Kroz iračku pustinju pod oružanom pratnjom

Kraljevčanin Dragan Šibalić, putopisac, avanturista, nastavlja svoje putovanje na dva točka od Istambula do Mont Everesta, koje je simbolično nazvao „Putevima svile“. Portal „Tamo daleko“ prati njegova putovanja, koja iz dana u dan podrobno opisije i potkrepljuje fotografijama, a danas prenosomo njegovo uzbuljivo svedočanstvo iz iračke pustinje.

Piše: Dragan Šibalić 

Još pre sedam sati vojnik je provirio kroz vrata džamije, gde sam zanočio, proveravajući da li sam ustao. A ja sam bio budan od davno. Mahnuo sam mu da stižem.

Spakovao sam sve i otišao do kontrolnog punkta. I opet čekanje. Dok ne stigne dozvola da krenem dalje. Iskoristio sam priliku i otišao do prodavnice da kupim sok, ali našao sam i novu stoličicu. Ne mogu da opišem koliko je zahvalna za jedno ovakvo putovanje.

Kada su vojniku javili, vratio mi je pasoš i krenuo sam dalje. Dobro je. Nema pratnje. Vreme hladno, duva vetar, a ja sam sve jače okretao pedale da se zagrejem. Ali svaki čas bi neko stao. Bilo kamion ili auto… Pitali su odakle sam, gde idem, tapšali me po ramenu, pozdravljali… davali vodu, sokove, slatkiše. Više ne mogu da zapamtim koliko me je ljudi zaustavilo. Toliko su srećni kad me vide, kao da sam im najrođeniji.

Neko zna po koju reč engleskog, neko i ne zna, ali bitno je da se razumemo pogledima i osmesima koji govore više od hiljadu reči.

Na jednom kontrolnom punktu me zaustavljaju. Pokazuju mi da sednem, opet nešto čekam… Posle provere, dve flaše vode u ruku uz reči: „Srećan put!“

Na drugom kontrolnom punktu, videvši me, vojnici istrčavaju na put, ne da bi me proveravali, već da pitaju da se slikamo. I oni mi daju vodu, pitaju da li sam gladan.

Posle toga, umorne kamiondžije pored puta zovu me na čaj.

Oklopna vozila patroliraju, uvek su tu negde u blizini. Jedni su se zaustavili da me provere, a komandant je imao i pitanje: „Moji vojnici žele da se slikaju sa tobom.“ Od njega sam saznao da je nadležan za reon od deset kilometara. Rekao mi je i to da do sada nisu viđali bicikliste, samo su im motori prolazili…

I najsmešnije od svega mi je bilo kada me neko zaustavi, a naiđe vojska. Odmah pitaju:

„Ima li problema?“

A onima iz utvrđenja, koja se nalaze na svakih kilometar, ništa ne promačinje oku. Sve nadgledaju dvogledima. I čim se zaustavim, čujem ih kako viču iz sveg glasa:

„Jel’ sve u redu!“

Pustinja u nedogled i danas, nigde ništa, ali eto, zahvaljujući ljudima, ipak je živa. Ipak se nešto dešava. Sakupljači sekundarnih sirovina bi se obogatili u ovoj pustinji. Izgorelih vozila je imalo na svakom koraku.

Ceo dan duva hladan vetar, uglavnom sa bočne strane. Otežavao mi je kretanje, ali ipak sam dobro napredovao. Do podneva sam napravio već skoro 50 kilometara.

Od podneva sam dobio pratnju. Na svakih deset kilometara su se smenjivali u narednih 40 kilometara. Od jednog vojnika na poklon dobijam fantomku i rukavice. Mnogo je hladno bilo. Stižemo na raskršće, na ogroman kontrolni punkt. Kao da smo na granici. Svakog proveravaju, bilo je baš živo i prometno, mada tu se uključivala i jedna saobraćajnica iz Saudijske Arabije. Zadržao sam se dobrih pola sata tu. Dobrodošlo mi je da odmorim.

Onda su me predali policajcima oko 15 sati.

Već sam bio na izmaku snage. Planirao sam da vozim još nekih desetak kilometara, pogotovo što je vetar pojačavao, ali ovi su mislili da sam ja supermen.

Dva policajca, prava namćora, uzeli su pasoš kod njih, i u električnom leksusu vozili za mnom. Koliko ja brzo, toliko i oni. A ja milim, poput mrava. Vetar me je nemilosrdno šibao. Za dva sata bez stajanja jedva sam prešao 17 kilometara. Ovi ni u jednom trenutku da me pitaju jesam li žedan, umoran… Da bar torbe stave u auto, pa bi mi lakše bilo. U pet sati stajem i kažem im:

„Ja do mraka vozim i spavam u pustinji… Umoran sam, spava mi se!“

A i glad me je mučila. Više mi je bilo preko glave keksa i sličnih stvari.

„Ne može. Moram da te predam drugoj policiji!“

„Koliko još kilometara?“

„Trideset!“

Majko moja. Nije mi bilo dobro. To je značilo još najmanje tri sata vožnje. Razmišljao sam da im kontriram, pa da guram bicikl, da još više usporim. Ali ništa ne bih dobio. Produžio bih sebi agoniju, a oni su u toplom autu. Briga njih. Isprogramirani su da izvrše zadatak i tako kako su zacrtali tako će i biti. Zbog toga nisam više negodovao.

Stegao sam zube i još jače pritegao pedale. Nije bilo lako, ali kilometri i minuti su prolazili. Mrak je pao. Ovi su uključili rotaciona svetla i samo mi trepere pred očima. Duša samo što mi nije izašla na nos. Na svu muku pritisle me i neke podmukle uzbrdice. Ovako sve izgleda ravno, ali ipak vozim blago uzbrdo.

U sedam sati zaustavljaju se da bi mi na Gugl prevodiocu napisali: „Dragi prijatelju, imamo još 10 kilometara.“

Samo sam se nasmešio i rekao: „Idemo!“

I negde, napokon, posle 8 sati, moja vožnja se završila. Dugih 137 kilometara. Gladan, promrzao, iscrpljen… ali stajao sam još na nogama.

Dočekala su me dva policajca, sušta suprotnost u odnosu na ove što su me doveli. Šaljivdžije prave. Odmah ajde da se slikamo, a jedan prvo odlazi do retrovizora auta nameštajući kapu i šal oko vrata. Da na slici izgleda uredno.

Pozvali su kolege koji su došli po mene i odveli me do kasarne. Dočekala me masa raspoloženih policajaca i vojnika. Svi sa brkovima. Svi bi da nešto pitaju, da nešto kažu. Obleću oko mene i pitaju: treba li ti ovo, treba li ti ono… Kao da im je predsednik došao u posetu. Jedan:

„Jedeš li piletinu?“

„Naravno.“

U ovoj situaciji i vola bih pojeo, koliko sam bio gladan.

Tuš, pa piletina — vratili su me u život. A onda i topao krevet.

Kakav dan, neverovatan dan… Šta li me tek čeka po selima i gradovima kad je ovako u pustinji???