Меша Селимовић је поставио питање избора стандарда српског књижевног језика – зашто стандард српског књижевног језика није одређен кодификовањем средњег слога, то јест културним калемљењем средишњег дијалекта са књижевним језиком, као што је урађено у свим стандардизацијама језика цивилизованог свијета, како је за српски књижевни језик предлагао ауторитет славистике, Јозеф Добровски. Селимовић је студиозно анализирао повијесне примјере језичких стилова српских књижевника који су стварали прије и у вријеме аустрославистичке реформе, а као савременика реформе посебно је приказао Његошев књижевни језик као најбољи спој књижевног и народног језика. Поставио је питање зашто није изабран Његошев књижевни језик као формирани средњи слог. Такође, поставио је питање зашто је Његошево књижевно дјело у југословенском језичком програму приказано као програм подршке револуционарном раскиду са континуитетом књижевног језика и писма које је владика користио у књижевним дјелима и приватној преписци.Меша Селимовић је аналитички указао на погрешно политичко сврставање Његошевог књижевног дјела у оквире локалног дијалекта и класног комунистичког књижевног курса. Предочио је очигледну и суштинску супротност Његошевог и Караџићевог речника, Његошев речник континуитета књижевног језика у односу на Караџићев `Српски рјечник протолкован њемачким и латинским ријечима`, објављен 1818. године у Аустроугарској у програму аустрославистичке колонијалне културне категоризације српског језика, штампан у јерменском унијатском манастиру.
Управо супротно комунистичкој културној пропаганди, Владика је био посвећен књижевном језику и предању ћириличне писмености. Зато су Његошева књижевна дјела „превођена“ тј. транслитерисана на савремени српски правопис, али и поред тога Његошев књижевни језик и речник су савременим Србима скоро неразумљиви, због чега се Његошева дјела штампају са тумачењем и речником непознатих ријечи, обимнијим од самог књижевног дјела. Као и у погледу књижевног и црквеног језика, програмски је прикривано да је владика Његош штампао књижевна дјела и писао приватну преписку оригиналним ћириличним писмом. Владику Петра II Његоша Иво Андрић је назвао ,,трагичним јунаком косовске мисли“, али Његоша можемо назвати и трагичним јунаком православне писмености и књижевног језика, у односу на револуционарну реформу српског језика и писма.
Његошев књижевни језик, као најбоље решење у кодификовању српског књижевног језика, није прихваћен од српских језичких реформатора. Савремена српска књижевност није пошла за Његошевим језиком, као што није пошао Караџић и његове присталице, као што не иде ни новоцрногорска – монтенегристика, него наставља караџићевски континуитет кодификовања крајњег колоквијалног и простачког говора као књижевног језика.
„И када површно прочитамо Његошев и Караџићев текст јасно је да су то два суштински супротна језичка правца и стила. Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска“, пише Селимовић указујући да је Караџићево полазиште политичко, а не научно, класно, а не културно, борба за стил и статус сељачке класе којој је Караџић припадао, а свргавање језика грађанског и аристократског сталежа, као класног непријатеља. „Зар је онда чудо што се дуго, веома дуго, у језику наше књижевности задржао вуковски сељачко-патријархални дух“, закључује Селимовић.
„Уводећи народни језик у књижевност као инструмент грађанској класи да се културно изрази, он је поставио и основ за њену књижевност“, каже Милан Богдановић за Вука, али је од те чињенице занимљивије да је тој књижевности Вук оставио дух свога Рјечника, своју бунтовну сељачку оријентацију из времена устанка, конкретност мишљења, везаност (само) за видљиви свијет, одсуство жеље и смисла за елевацију, за снове и за тајанство. Дао јој је антејску снагу, али је није пуштао да сувише високо лети. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.“
Селимовић је студију писао његошевским аристократским језичким стилом, у чему је сродна Андрићевом есеју „Његош као трагични јунак косовске мисли“. У погледу крајњих закључака, логично је претпоставити да је Селимовић и тактизирао у односу на комунистичку културну политику и цензуру, да би такву студију уопште могао штампати. Студија је саткана стилом и слиједом књижевног стваралаштва православних монаха писаца и проповједника, филолога и књижевника, а књижевни језик владике Петра II Петровића Његоша приказан је у последњем поглављу, из којег смо навели језгро текста.
„А Његош? Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао.“ „Александар Белић (1847. година у нашој култури, Наша књижевност, 1947) каже да је 1847. године Његош дао ,највеће дело наше књижевности на народном језику“. Његошев језик је исто што и Вуков и Бранков језик: ,Наш књижевни језик добио је тако врло даровито осветљење у драмском спеву Владичину, у дубоко националним песмама а тако исто лаким, често несташним лирским песмама Бранковим и у живописној прози Вуковој. Са три стране показано је како се могу на народном језику дати велика књижевна дела, и то у самом почетку наше књижевности на народном језику`. Белић истиче да је Његош „прави представник језика катунске нахије“, и као да се једино у томе разликује од Вука. Он чак каже изричито: „Његош уобличава свакидашњи језик“.
То чудновато неразликовање, изједначавање Његошевог и Вуковог језика произлази, чини ми се, из романтичарског односа, који ни данас није сасвим ишчезао, према тим нашим националним почецима. То Белић изражава прилично несрећно: „И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника… И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима.“ И сви су исти: „Место једног Вука добили смо после 1847. године четири Вука од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела“ (Његош, Бранко, Даничић и Вук). Понављајући Даничићеве речи из 1847. („Онај данас у Славена љепше пише који простије пише. За ту је народну књижевност, за то просто писање од потребе прост народни језик“), Белић каже: „То је она простота у књижевности за којом су толико жудели толики…“И Даничић и Белић вероватно мисле на једноставност, мада кажу простота, али и један и други децидирано тврде да је у Вукову Рјечник оличена стварна суштина и дух српског народа. Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу.
Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.]. Али, није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, цјеловит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно мјесто, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.
Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:
Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.
Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:
А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.
Владика и Игуман Стефан су „у царство духовах“. Тај напон мисли, тај напор да ријечи прошире своје распоне, да обухвате небо и земљу и човјека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтјење, пјеснички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измијењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.
А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике пјеснике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866, назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вјероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем. У ствари, политичка побједа и све већа афирмација народа, донијела је пуну афирмацију Вуковог, народског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Ријечник је стварна основа литературе и културе XIX вијека.“
,,Не заборављамо да су језик и мисао у тој револуцији изгубили један део својих могућности, да је у извесном смислу потиснута мисаона страна и запостављено богатство духовне многостраности, да чак ни на путу великог Његоша није било следбеника, макар у погледу језика и општег хтења. Али Вук “није за то крив“, мада је његова реформа основни разлог таквог стања.“
