno sa Srbijom objavile su mobilizaciju i Bugarska, Grčka i Crna Gora. Vratio sam se hitno u zemlju i bio svedok oduševljenja s kojim je naš narod dočekao vest o mobilizaciji. Kralj je prestonom besedom otvorio sednicu vanrednog saziva Skupštine, izjavljujući da su mobilizaciju diktirirale opšte prilike na Balkanu.

Kraljev govor dočekala je Skupština burnim klicanjem i ovacijama. Reagovanje poslanika i naroda na ulici bilo je takvo da se jasno videlo da će Srbi radosno poleteti u okršaj, koji im je nametnut. Svet je satima čekao na ulicama da pozdravi kralja, a naš prolaz od Skupštine do dvora ličio je na trijumf pobednika koji je već srećno završio rat, pa se pobedonosno vraća u zemlju. Ne zna se ko je toga dana više klicao: poslanici u Skupštini, koji su stojeći pozdravljali kralja i više puta prekidali reči njegove prestone besede – ili narod na ulicama.

* * *

Crna Gora je objavila rat Turskoj i borbe na granicama već teku. Deda je prvi raskinuo Gordijev čvor, a uzrok tome je bio upad turske patrole na crnogorske karaule kod Berana.

Objavu rata Crne Gore Turskoj obznanila su srpskom narodu vanredna izdanja listova i ceo svet je izašao na ulice. Ogromne mase građana slegle su se i pred poslanstvima prijateljskih zemalja: Bugarske, Grčke i Rumunije. Oduševljeno se manifestovalo Crnoj Gori i kralju Nikoli. Kraljević Mirko, vrhovni vojskovođa svih mojih dečačkih ratničkih igara na Cetinju, otputovao je u Podgoricu, gde se nalazi glavni vojni štab crnogorske vojske.

Kao vojnik, i kao oficir srpske vojske, smatrao sam za svoju najsvetiju dužnost da i sam odmah krenem u prve borbene redove. Otac je, po Ustavu, bio vrhovni komandant vojske, Aleksandar kao prestolonaslednik imao je da komanduje Prvom armijom, a celokupna Konjička divizije padala je pod komandu moga strica, kneza Arsena.

Prvog dana posle proklamacije, odmah po objavi kraljevog ukaza, požurio sam ocu da saznam svoj ratni raspored i svoje dužnosti. U očevom kabinetu zatekao sam i Aleksandra. Obojica su bili nagnuti nad stolom i zajedno su posmatrali „opšti ratni plan“ i „plan bojišta“.

-Došao sam po svoj ratni raspored, oče – rekao sam uzbuđeno. – Želeo bih odmah da krenem.

Otac se podigao od stola, za kojim je dotle posmatrao ratne planove, i polako, starački, pošao prozoru. Nije rekao ni reči i okretao je oči da me ne gleda.

Aleksandar, naprotiv, začuđeno je podigao obrve i pogledao me samopouzdano i upitno.

-Raspored? Kakav raspored?

-Tražim da mi se saopšti kojoj armiji pripadam i koje je moje mesto komandanta – rekao sam malo nervozno, uveren da me Aleksandar nije dobro razumeo. – Nisam dobio raspored, niti znam kome treba danas da se javim. Spreman sam da pođem. Neću da čekam.

Otac je opet oborio oči i – za momenat je zavladala tišina. Ova čudna tišina, u momentu kada sam uzbuđeno doleteo da se sa ocem oprostim i kada sam, ponet oduševljenjem i žurbom, jedva čekao da ga zagrlim, učinila mi se gotovo jeziva.

Sa svih strana, izvan ove sobe, čuli su se glasni uzvici, naredbe, pokreti. Svet je na ulici galamio, kola kretala, a topot konja ispunjavao je vazduh… Samo je u ovoj sobi vladala nema tišina.

Ljutito sam lupio nogom o patos. Otac se trgnuo, ali i dalje je ćutao.

-Šta je ovo, zaboga? – povikao sam. – Napolju je huk, vojska kreće, svi hitaju u komande, a vas dvojica kao da ste okamenjeni.

Otac je hteo nešto da kaže, ali je zastao. Nije više posmatrao šta se događa na ulici, već je nekako neobično, kao molećivo, gledao u Aleksandra.

Na očev upitni pogled Aleksandar je malo stisnuo usne i prkosno se odmakao od stola. Jedan trenutak smo se gledali ćuteći – a onda je on krenuo meni.

-Nisi u rasporedu – rekao je odsečno. – Ratni plan ti ne daje nikakvu komandu. Ne moraš da ideš u rat…

Da je bomba pala između nas, mislim da bi me manje pogodila nego ove reči.

-Da ne idem u rat? … A rat je već počeo… Šta je tebi?

Bilo je to nešto za mene neshvatljivo… Otadžbina je zvala, svaki Srbin je kretao iz svoga mesta, iz svoje rodne kuće, od svoje porodice… Ljudi su polazili sa pesmom na usnama, sa oduševljenjm u srcu, samo sa jedno mišlju: napred za Otadžbinu!

Dok sam, uzbuđen i u nedoumici, gledao čas u oca, čas u Aleksandra, moj mlađi brat, do juče tako ljubazan – kao da je sad odjednom izrastao preda mnom i pretvorio se u spomenik podignut velikanima poginulim u ratu.

-Bio si u Švajcarskoj kada se pravio ratni raspored – izustio je nemarno, kao da govori o nečem sasvim običnom, a ne o nečem što predstavlja biti ili ne biti moga života. – Nismo predvideli nikakvu komandu za tebe. Ostani gde si.

I pre ovog trenutka, tako svetog i tako sudbonosnog za narod moje zemlje, i docnije u životu, imao sam više puta, i možda više nego iko, prilike da osetim i čujem ljudske nepravde, ali mi nijedna nije izgledala strašnija, teža, uvredljivija i neshvatljivija.

Od detinjstva, od dečačkih igara na Cetinju, pa kroz dane kadetovanja u Petrogradu i zatim kao prestolonaslednik u Beogradu – od kolevke gotovo pa do momenta ovog razgovora, spreman sam za vojnika. Ljubav koju sam osećao prema otadžbini i srpskom narodu razlikovala se od one koju su osećali drugi Srbi. Kao dete izgnanika sanjao sam u tuđini o ovom tlu, o ovom narodu, o borbi za slobodu i opstanak baš ovih ljudi koji su danas, sa zanosom i poletom, jurili u rat – za spas Otadžbine.

Jurili su svi: mlađi ljudi, sedi starci, nedorasla deca. Onaj koji nije bio u spsiskovima išao je u dobrovoljačke čete. Svako se oduživao zemlji kako najbolje ume i može – svako je nešto hteo da priloži za njeno dobro, za njenu slobodu, za njenu čast. A iznad svega – na visoko podignutoj zastavi čovečnosti i ljubavi krupnim slovima blistala je misao: „Napred, bratu u pomoć, bratu koji strada!“ … Podigao se ceo narod kao jedan čovek, kretalo se u borbu, u krv – u smrt, i nikome ni na um nije palo da ne krene. Nikome, sem meni – mladom ratniku od 25 godina, vojniku Otadžbine, aktivnom oficiru srpske vojske, nije bilo zabranjeno da pođe.

A ko mi to brani? Rođeni brat, onaj koga sma u šestoj godini učio da drži drvenu pušku u rukama, onaj koga sam štitio u dečačkim ratnim igrama… Onaj kome sam dobrovoljno ustupio pravo da danas ovo može da mi zabrani.

Krv mi je jurnula lice, u svest – zamračila mi oči, sobu, vidike…

-Ko si ti da mi uskratiš pravo učešća u ratu? – dreknuo sam i poleteo na Aleksandra. Hteo sam da ga smoždim.

Naglim koracima – neuobičajenim za svoje pokrete – otac se stvorio između nas dvojice.

-Smiri se, sine moj – čuo sam roditeljski glas. – Smiri se. Ratni raspored ti, doduše, ne daje nikakvu komandu, ali ako ti hoćeš, idi u rat. Idi, ja te blagosiljam.

I očeva ruka se podigla na blagoslov.

Pogledao sam u oca. Hteo sam i njemu nešto neprijatno da kažem, ali me je sprečio bolni izraz njegovog lica. Ipak sam, salutirajući po vojnički, rekao:

-Ići ću i idem! Niko me u tome ne može da spreči. To je moje pravo, Veličanstvo.

Čim sam to izgovorio – kao vihor izleteo sam iz sobe.

***

Iz istih stopa krenuo sam u svoj stan. Uzeo sam dogled, gurnuo revolver u džep i naredio da mi se dovede konj. Moj seiz me je spreman čekao.

-Jaši! Krećemo!

Krenuli smo beogradskim ulicama… Kasom, ja napred, seiz za mnom… Svet se okretao, zastajao, pozdravljao me, nešto mi dovikvao – ali ja ništa nisam razumeo. Otpozdravljao sam automatski i jurio dalje… Napred! Napred!

Ali, kuda? Nigde nisam bio upisan, niko me nije čekao da se javim… Kralj je bio vrhovni komandant, Prvom armijom komandovao

 je Aleksandar, a čika Arsen predvodiće konjicu… Neću tamo. Neću nigde gde su oni, nigde gde je moja rodbina, koju sam tako voleo, a za koji mi se danas činilo da je tuđa… Dalje od njih, što dalje i što dalje…

Kuda? Kuda? – lupalo mi je u svesti.

Odjednom mi je sinulo… U drugu armiju. Njome je komandovao moj prijatelj, general Stepa Stepanović.

Tekst: Darko Nikolić/Parteon