Kako je beli Rus oblikovao srpsku književnost

Razgovor sa Predragom Savićem, književnikom i advokatom povodom njegove najnovije knjige

Ruski emigrant Anatolij Ivanović stvorio je izdavačku imperiju u Srbiji, okupio srpsku intelektualnu elitu, ali je njegovo ime decenijama sistematski brisano

Sudbina Anatolija Ivanovića deluje gotovo neverovatno. Junker Bele armije, izbeglica bez domovine, vizionar koji u Beogradu podiže moćnu „Narodnu prosvetu“, čovek koji okuplja sam vrh srpske intelektualne elite — Bogdana Popovića, Isidoru Sekulić, Anicu Savić Rebac, Jovana Maksimovića i mnoge druge — a potom biva proglašen nepoželjnim i proteran u treći egzil.

Knjiga „Gospodar knjiga“ prvi put celovito otkriva kako je jedan beli Rus postao tihi arhitekta srpskog književnog kanona i zašto je njegova priča decenijama iz ideoloških razloga gurana u stranu.

• Ko je bio Anatolij Ivanović i zašto Vaša knjiga nosi naslov „Gospodar knjiga“?

— Anatolij Ivanović je jedna od ključnih, ali nepravedno potisnutih ličnosti srpske kulturne istorije XX veka. Rođen kao Anatolije Ivanovič  Pricker 1897. godine u Rusiji, u Srbiju je došao kao beli emigrant posle boljševičke revolucije, ali je upravo ovde, u Beogradu, izgradio impozantnu izdavačko-štamparsku imperiju „Narodna prosveta“.

— Naslov „Gospodar knjiga“ nije metafora radi efekta. On je zaista kontrolisao čitav životni ciklus knjige — od uredničke politike i izbora rukopisa, preko prevodilačkih timova i tehničke pripreme, do štampe, poveza, distribucije i izvoza. U jednoj ličnosti objedinio je viziju kulturnog misionara i disciplinu industrijalca.

• Koje ste izvore koristili da rasvetlite njegov život i delo?

— Istraživanje je trajalo više od deset godina i podrazumevalo je sistematsko ukrštanje arhivske građe, periodike, službenih dokumenata i porodičnih svedočanstava. Posebno su bili važni fondovi Arhiva Srbije, zapisnici Ozne iz 1945, poslovna dokumentacija „Narodne prosvete“, kao i naučni radovi o ruskoj emigraciji, pre svega disertacija dr Ivane Božović. Veliki problem bio je što je posle 1945. ime Anatolija Ivanovića sistematski potiskivano, pa je rekonstrukcija njegove biografije zahtevala strpljivo ukrštanje više vrsta izvora.

• U „Gospodaru knjiga“ kriju se manje poznate priče o srpskim velikanima. Možete li izdvojiti neke?

— Jedna od najzanimljivijih priča vezana je za Desanku Maksimović i njen brak sa ruskim emigrantom Sergejem Slastikovim. Ta epizoda vrlo plastično pokazuje koliko su se u krugu „Narodne prosvete“ preplitale srpska i ruska intelektualna elita.

— Posebno mesto imaju Isidora Sekulić, koju su savremenici nazivali „dobrom vilom Narodne prosvete“, zatim Bogdan Popović kao vrhovni arbitar ukusa jedne epohe, kao i Anica Savić Rebac i prof. dr Jovan Maksimović. Sam sastav saradnika pokazuje koliko je Ivanović visoko postavio kulturnu letvicu.

• Pored Anatolija, istinski stradalnici komunističkog režima bili su i njegovi prijatelji Niko Bartulović i Branko Lazarević. Šta u knjizi otkrivate o njihovom progonu?

— Sudbine Bartulovića i Lazarevića pokazuju da udar posle 1945. nije bio usmeren samo na privrednike poput Anatolija, već na čitav jedan intelektualni krug.

— Niko Bartulović bio je istaknuti jugoslovenski publicista, osnivač i ideolog ORJUNE i učesnik Baškog kongresa. Posle hapšenja od strane nemačkih i ustaških vlasti 29. marta 1944. ostao je u zatvoru do oslobođenja Splita 26. oktobra 1944. Po ulasku komunističkih snaga ponovo je uhapšen — najpre u Kninu, potom u Zadru — i početkom 1945. odveden na sever, gde je, prema raspoloživim izvorima, ubijen bez suđenja između Obrovca i Topuskog. Posle rata njegovo ime je praktično uklonjeno iz javnosti, a dela nisu ponovo štampana.

— Branko Lazarević, jedan od najobrazovanijih srpskih esejista i kritičara svoga doba, doživeo je dugotrajnu kulturnu marginalizaciju i totalni ideloški progon i zabranu. Njegova dela su decenijama bila potisnuta iz izdavačkog i naučnog opticaja; zaostavština je ponovo otkrivena tek početkom XXI veka, a „Sabrana dela“ objavljena su tek 2003. godine — posle skoro šest decenija tišine.

• „Narodna prosveta“ je po mnogo čemu bila ispred svog vremena. Šta je sve izdavala i prodavala?

— „Narodna prosveta“ nije bila klasična izdavačka kuća, već složen i vertikalno integrisan kulturno-industrijski sistem. Ivanović je rano shvatio da knjiga mora imati i kulturnu i proizvodnu strategiju.

— Najznačajniji izdavački poduhvati bili su: „Biblioteka srpskih pisaca“ kao kanonska edicija nacionalne književnosti, „Biblioteka jugoslovenskih pisaca“ sa pažljivo biranim savremenicima, „Biblioteka svetskih pisaca“, kapitalna enciklopedija „Narodni zdravstveni učitelj“, ilustrovani nedeljnik „Panorama“, informativni list „Hronika“, veliki korpus školskih udžbenika i popularnih izdanja, kao i dečje knjige i prosvetna literatura širokog tiraža.

— Sve vreme Anatolij štampa ruske  klasile, ali posebno mesto imala je upravo „Biblioteka srpskih pisaca“, zamišljena kao luksuzno epohalno izdanje nacionalne književnosti, sa pažljivo uređenim tekstovima, kritičkim aparatom i reprezentativnom opremom.

— Ivanović je vodio politiku dvostrukih tiraža: elitna, luksuzna izdanja i jeftina izdanja za škole i široku publiku.

— Paralelno je izgradio modernu štampariju na Obilićevom vencu i fabriku kartona na Umci, čime je zatvorio čitav proizvodni krug — od papira do gotove knjige. Upravo ta vertikalna integracija izdvajala je „Narodnu prosvetu“ od većine savremenika.

• Koliko je uloga belih Rusa u Srbiji bila izuzetna u kulturi, nauci i prosveti?

— Ogromna i još uvek nedovoljno osvetljena. Posle sloma Bele armije u Kraljevinu SHS stiglo je između 40.000 i 45.000 izbeglica, od kojih je oko 32.000 ostalo trajno.

— U nauci su se istakli Vladimir Farmakovski, Georgije Ostrogorski, Vladimir Laskarev, Evgenije Spektorski i Aleksandar Solovjev; u arhitekturi Nikolaj Krasnov, Georgije Samojlov i Roman Verhovski; u medicini Aleksandar Ignjatovski i Aleksej Ščerbakov; u kulturi i umetnosti Konstantin Baljmont, Žorž Skrigin i Stepan Kolesnikov.

— Taj talas visokoobrazovanih izbeglica dubinski je uticao na modernizaciju univerziteta, umetnosti, arhitekture i izdavaštva u Srbiji između dva rata.

• Anatolij se tokom rata skrivao. Kako je uspeo da sina Aleksandra izbavi iz Banjičkog logora?

— Aleksandar, student medicine i pripadnik pokreta generala Draže Mihailovića, bio je zatočen na Banjici. Anatolij je, koristeći veze, ugled i preostala sredstva, uspeo da organizuje njegovo oslobađanje — praktično otkupom,  u vreme kada je i sam živeo pod lažnim imenom.

• Kakvu je sudbinu dočekao Anatolij Ivanović i njegova porodica?

— Posle rata nova vlast mu je oduzela imovinu i on je 1946. otišao u novi egzil. Porodica je preko Italije stigla u Južnu Ameriku, a on je 1954. umro u Brazilu.

• Dokle se stiglo sa rehabilitacijom i restitucijom?

— Rehabilitacija je pravosnažna, ali postupci restitucije i dalje traju.

• U pisanju knjige koja je trajala čitavu deceniju, ko Vam je bio najveća podrška?

— Rad na „Gospodaru knjiga“ trajao je više od deset godina i odvijao se paralelno sa postupcima rehabilitacije. Zato sam knjigu posvetio dr Dragomiru Antoniću i Nikoli Mirkovu, čija je podrška bila i stručna i moralna.

— Veliku pomoć pružili su Leonid Kampe, prof. dr Irina Antanasijević, dr Ivana Božović, recenzenti prof. dr Jovan Janjić i doc. dr Vojislav Todorović, kao i urednički tim. Posebno bih istakao lektora Dragana Grbića, koji je imao izuzetno zahtevan posao na obimnom rukopisu.

• Šta je najveća poruka „Gospodara knjiga“?

— Da kulturni trag može biti potisnut, ali ne i trajno izbrisan.