Mesto gde su se družili Hitler, Tito i Staljin
Piše: Petar Milatović Ostroški
Ekskluzivni restoran „Central“ (Herrengasse 14), na uglu Strauchgasse, u neposrednoj blizini austrijskog Ministarstva unutrašnjih poslova, Austrijske nacionalne biblioteke i palate Hofburg, otvoren 1868. godine u palati Ferstel, a široj javnosti postao je poznat 1876. godine, sa svojom konditorskom umetnošću, kulturom ispijanja kafe i nadaleko čuvenom bečkom kuhinjom.
Ovaj elitni restoran bio je uoči Prvog svetskog rata stecište glavnih protagonista leve i desne ideologije u dvadesetom veku, komunističke i fašističke, kao i kultno sastajalište mnogih književnika, slikara, novinara, političara i ostalih umetnika, koji i danas smatraju „Central“ svojim kultnim sastajalištem, a to potvrđuje činjenica da se ovde danas mogu sresti i videti najpoznatiji austrijski i strani umetnici, političari, književnici, novinari, slikari i sportisti.
U prošlosti se ovde čitalo preko 250 listova i časopisa na 22 jezika, kao i brojne knjige, tako da je bečki „Central“ s pravom nazivan književnim kafeom, jer, kao što ćemo kasnije videti, ovde su se sastajali najznačajniji književnici i umetnici nemačkog govornog područja i ostalih regiona koji su bili u to vreme u sastavu multietničke Austro-ugarske.
Vremeplov
Naime, ovde su se, pored velikih i značajnih umova o kojima će biti reči kasnije, svojevremeno sretali, ispijali kafe, čajeve, razgovarali i međusobno se dogovorali najveći zločinci u ljudskoj istoriji: Adolf Hitler, Josif Visarionovič Staljin, Vladimir Ilić Lenjin, Lav Trocki, Josip Broz, zvani Tito, Mustafa Golubić, jer, da podsetim, kako je svojevremeno napisao Čarls Emerson u svojoj knjizi „1913: u traganju za svetom pre Velikog rata“, Beč je bio najidealnije mesto u Evropi da se sakrijete.
Poznate ličnosti u „Centralu“
Pored ovih zločinaca, u bečkom „Centralu“ redovni gosti uoči Prvog svetskog rata bili su:
Stefan Cvajg (1881-1942), austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf, bio je blizak sa Teodorom Herclom, osnivačem cionizma, koji je svoje cionističko delo „Jevrejska država“ objavio 1896. godine u Beču, a o Cvajgovom jevrejskom poreklu dokumentarno je pisala Eva Plank (1);
Egon Ervin Kiš (1885.1948), sin jevrejskog trgovca tekstilom, češki pisac i novinar, otac modernog novinarstva, boravio je u Srbiji 1914. godine i u svojoj čuvenoj knjizi „Zapiši to Kiš“ (2) opisao je vojni pohod Austro-Ugarske na Srbiju i herojski otpor srpske armije;
Alfred Polgar (1873-1955), književnik, kritičar, aforističar, najpoznatiji autor bečke Moderne, takođe jevrejskog porekla; Robert Musil (1880-1942), austrijski književnik i pozorišni kritičar; Artur Šnicler (1862-1931), lekar, dramski pisac, jedan od istaknutijih predstavnika bečke Moderne, sin jevrejskog lekara i sam lekar u Univerziteskojh bečkoj klinici (3);
Hugo fon Hofmanštal (1874-1929), književnik, dramatičar, takođe jevrejskog porekla, sin direktora Austrijske centralne kreditne banke; (4) Sigmund Frojd (1856-1939), sin jevrejskog trgovca vunom, psihijatar, osnivač psihonalaize;
Viktor Adler (1852-1918), sin bogatog jevrejskog trgovca, (5) osnivač Socijaldemokratske partije Austrije (6) koji je u „Centralu“ imao uvek rezervisan svoj sto u uglu s desne strane za koji je zajedno sa Vladimirom Iličem Lenjinom, a Viktorov sin Fridrih Adler ubio je 21. oktobra 1916. godine premijera grofa Karla Šturgkha u nameri da doprinese okončanju Prvog svetskog rata;
Alfred Redl, šef tajne službe austro-ugarske vojske, inače ruski špijun i osvedočeni homoseksaualac;
Herman Anastas Bar (1863-1934), austrijski književnik i književni kritičar, jedan od najduhovitijih glasnogovornika buržoasko-književnih struja od naturalizma, preko bečkog modernizma do ekspresionizma (7);
Karl Kraus (1874-1936), sin jevrejskog fabrikanta i trgovca, jedan od najznačajnih austrijskih književnika u 20 veku ;
Oskar Kokoška (1886-1980), slikar i književnik, dobrovoljac u Austrougarskoj vojsci u Prvom svetskom ratu koji je učestvovao u borbama na ruskom frontu u Galiciji i Ukrajini gde je 1915. godine bio teško ranjen; (8) Paul Frank (1885-1976), austrijski književnik jevrejskog porekla;
Egon Fridel (1878-1938), austrijski novinar i književnik, sin jevrejskog fabrikanta svile;
Peter Altenberg (1859-1919), austrijski književnik jevrejskog porekla;
Anton Kuh (1890-1941), austrijski književnik jevrejskog porekla;
Adolf Los (1870-1933), ausrijski arhitekta, jedan od pionira moderne arhitekture, preteča kubizma i neoplastike,kao protivnik jugendstila i secesije projektovao je veoma puritanske građevine;
Franc Kafka (1883-1924), slavni književnik jevrejskog porekla;
Lav Davidovič (Bronštajn) Trocki (1879-1940), boljševički komunistički lider i marksistički teoretičar, jedan od glavnih osnivača Crvene armije koga je španski komunista Ramon Merkader ubio pijukom u Meksiku, bio je stalni gost u bečkom restoranu „Central“, družio se i igrao šah sa Viktorom Adlerom i tu se upoznao sa Otom Baureom (1881-1938), sinom jevrejskog vlasnika fabrike tekstila, vodećim teoretičarem austrijske socijaldemokratije i osnivačem austromarksizma koji je pored engleskog i francuskog jezika u ruskom zarobljeništvu naučio i ruski jezik, (9) kao i mnogi drugi…
Novo svetlo na mračnu istoriju
Mnogi istoričari i publicisti tendeciozno tvrde da je Lav Bronštajn Trocki bio ilegalac u Beču 1913. godine. Međutim to uopšte nije tačno! Naime, u bečkoj arhivi boravka stanovnika našao sam podatke o legalnom boravku Lava Bronštajna Trockog u Beču od 1907. do 1914. godine.
Dakle, Trocki je najpre stanovao u: XIV Hütelbergstrasse 55, zastim u XV Friesgasse 40, kasnije u XIX Weinberggasse 43, kao i u Sieveringstrasse 19 i na kraju u Rodlergasse 25. Prema tome nije tačna tvrdnja nekih istoričara da je Lav Trocki bio ilegalac, već je u Beču živeo legalno, a to baca nvo svetlo na mračnu istorijsku pozornicu koju neko (zna se ko!) želi da sakrije!
Bečki komunističko-nacistički trio
Adolf Hitler i Josif Visarionovič Staljin čsto su u januaru i februaru 1913. godine posmatrali kako iz dvorca Šenbrun car Franja Josif paradno izlazi izlaze u belim i pozlaćene kočijama koje je vuklo osam konja. Između sebe su komentarisali i kasnje su usvojili i u mnogo čemu kasnije kopirali glamuroznost Austrougarskog cara cara Franje Josifa.
Hitler je u to vreme stanovao u Domu za siromašne u ulici Mendelmangasse, današnja dvadeseta bečka opština, pored Dunava koji se tada izlivao i plavio to naselje.
Staljin je tada stanovao u neposrednoj blizini dvorca Šenbrun, tačnije rečeno u Schönbrunner Schloßgasse 30 gde je pisao svoju brošuru „Marksizam i nacionalno pitanje“.
Hitleru i Staljinu često je te godine pravio društvo Josip Broz, zvani Tito, inače Hitlerov školski drug iz Kadetske školke u Pečuju, a pored njih dvojice tu austro-ugarskju oficirsku školu u Pečuju pohađao je Fridrih (Fric) Miroslav Krleža.
Titova Kristina prva bečka kruva
Godinu dana pre početka Prvog svetskog rata Hitler, Staljin i Tito često su šetali u bečkom parku pored dvorca Šenbrun. Učestvovali su u zabavama u Šenbrunu. Jednom prilikom je u šetnji pored dvorca Tito zaveo šesnaestogodišnju Kristinu iz Majdlinga.
Predstavio joj se kao carev rođak. Kasnije je Kristinu upoznao sa svojim „kamaradima“ Staljinom i Hitlerom i svi su zajedno šetali svake večeri i u kasnim noćnim satima priređivali su grupne seksualne bahanalije u Staljinovom stanu, kao i u jednom pansionu na Burgringu gde se danas nalazi elitna javna kuća. Tako je Titova Kristina bila prva legalna bečka kurva.
Komunističko-nacistički trio (Staljin-Tito-Hitler) često je posle seksualnih bahanalija Kristinu vodio na piće u restoran „Central“. U to vreme je Tito bio probni vozač fabrike Dajmler-Benc, testirao je Mercedesove automobile po najvažnijoj bečkoj saobraćajnici zvanoj Ring i kao osvedočeni bonvivan zavodio je maloletnice po Beču i smatra se jednim od prvih seksualnih makroa.
Da zaključim, kao što smo videli, elitni bečki restoran „Central“ bio je kultno sastajalište mnogih umova i mnogih bezumnika u devetnaestom i početkom dvadesetog veka.
Danas je ovaj elitni restoran maltene istorija koja sama govori. To je, pored vrhunske usluge, jedan od razloga što se mesto za ispijanje obične kafe u ovom elitnom restoranu mora rezervisati unapred. Obići Beč, a ne obići, pored katedrale Svetog Stefana, Hofburga, Šenbruna, Belvedera, dobro poznati kultni kafe „Central“, zaista je turistički promašaj.
Potpisnik ovih redova često ovde navraća posle istraživanja u Austrijskoj nacionalnoj biblioteci, jer je upravo ovde ispisan veliki deo istorije dvadesetog veka.
(1) Eva Plank: Das Geheimnis um Stefan Zweigs jüdischen Vornamen, in: Stefan Zweig Centre Salzburg (Hrsg.), Zweigheft 15, Salzburg 2016, S. 21–28.
(2) Egon Ervin Kiš, „Zapiši to Kiš“, Matica srpska, Novi Sad 1983. godine
(3) Karin Weisemann: Arthur Schnitzler. In: Wolfgang U. Eckart und Christoph Gradmann (Hrsg.): Ärztelexikon. Von der Antike bis zur Gegenwart, 3. Auflage, Springer Verlag, Heidelberg, Berlin, New York 2006, S. 292–293
(4) Neue Freie Presse, 10. Dezember 1915, S. 12 (Online bei ANNO)
(5) Julius Braunthal: Victor und Friedrich Adler zwei Generationen Arbeiterbewegung. Verlag der Wiener Volksbuchhandlung, Wien 1965, S. 13ff.
(6) Karl R. Stadler: Victor Adler. In: Walter Pollak (Hrsg.): Tausend Jahre Österreich. Eine Biographische Chronik, Band 3: Der Parlamentarismus und die beiden Republiken, Verlag Jugend und Volk, Wien 1974, ISBN 3-7141-6523-1, S. 50–60, hier S. 50f.
(7) Hermann Bahr im Lexikon deutschsprachiger Schriftsteller von den Anfängen bis zur Gegenwart. VEB Bibliographisches Institut, Leipzig 1967, Band A–K, S. 60ff.
(8) Hans-Georg Hofer: Nervenschwäche und Krieg: Modernitätskritik und Krisenbewältigung in der österreichischen Psychiatrie (1880–1920). Böhlau Verlag, 2004, ISBN 3-205-77214-8, S. 255 f.
(9) Bruno Kreisky: Im Strom der Politik. Der Memoiren zweiter Teil, Kremayr & Scheriau, Wien 1988, ISBN 3-218-00472-1, S.
